Vitez stare škole ili izdajnik? Fridrih Vilhelm Ernst Paulus

Najveći broj poznavalaca istorije Drugog sv. rata ovo ime pamte po Staljingradu. Bitka za Staljingrad, ukratko da podsetimo, bila je ”Plan B” deo šireg plana, prodora na Jug. Glavni zadatak, ”Plan A”, bilo je prodor u prostor Kavkaza, odnosno Bakua i ogromnih, naftom bogatih polja.

To je bilo zadatak Armijske grupe ”Jug”, koja je osvojila Ukrajinu. Operacije je dobila ime ”Fall Blau” i trebalo je da u njoj učestvuju Šesta i 17. armija, kao i Četvrta i Sedma tenkovka armija.

Opet se u vojnička posla umešao Hitler. Grupi ”A”, kojom su komandovali Erih fon Majnštajn i Evald fon Klajst, dodeljen je glavni zadatak, a armijaska grupa ”B” u kojoj su se nalazile šesta Paulusova armija i četvrta Hotova tenkovska armija, trebalo je da izbije na Staljingrad i preseče SSSR na tom delu, ne ulazeći u grad, već samo uništavajući industriju ogromnog areala dugačkog uz i niz ogromnu Volgu više od sto kilometara.

Ova, kolateralna bitka pretvorila se u glavnu jer su i u Stavki (vrhovnoj komandi RKKA) delovali školovani i talentovani oficiri, pa su znali da u reonu Kafkaza dočekaju kako treba nemačku armadu koja nilada nije ratovala na toj visini i tim uslovima. Borva je koštala Sile osovine četvrtinu ukupnog ljudstva na Istočnom frontu,  pri čemu su posebno stradali Italijani i Rumuni, pored Nemaca.  Od tih gubitaka nisu se oporavili do samog pada i sve druge operacije bile su odbrambenog tipa, s ograničenim pokušajima napada.   

Trupe koje su katastroflano poražene kod Staljingrada vodio je školovani vojnik, Fridrih Paulus, jedan od autora plana ”Barbarosa”. Za sobom je imao vojno iskustvo i disciplinu jer je rođen u porodici komandanta obezbeđenja zatvora Kasel. Nije dokazano zbog čega su uz njegovo ime stavljali titulu fon jer njegova porodica nije imala aristokratsko poreklo. On je i sam ispravljao saradnike u obraćanju naglašavajući da nema plemićko poreklo. 

Nesuđeni pravnik, posle gimnazije završio je dva semestra, a onda se javio u pešadijski puk gde je i određena njegova sudbina. Pokazao se kao izuzetno talentovan i pedantan štabski oficir, dragocen kadar, a ovaj posao  podrazumevao je visoke organizatorske i planerske sposobnosti. Prvi svetski rat prošao je kao štabski oficir u Francuskoj  (brdsko-lovačke jedinice), Srbiji i Makedoniji, a iz rata je izašao s činom kapetana.

Izmeđi dva rata promenio je više garnizona, a već 1934. godine dobija komandu nad mehanizovanim pukom, a zatim, posle samo godinu dana, postaje načelnik štaba 16-og motokorpusa general-poručnika Guderijana. U maju 1939. godine dobija zvanje generala i mesto načelnika štaba Desete armije. Očigledno da je odabrao pravi posao jer je neobično brzo napredovao u službi. U politiku i ”dvorske spletke” nije se mešao.

U Drugom sv. ratu  prošao je Poljsku, Belgiju i Holandiju. Iz razloga zbunjivanja neprijatelja više puta su menjani nazivi jedinica, pa je njegova Deseta armija postala Šesta. Već 1941. godine on postaje zamenik načelnika Generalštaba KoV. Počinje napad na SSSR i on, uz zvanje generala tenkovskih snaga, dobija mesto komandanta Šeste armije, koja krajem leta 1942. godine ulazi u sastav spomenute grupe armija ”B” na južnom delu fronta.

Uspeva da odbije moćan napad RKKA nanoseći joj kontranapad južno od Harkova. U tom kotlu našlo se 240.000 sovjetskih vojnika, više od dve hiljade tenkova i oko 1.300 artiljerijskih cevi. Za ovaj uspeh biva odlikovan Viteškim redom gvozdenog krsta. Pored odličnog organizatora, on je bio i lično hrabar, pronicljiv komandant i vojnik. Stoga Hitler detašira iz grupe armija ”B” njegovu armiju koja je tada imala 17 divizija sa 1.200 aviona, dajući joj samostalnost u dejstvu.

