Kad god obrađujemo neku temu vezanu za nemačka oružja, njihove megastrukture, ingeniozne izume koji su se dokazali tek posle rata, pomešaju se dva osećanja: jedno je – iskreno divljenje za ingenioznost i tehnički nivo oružja koja su ponikla u njihovim konstruktorskim biroima i laboratorijama.
Drugo je – dokazanio tačan utisak da su najveći protivnici Nemačke sedeli u njenom najvišem vrhu. Istina je da je značajan deo nemačkih generala posle rata svaljivao krivicu na Hitlera i njegove partijske voluntere i karijeriste kako bi umanjio svoj udeo u šteti, ali je takođe činjenica da su mnogi izvanredni izumi, koji su stvarno mogli da značajno promene tok rata (ne i njegov ishod), propali i zakasnili zbog ulizica i nesposobnjakovića.
Koliko god bio subjektivan i sujetan, jedan Guderijan je slikovito opisao kakva je surova i nemilosrdna borba bila između lobija proizvođača tenkova. Osim bespogovorne odanosti Hitleru (a i to je znak pitanja, ako se setimo njegovih najvernijih saradnika, pre svega Hajnriha Himlera) oni druga znanja nisu posedovali.
Jedno od tih znanja u nauci se zove anticipacija: predviđanje i spremnost da se dočeka očekivano zbivanje. I ona pripada retkoj vrsti ljudskih osobina – talentu (nije svakome poklonjena moć predviđanja), ali joj u tome pomaže i metodologija istraživanja društvenih i drugih pojava gde je ekstrapolacija trenda i PERT metod (mrežno planiranje), nauka koja se može lako savladati.
Čemu ovaj, možda dosadan uvod? Stoga što kafanski i šankerski istoričari za poraz Nemaca na Istočnom frontu (pri čemu se onaj drugi poraz na Zapadnom frontu podrazumeva), krive rusku zimu i ”raspućicu”, onosno bespuće sa blatom, iz kog ni tenkovi nisu mogli da se izvuku. Izmišljen je i General Zima, kao da ni sami Rusi nisu čekali da se zemlja smrzne.
Biološki posmatrano, kada biste ostavili na severnom polu jednog Afrikanca i jednog Eskima bez odeće, možda bi Eskim ”potrajao” neki minut duže. Nemci su u ovaj rat ušli krajnje avanturistički, samo s ambicijama, ali bez plana, a Sovjeti su godinu i po dana očajnički, ali organizovano ”kupovali vreme”, prebacivali tešku industriju iza Urala, sređivali železničku mrežu, prešavši odmah na sedmodnenvnu radnu nedelju, odnosno ratnu privredu.
Kada je prošla euforija blickriga, a iz sibirskih fabrika počele da stižu beskrajne kolone moćnih tenkova zasnovanih na ratnom iskustvu, ispitanih i pravljenih bez ometanja ili savezničkog bombardovanja, krenula su očajnička rešenja s druge strane.
Na ”Štuke” su kačeni PT topovi, smišljane su razne vrste PT sredstava, a vreme je neumitno teklo, dok su talasi sovjetskih oklopnih armija prelazili preko predratnih granica. S druge strane, američki bombarderi danju, a britanski noću, zasipali su svakodnevno bombama teritorije Nemačke i njenih saveznika.
Junak ove priče je još jedan eksperiment koji bi savršeno funkcionisao da je nekom konstruktorskom birou bilo dozvoljeno pred rat da se njime zabavi. Sistem koji je jedan od predmeta ove crtice razvijen je u moćnoj kompaniji ”Rheinmetall-Borsig” 1944. godine. Eksperimentalni primerci izrađivani su u zavodima “Herman Göring Werke” u Brunsviku.
Najpre je zamišljeno je da se na avion montira (u trup ili blizu korena krila) višecevno bestrzajno glatko oružje kalibra 77 mm. Bestrzajnost bi se postizala odbacivanjem protivtega u položaju suprotnom od leta projektila u trenutku dejstva. Ono što je pilot trebalo da uradi bilo je da nadleti kolonu tenkova i da dejstvuje.
