Mesecima se najavljuje pojava ”F-16” na nebu Ukrajine. Neki analitičari tvrde da su već zadejstvovani. Tim povodom vode se beskrajne rasprave svih vrsta (od profesionalnih, do laičkih i nestručnih) kao u svakom medijskom ratu: kakva će njegova uloga biti?
Da li ćemo gledati ono što se odavno zove ”dogfight”? Hoće li asovi s obe strane fronta ”ulaziti u rep” jedan drugom, izvoditi bravure visoke pilotaže i u borbama ”jedan na jedan” rešavati sukobe na nebu?
Da li će mehaničari biti u prilici da ucrtavaju šablonom figure oborenih protivnika? Iskreno, sumnjamo. Odavno je prošlo vreme kada su se, kao u Drugom svetskom ratu, na nebu mogli videti asovi koji u direktnom sukobu posle bravuroznog lova, obaraju protivnika.
Poslednji takvi sukobi događali su se sedamdesetih godina tokom arapsko-izraelskih ratova i trajali su vrlo kratko. Sada se protivnici i ne vide, a rakete vazduh-vazduh, do skoro neslućenih dometa, rešavaju sukobe.
Podsetimo se stoga čuvene ”Aleje migova”, mesta sukoba između vazduhoplovstava Severne i Južne Koreje. Bio je to prvi sukob reaktivne avijacije, u vreme kada su avioni proizvođeni u hiljadama primeraka, o čemu smo već pisali.
Istovremeno, bio je to, pod maskom savezništva, odnosno učešća snaga Ujedinjenih nacija, manje-više neskriven, prećutni, vazdušni duel sovjetskih i američkih asova. Juna 1950. godine počeo je rat između dva dela podeljene države.
Saveznici Korejske Narodne Demokratske Republike bili su SSSR i Kina, a Republiku Koreju (buduću Južnu Koreju) podržavala je koalicija država OUN predvođena SAD. To je bio prvi lokalni rat globalnih razmera i jedna od najkrvavijih epizoda Hladnog rata.
Zašto ”Aleja migova”? Sovjeti su je zvali ”Аллея МиГов”, dok je ona za Amerikance bila ”MiG Alley”. Oni su, uostalom, tom području i kumovali. Reč je o severozapadnom delu Severne Koreje duž južne obale reke Jalu (ruski – Ялуцзян, kineski i korejski – Амноккан, engleski – Yalu River) koji su kontrolisali sovjetski piloti.
Taj predeo najčešće je bio mesto mnogobrojnih vazdušnih duela između američkih lovaca-presretača i sovjetskih ”MiG-15” (NATO naziv – ”Fagot”). Kako je došlo do toga da se Sovjeti u potpunosti uključe u ovaj sukob koji je, kao i većina drugih, bio ideološkog, ali i geostrateškog karaktera?
Avijacija Severne Koreje, koju su sačinjavali stari sovjetski elisni avioni iz vremena Drugog sv. rata, vrlo brzo je uništena. Američki piloti gospodarili su nebom, bez ozbiljnog protivnika, značajno utičući na razvoj borbene situacije na kopnu. Sve se izmenilo prvog novembra 1950. godine kada su se nad poluostrvom pojavili najnoviji lovci-presretači sovjetske proizvodnje ”MiG-15”.
Brzi, manevrabilni, dobro naoružani, godinama kasnije predstavljali su opasnost i za novije avione, pri čemu su poslužili kao razvojni model za verovatno najuspešniji ”mali lovac” – ”MiG-17”.
Na kineske aerodrome u blizini granice s Korejom stiglo je sve što treba – zemaljsko osoblje, oprema, avioni, vojni savetnici i iskusni piloti. Njihovo učešće držano je u tajnosti, a na trupovima aviona nalazile su se oznake kineskog i severnokorejskog Ratnog vazduhoplovstva.
Veliki problem predstavljala je komunikacija koju nije bilo lako sprovoditi, a lako je bilo presretati. Piloti su sa kontrolom leta i među sobom komunicirali na korejskom jeziku uz pomoć vrlo jednostavnog priručnika (справочник) u kome su fraze bile ispisane ćirilicom, kao za turiste.
Za prosečnog poznavaoca jezika to nije bila nikakva enigma i prislušne stanice s južnokorejske strane su odlično znale ko sedi u kabinama severnokorejskih aviona. Sovjetskim pilotima ubrzo je to dosadilo, a i sprečavalo ih je u borbenim dejstvima, pa su na koliko-toliko sigurnim frekfencijama vodili šifrovane razgovore na ruskom jeziku.