Naspram njega stajale su tri sovjetske armije koje su bile osnova za formiranje Staljingradskog fronta. Paulus je naredio da se za deset dana osvoji grad (do sredine oktobra). Trebalo je ”samo” pobediti Sovjete koji su veoma vešto, koristeći otežan i loš rad nemačke obaveštajne službe, Staljingradu neprimetno privukli višestruko jače i opremljenije snage.

Potvrđena je činjenica da nemački obaveštajci nisu znali čak ni nazive jedinica protiv koji se bore, niti njihov borbeni sastav. Kada ofanziva nije uspela, Paulus je (vojnički logično) naredio da se trupe pripreme za pasivnu zimsku kampanju, odnosno odbranu, ukopaju na vreme i spreme za zimske uslove, smatrajući da Sovjeti nisu spremni za kontraudar, s tim da se na proleće krene u ofanzivu.

Na osnovu svedočenja maršala Jerjomenka, ali i drugih sovjetskih i nemačkih visokih oficira, bio je to račun bez krčmara. Sovjeti nisu pravili zimsku pauzu. Naprotiv. Odlično su opremili svoje trupe i krenuli da iskoriste priliku. Zatvoren je kotao bez mogućnosti da čak i tako moćna grupacija kakva je bila Hot-Majnštajn, pokuša da otvori jedan deo kotla za povlačenje, kod Koteljnikova, malog mesta za koje će ubrzo saznati ceo svet.

Cela grupa, inače predviđena da stigne ni manje ni više nego do Bakua, bila je uništena.  Bližio se izvestan kraj. Nemački vojnici su umirali od zime i gladi. Pojedeni su svi konji, pa čak i psi i mačke, pa i ptice. Besan i ogorčen, ali dovoljno podmukao, Hitler 30. januara 1943. godine unapređuje Paulusa iz čina general-pukovnika u čin feldmaršala dodeljujući mu još jedan, za stepen viši, gvozdeni krst.

Na taj način hteo je da skrije i glavne krivce ove katastrofe – sebe i Geringa, koji je uspevao da preveze svega desetak procenata potrebnog materijala u kotao; pri tome je samoubilački stradao cvet transportne avijacije Luftvafe pokušavajući da oformi vazdušni most. Sovjeti su oborili 1.000 aviona, od toga 499 u neposrednoj blizini Stalingrada, nad jedina dva preostala arodroma – Gumrak i Pitomniki.

Uz čestitku firera, stiglo je i naređenje za borbu do poslednjeg metka, zloslutno napominjući da još nijedan nemački feldmaršal u istoriji nije zarobljen, najavljujući mu tako i drveni krst. Poruka je bila jasna, ali je Paulus mislio drugačije. 

Hod po trnju

Sam čin predaje bio je, ipak, iznenađujući. Kapetan Ilčenko, komandir čete izviđača, pažljivo je razgledao artiljerijskim dubrinom prostor centralne robne kuće (Unimag). Ugledao je nemačkog oficira s belom zastavom! U tom trenutku oni nije znao da je prvi svedok prkretnice rata. Prešao je sa pratnjom u zgradu. U jednom nimalo dostojanstvenom podrumu, maršal je ležao bez bluze, u košulji.

Rusi su odmah namestili radio-uređaj i povezali se s komandom 64. armije. Na stolu je goreo ostatak sveće koji je osvetljavao harmoniku (!) koja je ležala na nosilima. Paulus ih je pozdravio, ali je razgovarao isključivo s prevodiocem. Njegove generalske navike nisu nestale s predajom – želeo je da je da ga primi neko njemu ravan.  Formalno, kapetan nije mogao da prihvati njegovu predaju, stoga je Paulus odveden u štab 64. armije gde je komandant, general Šumilov ovlastio svog višeg oficira da obavi predaju. 

Paulus je doneo jedinu pravilnu odluku i delovao je vojnički praktično: prozreo je jevtinu Hitlerovu demagogiju i već ujutru, 31. januara njegovi oficiri su dogovorili predaju štaba predstavnicima 38. motopešadijske divizije iz sastava 64. armije! Paulus je više voleo svoje vojnike (i svoj život, naravno), nego epolete koje mu Hitler nije ni poslao. Paulus je predstavljen komandantu fronta, general-pukovniku K.K. Rokosovskom, koji mu je predložio da izda naređenje o kapitulaciji ostataka Šeste armije, kako bi se prekinula besmislena pogibija. 