Nišanjenje je bilo krajnje jednostavno – linijom leta, a pogodak zagarantovan, jer nije bilo reči o PT bombama čiju je balistiku trebalo instinktivno ili nišanima izračunati prilikom prilaženja cilju, sa svim onim rizicima koji taj postupak nosi (promašaj, dejstvo PVO, proletanje kroz sopstvenu eksploziju, itd).
Septembra 1944. godine (u to vreme Nemci se već povlače s Balkana krećući da uspore Sovjete na pravcu Budimpešte i Beča), uz sva ona ”wunderwaffe” oružja i eksperimente o kojima smo već mnogo pisali, došlo je vreme da se i ovo isproba. Za testiranje je koriščen poligon Beblingen u centralnoj Nemačkoj, pokrajina Baden-Virtenberg (Baden-Württemberg).
Korišćen je ”FW-190F-8”. Na svakom krlu postavljen je blok s dve cevi okrenutim nadole. Cilj je bio zaplenjeni sovjetski tenk ”KV-1”. Pokazalo se da je ideja kao takva odlična i da rezultati uopšte nisu bili loši. Pošto su krov kupole i zaštita motornog dela najslabije zaštićeni, gađano je baš tu.
Šta su kao taktiku preporučivali konstruktori?
Proleteti iznad cilja na visini približno osam i po metara. Pilot nije uopšte morao da nišani, već samo da precizno nadleti cilj. Zašto? Zato što je kao upaljač služio magnetni senzor! Tenk bi bio uništen garantovano iz jednog naleta. Trebalo se ”samo” setiti.
Krajem 1944. godine sistem je prošao trupna ispitivanja. Arhivski izvori potvrđuju da je bilo sporadičnih slučajeva korišćenja ovog oružja kako na Istočnom, tako i na Zapadnom frontu.
Iako su piloti dobro znali sve mane ovakvog načina dejstva (nemački lovci su sve češće bili plen i sve ih je bilo manje na ratištu), ambiciozni vrh je i u njemu video šansu da se stvori čudesno oružje koje će nekako usporiti, pa i zaustaviti beskrajne tenkovske kolone.
Novi sistem dobio je naziv ”Sondergerät 116 – Zellendusche” (Specijalni uređaj 116 – ćelijski tuš) i imao je još jednu modifikaciju koja je korišćena protiv bombardera! Verovatno su planeri računali – kad već poleće, zašto se avion ne bi koristio i protiv bombardera?
U njemu su korišćeni tridesetomilimetarski topovi ”Mk.103” (Maschinenkanone – automatski jednocevni topovi dužine 35 kalibara i brzine dejstva do 440 granata u minuti).
Ovaj top koristili su inače samohodna PVO vozila ”Flakpanzerkampfwagen IV” (3cm M.K. 103 Zwilling), zvani ”Kugelblitz” (loptasta munja), PAT za zaštitu trupa i kolona u pokretu, ali i ”Horten Ho IX” (takođe zvan i ”Gotha Go 229” ) – avion, leteće krilo; i ovaj neverovatni avion koji se pojavio 1944. godine pripada ”zbirci” čudesnog oružja kog se nemački vojni vrh prekasno setiо jer su ga braća Horten projektovala još 1931. godine!
Kao da imaju sve vreme ovog sveta, Nemci su ”Sondergerät SG 113” ( do 30. juna sistem je nosio oznaku ”SG 113” ) pokušali da montiraju i na dvomotornom jurišnom bombarderu ”Henschel Hs.129”. U centralnom delu aviona, iza kabine, postavljen je bio blok od šest cevi. Kod ovog aviona preskočili su uobičajeni red – poligonska, državna i trupa ispitivanja ,već su ga oprobali odmah u borbi.
