Kuba – revolucija koja traje

Prvog januara 2024. godine Kuba je proslavila 65 godina samostalnosti. O burnom istorijatu ove zemlje pisali smo više puta, no eto prilike da se podsetimo na to da je Kuba država s najdužim trajanjem socijalističkog uređenja (pored Koreje i delimično Belorusije i Pridnjestrovlja).

Na Zapadu u socijalističke države ubrajaju i Kinu, Vijetnam i Laos, ali su striktni u tvrdnji da je vlast jedne partije u tim državama samo pokriće za eksploataciju radnika.

Kako danas, posle 65 godina, na Kubi izgleda državno uređenje? Može li se reći da je to socijalistička zemlja u pravom smislu te reči? Kuba jeste jednopartijska država, ali je prošla kroz mnogo promena i iskušenja od te, sada već davne 1959. godine.

Za one čije znanje o revoluciji na Kubi počinje i završava se gledanjem filma ”Kum 2”, da podsetimo u najkraćem: devetog marta 1952. godine uz pomoć moćnog suseda, SAD, general Fulhensio Batista Zaldivar (Fulgencio Batista y Zaldívar) preuzima vlast i od 1933. do 1940. je na čelu države, da bi u periodu od 1940. do 1944. bio predsednik Kube. Ustoličio je surov diktatorski režim.

Kubanski narod dugo je trpeo ovu diktaturu, da bi početkom 1956. godine započeo otpor, a zatim i organizovani partizanski rat koji je predvodio Fidel Kastro. Rat je okončan za Novu, 1959. godinu prvog januara, pobedom Fidelovaca i bekstvom diktatora u Potugal, pa u Španiju gde je i umro, dva dana pre atentata na njega (!). 

Od tada, bolje rečeno od 16. aprila 1961. godine kada je Fidel Kastro objavio socijalistički karakter kubanske revolucije, ovo veliko ostrvo (drugo po veličini u Karibima), postaje žarište na globalnom nivou, preteći jednog trenutka da bude razlog za početak Trećeg svetskog rata.

U decenijama koje su sledile Amerikanci su na razne načine (embargom, vojnim pritiscima, subverzivnim aktivnostima, itd) pokušavali da privole Kubu da pristupi ”horu” banana-država u koje ne moraju obavezno da se ubroje samo klasične države te vrste, već i mnogo veće države Evrope i sveta. Kuba je našla način da se odupre i zadrži svoju samostalnost i samosvojnost.

Kada su Amerikanci shvatili da imaju i važnije ciljeve i manje tvrdoglave protivnike, prihvatili su realnost. Jedanaestog aprila 2015. godine na američkom samitu u Panami, Barak Obama i Raul Kastro održali su prvi zvanični sastanak na najvišem nivou od pobede kubanske revolucije. Najveća smetnja tog momenta bila je u tome što se Kuba još uvek nalazila na listi zemalja koje podržavaju terorizam, pa se Obama obratio 14. aprila Kongresu izloživši svoju nameru da Kubu skine s te liste.

Odluka je prihvaćena i 29. maja stupila je na snagu. Taj potez povukao je za sobom i druge pogodnosti – ukidanje ograničenja na neke finansijske transakcije, putovanje građana i bilateralnu trgovinu. Pored razogovora o razvoju diplomatskih odnosa (otvaranja ambasada, konzulata i izdvojenih predstavništava, komisija i odbora), saradnja je počela da se konkretizuje.

Amerikanci su tu već bili na svom terenu jer su teme interakcije u informacionoj sferi (razmatrano u Havani) i ljudskim pravima (analizirano u Vašingtonu), nekako bile najprijemčivije i najmanje sporne da se od njih počne. Svečani trenutak koji je najavljen 11. aprila, konačno se dogodio prvog jula 2015. godine – obnovljeni su diplomatski odnosi između Kube i SAD, a 20. jula počele su s radom ambasade. 

Kubanci su se, očigledno, držali maksime koju je promovisao sigurno najpopularniji Kubanac u njenoj istoriji – Ernesto Če Gevara: ”Nema izgubljenije bitke od one nezapočete”. Popularni ”El comandante” odrekao se lagodnog položaja, privilegija koje pripadaju pobednicima i krenuo, narušenog zdravlja, putem svojih ideja, svestan njihovog utopijskog sadržaja, karaktera i sudbine.

Oni koji su izdržali sve vrste provokacija, embarga, nemogućnosti slobodnog kretanja, oni koji su kao parije trpeli pritisak SAD i njenih saveznika i poslušnika, danas imaju pravo da slave prvi januar 1959. godine, dan kada su krenuli putem kojim ni tada nije bilo lako ići, kada su moćni Varšavski ugovor i SEV mogli kao zaštitnici i pomagači stajali iza Kube.