Paulus je odgovorio jedino kako je mogao i u tome se vidi njegovo viteštvo. On se predao ne da bi sačuvao sebe, već ljude, ali kao vojno lice on je za Vermaht prestao da postoji jer je postao zarobljenik, pa su takvu komandu mogli da izdaju samo još generali koji se nisu predali, ukoliko bi im to Hitler naredio ili dozvolio. Poznato je da Paulus nije bio ni slabić ni kukavica. Štaviše, bio je težak bolesnik sa više puta operisanim digestivnim traktom. Pretpostavlja se da je bio onkološki bolesnik koji se lečio travama.

Na njegovom mestu mnogi generali bi uzimali višemesečna bolovanja za mnogo blaže bolesti, što su i činili. On nije, ali nije želeo da bude žrtva austrijskog iskompleksiranog demagoga, kaplara iz Prvog sv. rata. Pristao je na tešku sudbinu zarobljenika, ali pošto je pre toga iscrpeo i iskoristio sve mogućnosti da poboljša položaj svojih trupa. Oni koji su trebalo da se ubiju, svakako su Gering, koji je ostavio Šestu armiju bez snabdevanja, kao i Kajtel ili Jodl koji su bili hipnotisani Hitlerom i nisu prihvatili nijednu razumnu vojničku odluku koju je predlagao Paulus. Za takve ljude on nije hteo da pogine. 

Kakva je bila dalja sudbina visokih zarobljenika? To je priča koja zaslužuje bogatu televizijsku seriju ili bar film. Paulus i njegovi generali prebačeni su u ”Krasnogorski operativni tranzitni centar broj 27” koji je držao NKVD. Danas se u tom mestu, 22 kilometra od centra Moskve, nalazi ”Muzej nemačkih antifašista” (”Мемориальный музей немецких антифашистов”). Kroz ovaj logo prošlo  je oko 50.000 zarobljenika.

Godine 1943. uz logor (koji je bio pravi mali grad), smestili su i ”Centralnu školu antifašista” (”Центральная школа антифашистов”). U julu 1943. u Krasnogorskom logoru osnovan je Nacionalni komitet ”Slobodna Nemačka” (”Nationalkomitee Freies Deutschland”, ili ”NKFD”) u čiji sastav je ušlo 38 Nemaca, od toga 13 emigranata (između ostalih Valter Ulbriht, budući višedecenijski predsednik DRN).

Uskoro su Glavna politička uprava Crvene Aremije i Uprava za pitanja ratnih zarobljenika i interniraca raportirali Beriji o novom uspehu: uspeli su da formiraju ”Savez nemačkih oficira” (”Bund Deutscher Offiziere”) kojim je rukovodio artiljerijski general Valter fon Zeidlic (Walther Kurt von Seydlitz-Kurzbach). Savez je imao više od 200 članova.

Paulus i njegovi saradnici, koji su još u proleće 1943. godine prebačeni u generalski logor u Spaso-Jefimijevom manastiru (Спасо-Евфимиев монастырь) u Suzdalu, starom gradu u ”Zlatnom prstenu Moskve” ovo su smatrali izdajom. Čak su napisali i potpisali zajedničku izjavu.

Međutim, već kroz mesec dana Paulus je neočekivano povukao svoj potpis. Iz razloga bezbednosti, ali i zbog narušenog zdravlja, feldmaršala su prebacili u jedan sanatorijum kod Ivanova u kome se već nalazilo 22 nemačka, šest rumunskih i tri italijanska generala. Jasno je da su Sovjeti dalekovido pripremali kadrove za posleratno vreme. 

Život u tom logoru imao je svojih prednosti jer su generali dobijali čak i pivo praznikom, bavili se slikanjem, zanatstvom, itd. Paulusa je najviše zanimalo slikanje uljnim bojama. I dalje je bio protiv saradnje sa sovjetskim organima i nije želeo da istupa protiv Hitlera, a imao je mnogo razloga za to. Leta 1944. Paulusa prebacuju u specijalni objekt u Podmoskovlju (Посёлок дома отдыха «Озёра – seosko naselje Doma za odmor ”Jezera”) koji je za vreme rata služio za obuku kontraobaveštajaca, da bi posle rata postao mesto za odmor i druženje najviših rukovodilaca.

