Zvezda maketarskih izložbi, neuspeli nemački ‘Moskito’: Noćni lovac Focke Wulf Ta-154

Nizu pokušaja nemačkih avionskih konstruktora interesantno je dodati i ovaj. Kako to da moćna nemačka avionska industrija nije uspela da napravi uspešan pandan verovatno jedinstvenom avionu, klasi za sebe, De Hevilendovom ”Moskitu”?

Opet su političari i Geringova nadmenost bili problem. Nemačka propaganda je pred rat preko svake mere veličala mogućnosti Luftvafe, koja je razvijala, pre svega, ofanzivnu strategiju. Samouverenost je bila tolika da je Gering više puta izjavio da nijedna bomba neće pasti na Nemačku; štaviše, jednom je rekao: ”Ako se tako nešto dogodi, zovite me Miler”, aludirajući na ime koje je u Nemačkoj pandan našim imenima Pera ili Žika, Mika, itd. 

Nemce je dodatno u prvim mesecima rata ohrabrio blickrig i mogućnosti ”Štuka” koje su veličali preko svake mere dok i za njih saveznici nisu pronašli pravo rešenje i praktično ih proterali s neba. Međutim, pojava engleskog ”drvenog čuda”, višenamenskog aviona koji je s lakoćom mogao da izbegne poteru svakog nemačkog lovca, pa u prvoj verziji nije ni bio planiran da nosi naoružanje, izazvala je profesionalnu reakciju.

Kasnije je, inače, prostrani nos ”Moskita” poslužio za smeštaj razne opreme, od radara i fotoopreme do teškog ofanzivnog, lovačkog naoružanja, pa je tako dodatno otežao izazov kopiranja. Njegova pojava upozorila je Nemce da oni takav avion nemaju, pa je Ministarstvo vazduhoplovstva Trećeg rajha naložilo konstruktorima da naprave sličan, ali još bolji avion. Treba i to razumeti.

Veličina ratišta i specifičnost zadataka koje je izvršavao ”Moskito” nisu bili olakšica za pravovremeno uočavanje njegovih kvaliteta. U međuvremenu, upornost Čerčila da napada bez prestanka Nemačku bila je takođe važna. To su u početku bili simbolični napadi, ali vrlo bolni i nikakva propaganda ih nije mogla skriti. Nemački asovi postizali su izvanredne rezultate u noćnim bojevima, ali nedostajao im je klasični noćni lovac.

Rad na ovom lovcu počeo je po hitnom postupku u septembru 1942. godine. Već sredinom oktobra bili su gotovi svi proračuni, a 19. oktobra državnoj komisiji predat je idejni projekt. Bio je to avion najpre sa jednim, a onda sa dva sedišta, sposoban da dejstvuje u svim vremenskim uslovima i u svako doba dana.

Kao njegov uzor, trebalo je i on da bude 57% od drveta, 30% od čelika i samo 13% legura aluminijuma i drugih deficitarnih materijala. Ovo, naravno, predstavlja samo približnu proporciju građe ”Moskita” jer je on najvećim delom bio od drveta. Projekat je prihvaćen i u novembru kompanija ”Foke Vulf” dobila je razvojni ugovor najvišeg ranga.

Uticaj Kurta Tanka, koji je tada već bio potpredsednik Akademije za istraživanje vazduhoplovstva, bio je toliki da je Ministarstvo odlučilo da ovom avionu, umesto uobičajene oznake ”Fw”, dodeli početnu oznaku ”Ta”, u znak poštovanja Kurta Tanka. Neposredno rukovođenje radom preuzeo je tim koji je predvodio fabrički viši inžinjer Ernest Nip.

Ova grupa konstruktora unela je mnoštvo izmena u prvobitni projekt koji je predložio Tank. Umesto krila srednjeg plana to je treebalo da bude visokokrilac sa dve glavne grede duž celog raspona. Posada je bila u tandem konfiguraciji, vertikalni rep bio je integralni deo trupa, a horizontalni rep bio je takođe klasično postavljen. Glavni stajni trapovi bili su u gondoli motora. Sami motori (”Junkers Jumo 213 E u N”) imali su po 1.340 KS i propelere s tri lopatice. Sve izmene su obavljene veoma brzo i avion je počeo s probnim letovima.

Frontovski piloti nisu imali mnogo poverenja u treći, nosni točak i smatrali su da zbog toga avion ne može da sleti na kratke i neuređene piste. Bio je to veoma lak avion, ali samo dok nije počeo da se naoružava. Ugradnjom oružja masa je povećana do 8.700 kg. Avion je bilo lako prepoznati i po novoj kobilici veće površine koja je bila potrebna kao regulator stabilnosti ugrožene ugradnjom antenskog sistema ”FuG 220 Lihtenštajn”. ”CH-2” radar je postavljen umesto ”FuG-212” početkom februara 1944. godine.

Ova zamena izazvala je izvestan gubitak uzdužne stabilnosti što je predstavljalo problem za precizno nišanjenje. Bilo je teškoća i prilikom gađanja: vibracije i udarni talasi od rada topova ometali su stabilnost dugačkih propelera i oštećenje drvenih delova na prednjem delu kabine.