Kako bi održali privid da avionima upravljaju piloti Severne Koreje, ali i izbegli da neki sovjetski pilot padne u ruke Južnoj Koreji, oni su dejstvovali južno od linije Pjongjang-Vonsan, pri čemu su imali internu zabranu da ne vode borbe iznad Žutog mora.
Glavni junak ”Aleje migova” jeste čuveni 64. sovjetski Samostalni lovački vazduhoplovni korpus koji je bio baziran na kineskoj teritoriji, na aerodromima Andun, Mjaočou, Dapu i Dagušan. Njihov glavni zadatak bila je zaštita strateških objekata Severne Koreje od naleta teških bombardera ”B-29”, koje su Amerikanci zvali ”Supertvrđave” (Superfortress).
Stanje na nebu iznad reke Jalu preko noći se izmenilo. ”MiG-15” bio je nadmoćan u odnosu na američke avione ”F-80” (”Lockheed P-80 Shooting Star”, prvi američki operativni mlazni avion) i ”F-84” (”Republic F-84 Thunderjet”, avion koji je bio primarni aparat za dejstva po zemaljskim ciljevima, uništivši oko 60% od ukupno pogođenih objekata).
”Petnaestice” su vrlo lako nabirale visinu i brzinu, pa su moćnim topovskim naoružanjem lako napadale i obarale američke bombardere i njihovu pratnju. Već krajem novembra 1950. godine značajno je smanjena efikasnost napada na teritoriju Severne Koreje.
Kako bi preokrenuli situaciju u svoju korist, Amerikanci već u decembru 1950. godine šalju u Koreju najnovije lovce ”F-86 Sejbr” (”North American F-86 Sabre – Sablja”). Oni su postali glavni protivnici migova tokom Korejskog rata. Po svojim letnim karakteristikama nisu zaostajali za sovjetskim lovcem. Pored toga, u nišanskom kompleksu ovi avioni su imali, za razliku od ”MiG-15”, radiodaljinometar.
On je omogućavao dejstvo po protivniku sa do tada nedostižnom tačnošću. Pri tom su Amerikanci prvi počeli da koriste i ”anti-ge” odela, što im je takođe davalo prednost u bliskoj vazdušnoj borbi pri velikim opterećenjima. Međutim, u većini slučajeva ”Sablje” nisu mogle da iskoriste sve svoje mogućnosti. Bazirani u Južnoj Koreji, prelazili su značajno duži put do mesta sukoba trošeći mnogo goriva.
Piloti su bili prinuđeni da odustanu od korišćenja maksimalnog borbenog režima upotrebljivosti aviona i da se u borbi zadržavaju relativno kratko. S druge strane, migovima je ”Aleja” bila na dohvat ruke.
Amerikanci su u to vreme s prilično potcenjivanja gledali na sovjetsku tehniku jer su je smatrali grubom i fabrički aljkavom. Međutim, zaboravljali su pri tom same performanse, ali i to da u tim avionima sede izuzetno iskusni piloti, svesni svih prednosti i nedostataka svojih aparata. Stoga su dve grandiozne bitke (od niza svakodnevnih sukoba), u istoriju SAD ušle pod nazivom ”Crni četvrtak” i ”Crni utorak”.
Šta se dogodilo?
Za samo nekoliko minuta, 12. aprila 1951. godine migovi su oborili deset teških bombardera i četiri lovca iz pratnje; još 15 teških bombardera ”B-29” je pretrpelo takva oštećenja da su se dovukli do aerodroma gde su i otpisani. Sovjetski piloti vratili su se u svoje baze bez gubitaka. Bila je to jedna od najveštije pripremljenih vazdušnih zaseda u istoriji ratnog vazduhoplovstva.
No, ni na tome se nije završilo. Amerikanci su rešili da se osvete i 30. oktobra iste godine flota od 21 teškog bombardera krenula je pod pratnjom 200 lovaca u pokušaju da masovno bombarduje severnokorejske strateške ciljeve. U susret im je poletelo 44 miga. Oni su uspeli da obore 12 (više od polovine) bombardera i četiri lovca ”F-84”. Pri tom je oboren jedan severnokorejski avion.
Posle ta dva sukoba bombardovanje Severne Koreje prekinuto je i nije izvođeno gotovo mesec dana. Sovjeti su, bez obzira na brojnu nadmoćnost Amerikanaca, uspostavili ravnotežu i zadržali je do kraja rata. Istoričari smatraju da je to jedan od razloga što je tadašnji američki predsednik Hari Truman odustao od toga da baci i treću atomsku bombu, što su mu više puta savetovali ”jastrebovi” u vojnom vrhu.