Tamo su s Paulusom razgovarali austrijski komunist Volf Štern i istoričar Abram Guralski ( kodno ime ”profesor Arnold”). Njihov posao je bio da smekšaju i konačno zavrbuju ”Satrapa”, kako je Berija zvao  predmet Paulusa. Uručili su mu pismeno obraćanje 16 generala, ali bivši ”štablija” navikao je da sve deli na ”za” i ”protiv” i kod njega nije bilo mnogo mesta za dileme.  Međutim, niz događaja u tome mu je pomogao: kolosalni gubici u Belorusiji, otvaranje Drugog fronta, totalna mobilizacija u Nemačkoj (pozivana su i deca od 16 godina), ulazak u ”Savez nemačkih oficira” njegovih najbližih drugova, ali i smrt njegovog sina Fridriha, aprila 1944. u Italiji. 

Na kraju, atentat na Hitlera mu je konačno otvorio oči, jer je te generale (koje je Himler povešao o mesarske kuke klavirskim žicama, šaljući jasne poruke budućim atentatorima) lično poznavao. Spominje se, bez dokaza, i pismo njegove žene iz Berlina za koje su nemački  istoričari tvrdili da ga je poslao NKVD.

Konačno, osmog avgusta 1944. godine Paulus je potpisao ”Saopštenje zarobljenih nemačkih vojnika i oficira nemačkom narodu”, da bi posle četiri dana i on stupio najpre u ”Savez nemačkih oficira”, a zatim i u ”Slobodnu Nemačku”. Od tog momenta ”proradila” je njegova poslovičnost: onako kako je bio protiv nekih ideja, tom žestinom je krenuo  u agitacije protiv Hitlera. Za njega obratnog puta više nije bilo. 

Posle rata, ”staljingradske generale” još su držali u zarobljeništvu, pri čemu je svima suđeno u SSSR kao regularno zarobljenim vojnim licima. Ženevska konvencija je ispoštovana u potpunosti. Sva dvadeset i trojica (osim jednog koji je umro) vratila su se u Nemačku, a od preživele 94.000 vojnika, vratilo se oko 6.000 njih). 

Ipak, Paulus je prvi stigao do Nemačke, ali do Nirnberga, gde je svedočio u korist tužilaca za ratne zločine. Posle završenog suđenja pola meseca proveo je u Tiringiji gde se sreo s porodicom i rodbinom, a krajem marta vraćen je u Moskvu kao ”lični zarobljenik” Staljina. Staljin ga nije poslao na sud. U Moskvi je čitao klasike marksizma-lenjinizma, partijsku literaturu, učio jezik i spremao se da istupa pred svojim sovjetskim kolegama.

Jasno je da su Sovjeti s njim imali dugoročne planove. Imao je svog lekara, kuvara i ađutanta. Redovno je i bez smetnji dobijao poštu. Lečen je na Krimu, u Jalti. Septembra 1947. godine posetio je Staljingrad gde je bio stručni konsultant pri snimanju filma ”Staljingradska bitka” reditelja Vladimira Petrova, prvog filma o toj bici.

Film je rađen iz dva dela, ali je 1960. godine imao reviziju jer je trebalo izbaciti neke scene s Berijom. Bez obzira na njegovu neskrivenu i iskrenu saradnju, nije dobio dozvolu da ode u Baden Baden, gde je 10. XI 1949. preminula njegova supruga.

To je, do tada stamenog i principijelnog generala,  slomilo. Jednog jutra su ga našli bez svesti ali su uspeli da ga spasu. Staljin je rešio da ga oslobodi, ali nije precizirao kada. Tek posle Staljinove smrti, Paulus 24. oktobra 1953. godine u pratnji bolničara i ličnog kuvara odleteo je za Berlin gde se posle mesec dana sreo s Valterom Ulbrihtom uverivši ga da je za njega jedino prebivalište Istočna Nemačka (Demokratska Republika Nemačka).

Na dan njegovog odlaska, moskovska ”Pravda” objavila je njegovo saopštenje o neopohodnosti mirnog suživota i o budućoj jedinstvenoj Nemačkoj.

To je štampano 37 godina pre rušenja Berlinskog zida i ujedinjenja dve Nemačke, a svakako značajno ranije pre pojave Gorbačova i Regana!