Ko danas stoji iza Kube? Stoji li iko?

Fidel Kastro je umro pre nepunih osam godina, a njegova tvorevina traje, što nije uvek slučaj u istoriji, pogotovo tog dela planete. Kuba se nije pomerila, niti će se pomeriti, s mesta na kome se nalazi, pa će sasvim sigurno, periodično, biti interesantna kao ”odskočna daska”, kamičak u cipeli ili  saveznik u tenzijama s Amerikanacima.

Da li će promeniti društveni sistem ili doživeti neku ”obojenu revoluciju”? Agencijske vesti izdvojile su jednu rečenicu iz dela obraćanja predsednika i prvog sekretara KP Kube, Migela Dijaza Kanela: ”Tajna izdržljivosti Revolucije pred svim nedaćama leži u učešću naroda, njegovom otporu i kreativnosti, sa snažnim vođstvom i principijelnošću kao osnovom”.

Tim rečima on se obratio prvog januara ove godine narodu Kube. On je takođe naglasio da  kubanski narod nastavlja da prevazilazi nemoguće, imajući u vidu ekonomsku blokadu SAD koja traje više od šest decenija. Papiri i sporazumi koje je potpisivala vlada SAD očigledno nisu zaživeli onako kako su gromoglasno najavljivani.

Prvi januar je na Kubi istinski praznik i u mnogim gradovima održane su ceremonije podizanja državne zastave. Centralni događaji zbili su se u gradu Santjago de Kuba, na istoku ostrva. Započelo se s odavanjem počasti Fidelu Kastru čija se urna nalazi na groblju Santa Ifigenije. Na tom groblju sahranjen je i nacionalni heroj Kube i lider borbe za nezavisnosti Hoze Marti (1853-1895) pa su i njemu odate počasti. 

U toku večeri prigodna proslava preneta je na glavni gradski trg. Uveličali su je predsednik Republike, kao i Raul Kastro, Fidelov mlađi brat. Tim povodom odali su počast zemljacima koji su poginuli za slobodu Kube. Proslavi su prisustvovali ratni drugovi Fidela, Ramiro Valdes i Hose Ramon Mačado Ventura, kao i članovi vlade. 

Sve bi ovo bilo dovoljno da se smesti u okvire jedne agencijske vesti, da nema još događaja koji ”ispod radara”, kako se to obično kaže, ilustruju obnavljanje starih veza. Onako kako Ruska Federacija sve više i sve sigurnije kreće putem kojim se kao imperijalna sila kretala, tako se njeni napori, ovaj put mnogo diskretnije nego postavljanje raketa koje mogu da ugroze SAD, uočavaju korak po korak.

Predsednik RF V.V. Putin posetio je Kubu. U Havanu se sada može stići direktnim letom aviokompanije ”Rusija” (deo grupacije ”Aeroflot”). Pre tri godine Moskva i Havana obnovili su direktnu avionsku liniju između dva glavna grada. Prvi let izveden je avionom američkog proizvođača ”Boing” (”Boeing 777”) pa i u tome ima neke simbolike. Pored posade, u avionu je bilo 302 putnika koji su u avionu proveli oko 13 sati, a o tom letu popularna serija ”National Geographic” napravila je specijalnu emisiju.

Na aerodromu umorne, ali raspoložene putnike, sačekali su lokalni muzičari koji su izvodili najpoznatije kubanske pesme među kojima je svakako legendarna ”Hasta siempre, Comandante” Karlosa Pueble, inspirisana oproštajnim pismom Če Gevare. Putnike iz Moskve dočekali su ambasador Viktor Koronelli (Коронелли, Виктор Викторович) i ministar turizma Kube Huan Karlos Garsija Granda.

Broj turista iz Ruske Federacije stalno pomera rekorde jer je Kuba izuzetno atraktivna sa svojom turističkom ponudom. Posle pandemije kovida čak ni antiruske mere koje je pokrenuo Zapad, nisu uspele da ometu razvoj turizma i drugih odnosa ove dve zemlje.  

Kubansku proslavu pozdravio je i predsednik Venecuele Nikolas Maduro koji je naglasio da je ”Kubanska revolucija postala primer otpora imeprijalizmu drugih država”. I vlada Nikaragve nedvosmisleno je u svojoj poruci izjavila da iskustvo kubanske revolucije nadahnjuje državu na nove pobede. Saopštenje su potpisali predsednik Danijel Ortega i potpredsednik Rosario Muriljo. 