Konačno, 24. februara 1944. godine lovac je postigao odličnu brzinu od 620 km/h na visini od šest do osam kilometara. Sticajem okolnosti, ovaj prototip oštećen je prilikom jednog strmog sletanja, a petog avgusta 1944.  uništen je u bombardovanju.  

Eskadrila  ”Erprobungskommando 154” nije gubila vreme, već je tokom nekoliko noćnih sukoba utvrdila da naoružanje od četiri topa kalibra 20 mm nije više dovoljno, jer su glavni protivnici bili moćni i veoma otporni četvoromotorni engleski bombarderi ”Lankaster” i ”Halifaks”.

Vidljivost je takođe bila ograničena, kao i zalihe goriva. Konstruktorski biro je to primio na znanje  i već 24. februara 1944. pripremio za testiranje ”Ta-154V-4” (serijski broj 0004). On je umesto jednog para topova ”MG-151” dobio isti broj topova, ali u kalibru 30 mm, poznate ”MK 108” sa po 110 granata po topu. To je već bilo veoma ozbiljno oružje, pa su mnogi lovci (najpre ”Meseršmit” u varijanti G i ”Foke Vulf u varijanti A) dobili ove topove.

Analiza filmova iz foto-mitraljeza pokazala je da su već dva ili tri pogotka bila dovoljna da unište i američke ”Leteće tvrđave” i ”Liberatore”. Avion je, pored jačeg naoružanja, dobio i automatski, električno pokretani trimer na kormilu, a plafon leta od gotovo 11.000 metara mu je omogućavao da presreće primarne ciljeve.

Ovaj avion su od početka pratili razni otkazi i prepravke. Drveni komadi (razni poklopci, pa i vrata stajnih trapova) su se odlepljivali, pucale su noge podupirača, itd. Ne može se reći da su Nemci bili aljkavi. Oni su, jednostavno rečeno, pred sebe postavili pretežak zadatak, jer nisu ovladali tehnologijom materijala.

Na papiru je, kako smo to na početku teksta utvrdili, sve odlično izgledalo. Ispitivanja su obavljena savesno, sve primedbe su uzete u obzir, čak su i ubrzali rad na lovcu. Problemi su se samo gomilali, a u međuvremenu su i ostale komponente Luftvafe (izviđači, bombarderi, transportna avijacija, dnevni lovci), imali svoje sve veće potrebe, pritiskajući nadležne.

Dana 25. maja 1944. godine, na tehničkoj konferenciji, grupa koja je lobirala za ovaj avion (uz otvorenu netrpeljivost prema Ernstu Hajnkelu), uspela je da ubedi Ministarstvo u potrebu da se prekine s proizvodnjom ”He-219” i da se proizvodnja fokusira na ”Ta-154A” i ”Ju-388J”.

Čak i pre nego što je krenula serijska proizvodnja Kurt Tank je saznao da neka veoma uticajna lica u Ministarstvu insistiraju na tome da se odustane od ovog programa. Rešenje o tome neformalno je doneseno, ali je obelodanjeno tek 14. avgusta 1944. godine. Svejedno su, nezavisno od te odluke, fabrički konstruktori, čuvajući ugled fabrike, pokušavali da još ponešto dorade kako bi ipak promenili odluku Ministarstva.

Konačno, sve je palo u vodu tokom novembra kada je obustavljena proizvodnja dvomotornih aviona, s izuzetkom ”Do-335”. Proizvedeno je ukupno deset serijskih ”Ta-154”. Dva u Erfurtu i osam u terenskim radionicama. Prvi takav avion, napravljen na terenu, razbio se već prilikom prvog leta zbog kvara na pogonu zakrilca jedne od konzola. Redom su padali jedan za drugim dok i poslednji serijski avion nije izveo svoj prvi let u Poznanj-Krajsingu 14. avgusta 1944. godine.

Od svih tih aviona samo jedan je zvanično primljen u Luftvafe (prema izveštajima Bundesarhiva koji su datirani pod 31. VII 1944. i 30. IX 1944. godine). Pouzdanih podataka o tačnom broju nema jer je za svaku izmenu pravljen nov primerak, pa se smatra da je približan broj ”nemačkog moskita” negde do 40, dok neki pažljiviji istraživači smatraju da je brojka 50 realnija. 

Ovaj avion bio je, hteo ne hteo, i dobra platforma za ispitivanje novih tehnologija jer su na njemu konstruktori isprobavali sisteme koje trupa još nije bila spremna da prihvati (razne vrste električnih komandi, antena, itd) jer su tražili složeniju i dužu obuku kada za to nije bilo vremena.

Ipak, to nije bilo glavni razlog za konačno odustajanje tipično upornih Nemaca. Za vreme dugotrajnog razvoja ovog aviona saveznici su značajno unapredili zaštitu svojih bombarderskih formacija, uključujući i protivelektronska dejstva koja su tada još bila u povoju, ali dovoljna da ovaj nemački avion učine bezopasnim za svoje formacije. 

Tako je ovaj avion ostao da svedoči o sujeti jednog konstruktora, ali i da bude zvezda maketarskih izložbi. A ”Moskito”? On je upravo stvoren za primer kako neke stvari uspeju kada se urade u pravo vreme i na pravom mestu. Zato je i zasluženo bio na vrhu liste najmanje obaranih bombardera.