Švedska Kaćuša: Reserveldrörsvagn fm/43 (Salvkanon m/46) 

Odavno smo konstatovali da je Švedska jedna od najorganizovanijih i tehnički najopremljenijih zemalja kada su OS u pitanju. Setimo se ”Drakena”, ”Gripena”, ”Jasena”, prvih katapult-sedišta  u serijskim avionima, ”Boforsovih” topova koji se nalaze čak i na američkim brodovima, itd, itd.

Zemlja koja je 209 godina bila neutralna (i formalno za neku nedelju ulazi u NATO) opremala je svoje oružane snage kao da će rat početi sutra. Predmet ovog kraćeg teksta je veoma interesantan pokušaj – švedska ”kaćuša”, sredstvo koje se moglo koristiti kako u KoV, tako i u RM, u Obalskim snagama, itd. Razvijano je od 1943. do 1946. godine i izazvalo rasprave među poznavaocima istorije naoružanja. 

Po svom izgledu, laik (pa i neoprezan znalac) lako bi rekao da je reč o vrsti oruđa koje se kod nas naziva VBR (višecevni bacač raketa; Rusi ga zovu Реактивная система залпового огня – reaktivni sistem plotunske paljbe, Englezi Multiple rocket launcher, odnosno MLRS, Nemci Raketenwerfer, itd). 

Ruski teoretičari (recimo da im možemo verovati jer su rodonačelnici ovakvog oružja) smatraju da je tehički ispravno ovo oruđe nazvati višecevnim bezstrzajnim sistemom. Zašto? Zato što imaju narezane cevi s mlaznicama, pune se na artiljerijski način, imaju zatvarače i zasebne nišane.

Šveđani su ovaj sistem razvijali od 1942. godine. Nisu se odmah bavili aerodinamičkom stabilizacijom koja bi obezbedila preciznije gađanje, ali je trend bio jasan. Smanjili su kalibar turbomlaznih raketa na 105 mm. Na početku 1944. godine počeli su s poligonskim ispitivanjima.

Interesatno je da su Šveđani, bez obzira na svoju neutralnost, bili veoma oprezni i lukavi (kao kad su Englezi prve tenkove nazvali cisternama), pa su ovaj sistem prozvali ” Nosač rezervnih topovskih cevi – preliminarni, model 1943”. Nisu hteli da špijunima olakšaju posao. Imali su i razloga za to.

Već smo spominjali da istoričari do danas drže otvorenim pitanje švedske neutralnosti jer je preko nje tekla trgovina i razmena dobara između zaraćenih strana, što je teorijski bilo nemoguće. Međutim, uz dobru proviziju i zatvorena usta, s visokom bezbednosnom kulturom, ništa nije bilo neizvodljivo.

Pri tom su naširoko kao masku koristili njihovo istinski korisno angažovanje preko međunarodnog Crvenog krsta. Mnogo logoraša, ali i slobodnih građana, spaseno je zahvaljujući toj neobičnoj, kompromisnoj ”trgovini”. 

Uopšteno govoreći, prevara je lako prošla. Tek bi veoma pažljiv posmatrač, znalac, mogao da uoči razliku. Istina je – na nosaču se nalazilo u prvoj verziji 20 artiljerijskih cevi, ali da nisu samo u transportu ili rezervne, mogao je zna samo obučen artiljerac koji bi smesta pitao – ”gde su ovde spone za lafet, gde su spojevi sa osnovnom kontrukcijom topa, zašto su cevi tako kratke, itd.

Međutim, u toj fazi ova vrsta lukavosti je veoma lako prošla. Šveđani su izuzetno pragmatični pa su koristili cevi od nekih kratkocevnih haubica. Naravno, cevi koje su projektovane za ”topovske radne pritiske” bile su mnogo teže od cevi VBR (često su umesto cevi na brojnimVBR korišćene šine). Ta masa je tražila značajno usložnjavanje lansirnog sistema, uvođenje moćnih balansa, krute veze i ukupnu čvrstoću celog mehanizma.

Do izražaja je trebalo da dođe čuveni švedski čelik i njihovo zanatstvo. Masa lansirnog mehanizma, u stanju bojeve gotovosti, bila je na ivici nosivosti švedskih kamiona koji su poznati po svojoj žilavosti i upotrebljivosti. Naravno, sve je to još bilo u fazi ispitivanja i još uvek su mogle da se stave lakše cevi ako stvari krenu kako treba i sistem se uopšte pokaže kao obećavajući.  

Ovaj konstrukcijski  problem je rešen, ali se pojavio drugi: dok su hemičari tragali za pravom eskplozivnom smešom rat se završio i rad na ovom improvizovanom i neobičnom VBR je otkazan. Postojeće četiri instalacije pretvorene su u vučeno oružje ”Salvkanon m/46”, koji je, po svoj prilici završio u nekoj od jedinica obalske odbrane. Tamo su ih stacionirali ili postavili na podvoze PVO gde je dobio narečenu oznaku  ”Salvkanon m/46”.

Međutim, još jedan detalj govori o švedskoj sistematičnosti i temeljnosti. Na kasnijim snimcima može se videti instalacija sa 18 cevi umesto 20. Tri reda su pogodnija za punjenje, a širina lansirnog uređaja nije bila ugrožena. Sniženo je i težište, što je bilo posebno važno kod utovara.

Zašto su Šveđani uporno insistirali na artiljerijskom načinu punjenja, jer je ova konstrukcija predstavljala ustvari 18 topova vrlo blizu jedan drugom? Insistirali su, pre svega, na preciznosti, što, generalno, nije glavna osobina VBR. Osim što su cevi bile olučene, one su imale i mlaznice, pa su granate izletale veoma stabilne i znatno ubrzane. Pretpostavka je da su imali nameru da jedinačnom paljbom gađaju tačkaste ciljeve u blizini obale. 

Praktično gledajući, Šveđani su napravili 18 sparenih topova koji su samo ličili na VBR, a pri tom su mogli da pojedinačno ispaljuju granate, što je bilo ekonomičnije i preciznije, posebno kod gađanja desantnih brodova. Istina je da su dobili  jedan divizion s jednim sistemom, ali ovo rešenje je imalo tehnički manu – bilo je prekomplikovano i skupo za održavanje.

Međutim, taktička mana bila je još veća – punjenje je bilo artiljerijsko u pravom smislu te reči i svaka cev je imala svoj nišan. Čak ni obalska straža nije imala takav luksuz da se bavi pojedinačnim punjenjem, pojedinačnim gađanjem, a klasičnih salvi nije bilo, ili bi posada morala da improvizuje potežući 18 konopaca za aktiviranje. Kao što vidimo, i da nije bilo kraja rata, ovo oružje bi bilo korisno samo prilikom pojedinačnih upada desantnih grupa.