Kada su istraživači posle rata ispitivali posledice dejstva ovakvih, zaplenjenih sistema, utvrđeno je da su granate, pogađajući tenkove ”T-34” i ”KV-1” pod uglom od 60º probijali 40 mm oklopa, a pri uglu susreta od 75º i oklop od 50 mm. Međutim, za istraživače oružja Drugog sv. Rata interesantna je druga činjenica! U koren krila ”Foke Vulfa” montirana su tri automatska topa ”MK-103” s namerom da odozdo, bez mnogo mnogo manevra, dejstvuju na teške bombardere.
Činjenica je da su ti bombarderi veći deo svojih teških mitraljeza imali okrenute na gore ili sa strane. ”USAAF” je najčešće koristio bombardere ”B 24” i ”B17”. Bombarder ”B-17E” imao je sedam mitraljeza ‘Brauning M2”, a samo dva su mogla da efikasno deluju po donjoj hemisferi. ”B-24D” obično je imao osam mitraljeza od koji su tri mogla da dejstvuju nadole, pa su Nemci u tome videli svoju šansu.
Koja je bila osnovna razlika u dejstvu ”SG 113” i ”SG-116”?
Kada bi ”Foke Wulf” se našao ispod bombardera, on nije koristio magnetni upaljač kao kod napada na tenkove, već fotodiodu, dejstvujući iz spomenutih topova ”MK-103”. Prema sačuvanoj dokumentaciji Bundesarhiva o upotrebi vazdušnog oružja, uređaj ”SG-116” koji je bio postavljen na ”Foke Vulf” korišćen je od 26. februara do trećeg aprila.
Drugi izvori tvrde da ovo oružje nije uopšte korišćeno jer nije imalo uverljive rezultate. Logika kaže da su korišćeni, jer kako bi znali za neuverljivost? Bilo je ideja da se ovim sredstvom opreme i avioni ”HE-177” i ”Foke Fulf 58” no o tome potvrda nema.
Taktičko-tehnički podaci za ”Sondergerat 113” (PT verzija)
- Kalibar: 77 mm.
- Opšta dužina konstrukcije: 1.650 mm.
- Dužina cevi: 1.600 mm.
- Masa napunjene cevi 48 kg (po drugim podacima 67 kg).
- Težina granate: 1,9 kg.
- Početna brzina: 650 m/sec.
- Dužina patrona: 530 mm.
- Dužina bojeve glave: 140 mm.
- Prečnik jezgra: 45 mm.
- Težina granate s protivtegom oko 12 kg.
Kakva je bila sudbina ovog eksperimenta? On je bio instaliran u samo osam borbenih aviona-lovaca ”Focke Wulf Fw JG10” za potrebe testiranja. Broj ovih aviona bio je isuviše mali da bi moglo da se procenjuje koliko su bili uspešni jer je sam sistem ”Sondergerät 116 Zellendusche” morao da bude prilagođen po težini i aerodinamci, kako bi lovci zadržali svoja dragocena lovačka svojstva.
Trebalo je da se koristi jezgro municije kao što je opisani ”MK 103” imao, čime bi se stvorila mogućnost da se ponese više cevi smanjivanjem kalibra. Pilot nije mogao ponovo da napuni oružje već bi morao da se vrati na aerodrom kad bi ispucao BK. Ni to nije bilo kraj preprekama da se ovo oružje koristi.
Prilikom napada na tenkove lovci su morali da lete vrlo nisko (već spomenuta visina od oko osam do devet metara), što je s ondašnjim telemetrijskim instrumentima bilo teško uraditi. Pri tom su tenkovske kolone bile zasićene PA sistemima pa je let na toj visini bio ravan samoubistvu.
Dejstvo protiv bombardera bilo je takođe samoubistveno jer su nemačkim nebom vladali američki lovci ”P-51” protiv kojih ”FW” ovako iskomlikovan, nije imao nikakavih šansi. Stoga je taj simbolični broj aviona korišćen za dejstvo po objektima, pri tome izlažući sebe još jednoj opasnosti.
U svakom slučaju, još jedan neuspeo eksperiment koji je protiv sebe imao nekompetentnost, lošu procenu taktičko – operativnih kvaliteta, neodlučnost u planiranju prioriteta i, naravno, savezničke trupe.