Kao i u svakom ratu, i u ovom je bilo teško utvrditi broj oborenih aviona, postignutih pobeda, žrtava, itd. Kada pišemo da je teško utvrditi, pri tom mislimo na javne izvore, memoarsku građu, novinske tekstove, itd. Ostalo je, dakle, da se po običaju smanjuju ili povećavaju brojke, stvaraju legende i mitovi oko asova, dele priznanja i činovi.
Međutim, priča o tačnosti gubitaka ovde se ne završava i vratićemo se na nju. Sovjeti su, po završetku rata dugo ćutali o svom učešću. U vojnim krugovima oni su za svog najvećeg asa proglasili Nikolaja Sutjagina (Сутягин, Николай Васильевич, kasnije general-major) kome se po jednim izvorima pripisuje 21, a po drugim 22 pobede.
Rame uz rame Sutjaginu je pukovnik Jevgenij Pepeljajev (Пепеляев, Евгений Георгиевич, komandant 196. gardijskog lovačkog puka) s 20 pobeda. Tek kasnije ovi podaci su obelodanjeni.
Amerikanci su se dugo razmetali podatkom da su ”Sejbrovi” oborili 792 miga i 108 drugih aviona, pri čemu su izgubili 78 (deset puta manje!) ”F-86”.
Međutim, kada su počele da se otvaraju arhive u kojima se nalaze neumoljivo precizni podaci (dnevnici letova, izveštaji komandi, saldo gubitaka, oštećenja, itd), ta fantomska brojka je morala nekako da se opravda; istraživači istorije američkog ratnog vazduhoplovstva, počevši da se ograđuju se od ovih podatka, naveli da je 78 aviona stradalo u direktnom boju, a da se značajan broj drugih aviona vodi kao gubitak na osnovu raznih faktora: potrošenog goriva pri povratku u bazu, lutanja i pada u more, otpisa na aerodromu, itd. Nekako su priznali da su izgubili iz svih mogućih razloga oko 250 ”Sejbrova”.
Ista legenda važila je i za teške bombardere gde su Amerikanci priznali gubitak od 16 aviona. Pri tom su za svog glavnog asa proglasili kapetana Džemsa Džabaru (James “Jabby” Jabara) kome su pripisali 15 vazdušnih pobeda. Sovjeti su pak prijavili 1.106 vazdušnih pobeda i 335 izgubljenih migova.
Kako su i kada Sovjeti progovorili i kako smo saznali i za drugu stranu medalje koju je bilo teško ignorisati? U SAD je 1970. godine objavljena knjiga ” MiG Alley” gde su prećutani ili doterivani mnogi podaci, pri čemu se autori nisu pozivali na neke od dostupnih tuđih izvora. Amerikancima je to išlo na ruku, jer Sovjeti još ništa zvanično nisu objavljivali na tu temu, pa kad već Sovjeti ne spominju svoje asove, zašto bi ih Amerikanci uzdizali?
Dozvolite da u ovom delu teksta iznesem svoje, lične opaske (što veoma retko činim) na ovu operaciju, jer sam bio u prilici da se lično uverim u podatke iz ove teme. Digresija će ovom prilikom biti veoma korisna jer je proizvod ličnog svedočenja i uvida.
Na 36 kilometara od centra Moskve nalazi se ”CAMO – Centralni arhiv Ministarstva odbrane RF”. Prostire se na 32 hektara zauzimajući prostor nekadašnjeg artiljerijskog i mitraljeskog učilišta Podoljskih kursanata, na početku Kirovljeve ulice. Za istraživače celog sveta to je, takoreći, sveto mesto. Tamo se nalaze milioni dokumenata vezanih za Drugi svetski rat i njihova digitalizacija je permanentna. Poznavalac ruskog jezika može se uveriti u to ako poseti sajt jednostavnog naziva ”Подвиг народа”.
Imao sam čast i retku priliku da 2010. godine učestvujem na jednoj međunarodnoj naučnoj konferenciji čija tema je bila rešavanje problema ”nestalih u akciji” (pisali smo o toj temi), tokom Drugog sv. rata. Jedan od plenarnih sastanaka bio je u tom Arhivu. Kada smo prošli proceduru i dobili vodiča, pogledali smo najpre čitaonicu. Bila je prepuna istraživača iz Amerike!