Još jedan novi život

Paulus je u elitnom delu Drezdena dobio vilu, automobil, ađutanta i pravo na lično naoružanje. Prvi nosilac zaplenjenog luksuznog Paulusovog pištolja bio je general Šumilov, komandant 64. armije kojoj se Paulus predao. On ga je i legitimisao. Šumilov je taj pištolj poklonio Hruščovu kao političkom komesaru fronta, a on ga je u ime Komande Fronta poklonio Andreju Ivanoviču Jerjomenku, budućem maršalu, koji je primio najveći teret bitke. Oko tog pištolja vode se i danas rasprave.

U svojoj knjizi ”Staljingrad” Jerjomenko tvrdi da je reč o luksuznom ”Valteru PP”, a neki modelarski sajtovi tvrde da je to ”Mauser C-96”. Međutim, istoričari su ustanovili istinu. Reč je o luksuznom, maloborojnom modelu koji je služio (kako su Nemci crnohumorno objašnjavali) za izbegavanje zarobljeništva. Taj model proizvodila je fabrika bicikli   ”Langehan” u kalibru 6,35 mm. Bio je pravi, damski pištolj, lak za srivanje, često posluživši da njegov vlasnik ne padne živ  u ruke neprijatelju. Tom pištolju posvetićemo poseban tekst.

Kako god, Paulus je bio veoma aktivan.  Bavio se predavačkom aktivnošću kao načelnik Vojno-istorijskog centra. Predavao je u Višoj školi narodne policije (preteča OS Istočne Nemačke). Najčešća tema bila je ona njemu najpoznatija – Staljingradska bitka. Kao kod svih svojih ideja i načela, i ovde je bio posvećen lojalnosti socijalističkom poretku. Posebno se isticao na susretima veterana naglašavajući njihovu odgovornost za razvoj Demokratske Republike Nemačke.  

Pred samu 14-o godišnjicu propasti njegove armije, prvog februara 1957. godine (četrnaest godina posle Hitlerovog sugerisanja da se ubije) on je umro od posledica Amiotrofične lateralne skleroze, poznate još pod imenima Lou Gehrig’s disease  ili Šarkova bolest. Sahrana je bila skromna. Feldmaršal je bio svestan da nigde nije mogao biti omiljen, osim među svojim vojnicima kojima je spasao život.

Posle pet dana urna je bila postavljena pored groba njegove žene u Baden Badenu. Ono što nas, istraživače, profesionalce i hobiste, interesuje i za šta smo uskraćeni, jesu njegova sećanja. On nije bio pričljiv, a nije napisao ni autobiografiju. Ona sigurno ne bi bila onako hvalisava i pomepzna kao Guderijanova. Neke zabeleške objavili su Sovjeti, a njegov sin, Ernst Aleksander je 1960. godine u Frankfurtu na Majni odštampao njegove zabeleške pod naslovom: ”Ja sam ovde po naređenju”.

Tvrdio je da se uvek ponašao kao vojnik, poštujući naređenja, smatrajući da tako najbolje može služiti narodu. Sin mu se ubio 1970. godine jer nije mogao da živi s mišlju da mu je otac postao komunista. I on je ratovao u Staljingradu, ali u septembru 1942. godine bio je teško ranjen i prebačen u Berlin, posle čega je razdužen vojne obaveze. 

I danas njegov život izaziva pažnju. Sigurno se mnogi pitaju kako bi oni prošli kroz iskušenja kroz koja je on prolazio. Njegov lik pojavljuje se u čak devet filmova i serija.  Umro je onako kako svaki vojnik može da poželi – u krevetu, pa makar i u bolničkom. Oni koji su ga bacili u ambis Staljingradske bitke nisu imali tu sudbinu. Hitler je posle samo 12 godina vladavine izvršio samoubistvo, Gering takođe.

Paulusovi neposredni nadređeni, gizdavi i kruti, kolege po činu, feldmaršali Kajtel (koji je u ime Nemačke potpisao akt o kapitulaciji) i Jodl umesto da stanu iza svog kolege i omoguće mu spasavanje ogromne mase žive sile, stali su udvorički kraj Hitlera. Posle toga su stigli da stanu i na preklopnu šahtu koje bi se otvorila ispod njih, te su sopstvenom težinom osetili gravitaciju i njeno pogubno dejstvo, tako što im je trzaj konopca polomio kičmu. Umesto da budu streljani, obešeni su kao kriminalci.

Sudbina Paulusa je dokaz da rat iz čoveka može da izvuče i ono najbolje, i ono najgore. Šta je izvukla iz ličnosti jednodnevnog feldmaršala ostaje možda kao čin lične procene, osude ili pohvale. Zavisi kako ko čita ovaj tekst.