Sinovi i unuci izginulih pilota tražili su podatke o svojim precima, a Rusi su im to omogućili, naravno, uz svu metodologiju koja se u primopredaji i korišćenju arhivske građe koristi. Usput nam je jedan kapetan, vodič, objasnio da prekoputa, u hotelu ”Podmoskovlje” mesecima nema mesta jer se stalno pojavljuju novi istraživači.
Onda smo došli do mesta do kog stranci mogu najdalje da dođu – izložbenog salona dragocene i retke građe. Dalje nismo mogli jer se u specijalno zaštićenom delu Arhiva nalaze prostorije gde se prašnjavi dokumenti čiste, sterilizuju, razvrstavaju, digitalizuju i katalogizuju. U tom izložbenom salonu mogli smo da vidimo mnogo toga unikatnog: originalni dokument koji je potpisao Kutuzov o obustavi neprijateljstava (predaji) ostataka francuske armade, akt bezuslovne kapitulacije nacističke Nemačke koji je obima veće knjige, lični karton Paulusa koji je vojnu karijeru završio u Demokratskoj Republici Nemačkoj, originalne mape plana ”Barbarosa” zaplenjene kod Smolenska, itd.
Onda smo došli do dela koji je bio posvećen ”Aleji migova”. Taj deo je muzealski precizno, temeljno i pregledno uređen posle izlaska spomenute američke knjige. Sovjeti nisu hteli da se nadmudruju i vode medijski rat u kome su Amerikanci nenadmašni, već su jednostavno izložili dokumenta iz tog dela Arhiva i omogućili pristup istraživačima.
Na priloženim fotografijama koje sam snimio možete videti tablice sa oborenih aviona, letne mape pilota, forenzičke albume sa uvida mesta pada aviona, itd, itd. Tu su se nalazile i matrikule poginulih pilota i, što je najvažnije, spiskovi sa serijskim brojevima motora i aviona koji su oboreni od strane asova 64. Samostalnog lovačkog vazduhoplovnog korpusa. Crno na belo.
Bio je tu i spisak sovjetskih pilota, sa činovima i zvanjima u trenutku angažovanja ili pogibije, itd. U magacinima su bili uredno poslagani repovi ili drugi komadi aviona – po spisku i na broju.
Pri tom je kapetan podsetio da su, upravo na osnovu iskustava iz borbi u ”Aleji migova” Amerikanci formirali početkom pedesetih godina prvobitnu varijantu škole ”Top gun” (”The U.S. Navy Fleet Air Gunnery Units, skraćeno FAGU), a za njima su to učinile i mnoge druge države.
Neko od kolega je pitao kako su Amerikanci reagovali kada su saznali da su Sovjeti neočekivano brzo otvorili arhive ”Aleje migova”, a istraživači pohrlili u ”CAMO”; kapetan je odgovorio vojnički koncizno: ”Oni odlično znaju ko im se nije vratio”.
Lijep tekst, na Ruskoj reci sam nalazio slicne. U nekom dokumentarcu sam cuo da su Rusi tek krajem 90tih otvorili arhive i tajna dokumenta za javnost. Tek onda se moglo saznati o svemu i svacemu od 1917 pa do tada. Tu sam vidio da je prvo obaranje mlaznog aviona u Koreji izveo sovjetski pilot a ne americki.
Upravo tako. To sam i napisao. Rusi se nisu bavili medijskim ratom. Jednostavno su otvorili arhive, a istoričari i arhivisti dobro znaju šta to znači. Ponoviću – Imam deset gigabajta fotografija, samo ne bismo da od portala pravimo slikovnicu.
Hvala što ste odvojili vreme da ovo pročitate. Ja sam samo imao sreću da to i lično vidim.
Pozdrav! Gospodine Iviću hvala mnogo na ovom, bez pretjerivanja!, fantastičnom tekstu! Zašto?! Zato što sam čitao, najviše gledao dokumentarce u vezi Korejskog rata, samim tim i o vazdušnim borbama. Amerikanci ne priznaju gubitak aviona u vazdušno borbi! Tačnije gotovo NIKAKO!!! Više vole da kažu da im je u avion udarila ptica, pao sam od sebe, pilotu se slošilo……. Sve će reći, samo ne onako kako je zaista bio!Propaganda je čudo! Zato je tekst i više nego dragocjen!Dovoljno činjenica i informacija, hvala za fotografije, kao i to što se podijelili informacije kako ste došli do istih! Hvala vam još jedanput!
Молим! Мени је задовољство да пишем за тако пажљиве читаоце.
Колега МК 13 је предложио сајтове које треба погледати. Наравно, ”Веник” је нама свима био почетна школа (кад је интернет претрага у питању), али ја користим, кад год је то могуће, литературу и лични увид.
Из тог Архива сам донео два диска фотографија, па ће бити прилика, ако сте стрпљив читалац, да се упознате с још много тога. У чему је драж архивског рада? Политичари и војници могу да ”фризирају” бројке како им је воља, али архивски истраживач ако тако нешто уради добиће тренутно нимало ласкаву титулу шарлатана. То ниједан истраживач неће себи дозволити. Пошто сте сигурно наш редован читалац, сигурно знате да је методологија истраживања и архивског рада светиња за научнике. Зато политичари (пошто не могу да забране истину), уводе и разне врсте временских ограничења на приступ неким документима. Но, да не ширим даље причу, приватно имамо право да навијамо, али званично, када се нешто напише, то мора да буде истинито и проверено.
Хвала још једном на подршци и лепим речима!
Zašto ne navijati?Želja nam je da Rusi dodju do potpune pobede u Ukrajini i nadamo se da će tako i biti.
Svaka čast za sve napisano!
Погледајте на ruskarec.ru раније, или на venik.way.to
Ameri su uvjek poraz predstavljali kao pobjedu, njihovo najjace oruzije je propaganda!
Npr Overlord je katastrofa imali mornaricu, avijaciju preorali polozaje njemaca, ali pazite GLAVNE NJEMACKE JEDINICE SU DOBILE SLOBODNO CAK NI MANSTAJN NIJE BIO TU JER JE OTISAO NA RODJENDAN ZENI.
Amere je tog dana iskasapila njemacka straza preko 54000 mrtvih i za njih je to uspjeh.
Amerika u svojoj istoriji sravni gradove sa zemljom kao u iraku, siriji, libiji pobije 200 000 civila i onda useta sa marincima, bas su opaki.
Zato protiv rusa nikad ne mogu, i nikad u svojoj istoriji nema i nece imati operacije i bitke poput, Staljingrada, Kurska, ili operacije Bergation, o starijim Ruskim bitkama necu da govorim jer amerika nije ni postojala, bar kao drzava dok nisu napravili najveci genocid u covjecanstvu ubivsi 200 miliona indijanaca i otevsi im zemlju.
Svaka čast ali reč je o sovjetskim pilotima a ne o ruskim. I još nešto ratovaće raketama na 100 km , što nema veze sa ovim bitkama . Pa kom opanci kom obojci. A navijačke strasti ostavite sa strane!
Ако још једном, пажљивије, прочитате текст, видећете да се свуда спомиње именица или придев – Совјети, совјетски, итд…Чак у оном кратком пасусу који се налази изнад фотографије с насловом америчке књиге, трипут се спомињу Совјети. И на крају текста (”списак совјетских пилота”). Придев ”руски” употребљен је приликом описа језика на коме су комуницирали. У СССР се комуницирало највећим делом на руском језику, а сви су га и знали. Надам се да се примедба о тој разлици и и о ”навијању” не односи на текст.
Срдачан поздрав и хвала што сте издвојили време да прочитате ово. Обично данас на интернету немају стрпљења ни за наслове…
I onda na osnovu zapažanja i naučene lekcije iz tih bitaka Ameri prave F4 sa kojim počinje dominacija USA avijacije!Bukvalno su napravili dva koraka ispred Rusa u to vreme po pitanju svih parametara kada su radarske tehologije u pitanju i od tada taj korak samo povećavaju.
Rece budala i osta ziva…ako je tako kao sto kazes onda mi objasni jednu stvar:zadto poske svakig susreta sa ruskim avionom naci usa piloti beze i po povratku u bazu traze pomoc psihologa?ili podatak da je beli kabud sjebo f35 ponoc naci usa?ili da he su 35 naterao u beg f22?ne vetuj zemlji koja ima ministarstvo ta istinu!!!!
Budala ti je tata što te tako odgojio, a što se tiče bežanja USA pilota Imbecilu mnogo veruješ u ruske bajke.
Nista bolje nece da prodju ni ef 16 ako dodju u Ukrajinu.Odusevio me ovaj clanak a krakj posebno .
Poslednja rečenica je istorijska:
”Oni odlično znaju ko im se nije vratio”
Такође сам уживао читајући чланак .
Uzivao sam citajuci clanak.