To je sve, naravno, politika. Njome se brane interesi, ideologija, principi. Da bi se odbranila teritorija potrebne su oružane snage. Pogledajmo, ukratko, kratak istorijat i sadašnje stanje OS Kube. One se danas zovu Revolucionarne oružane snage Kube (Fuerzas Armadas Revolucionarias de Cuba).

Korene vuku od odreda ustanika – ”mambi” koji su učestvovali krajem XIX i početkom XX veka u borbi za nezavisnost. Tada su, pod kontrolom OS SAD, organizovali naoružane odrede seoske straže (la Guardia Rural). Prava Revolucionarna ustanička vojska stvara se decembra 1956. godine kada je počela borba protiv Batiste, a već 1959. godine formiraju se odredi ”milisianos”, da bi godinu dana kasnije, septembra 1960. bili organizovani Komiteti za zaštitu revolucije. 

Kubanci su učili na svojim i tuđim greškama. Brzo su odustali od proleterskog internacionalizma (vojno angažovanje u Africi) i razumeli poruke iz Iraka, Haitija, Jugoslavije, Afganistana, Sirije… Posebna pažnja u odbrani ovog velikog ostrva posvećena je vazdušnoj komponenti, odnosno odbrani od napada taktičke i strateške avijacije SAD, krilatih raketa i bespilotnih letilica. Na teritoriji Kube sagrađeno je desetine zamaskiranih skloništa za disperziju čuvanja oklopne tehnike, a na najviši nivo podignuti su napori da se PVO sistemi od statičnih pretvore u mobilne. 

U međuvremenu, rukovodstvo je oprezno tražilo saveznike. Veliko iskustvo u partizanskom ratu, ali i svest o geostrateškom položaju Kube imali su uticaja. Vlada je bila svesna da ne može sama, kakvim god silama raspolagala, da se suprotstavi masovnom napadu, zato je taktičnom diplomatijom učvršćivala svoj položaj u kome je dominirala svest o visini rizika gubitaka i poremećaja svetske geopolitičke ravnoteže kog je eventualni napadač morao da bude svestan prilikom napada na Kubu.

Krajem 1998. i početkom 1999. godine počela je da se razvija intenzivna saradnja s Venecuelom, uključujući i vojnu komponentu. Tada je u Venecuelu poslata vojna misija Kube koja je smeštena u garzinizon Tiuna, nedaleko od Karakasa.

Već 2000. godine Kuba potpisuje ugovor o proširenju vojne saradnje s Kinom. Tako Kina, neumitno šireći svoj uticaj po svetu, stupa i na vruće tle Srednje Amerike i Karibskog basena. Razvija se i namenska industrija. Oružani zavod ”Union de la Industria Militar” s ponosom 2002. godine predstavlja snajpersku pušku ”Alejandro” u kalibru 7,62 mm.

Nešto ranije, 1998. godine, Kuba počinje sveobuhvatni proces modernizacije oklopne tehnike koji dobršava 2006. godine. Modernizacija je obuhvatila kapitalni remont koji je obavljen u kubanskim zavodima pri čemu je rok trajanja tenkova, oklopnih transportera, sistema PVO i drugih sovjetskih modela produžen za bar još 15 godina.

Oko 350 tenkova (”T-55” i ”T-62”) modernizovani su do nivoa ”T-55M” i ”T-62M”. Uspešno su konvertovani statični PVO sistemi ”S-75” i ”S-125” tako što su montirani na šasiju viška tenkova ”T-55”. Slično je urađeno i sa samohodnim oruđima kada su haubica ”D-30” u kalibru 122 mm i top ”M-46” kalibra 130 mm iz vučne varijante prebačeni na zaostale tenkove ”T-34” i postali samohodni.

Topovi kalibra 122 i 130 mm našli su svoje mesto i na šasiji kamiona ”KrAZ -255B” i dobili su naziv ”Jupiter”.  Modernizovani oklopni transporteri ”BTR-60” pojačani su automatskim PA topovima i tenkovskim oružjem u oklopnim kupolama. Na njih je uspešno montirana kupola borbenog vozila ”BMP -1”. U kombinaciji s jedinicama Teritorijalne odbrane i Milicije, početkom 2005. godine Kuba je imala jedan od najefikasnijih sistema odbrane u Latinskoj Americi, a godinu dana kasnije, početkom avgusta, vlada Kube odlučila je da intenzivira odbrambenu moć države, modernizujući armiju i naoružanje. 

U avgustu 2008. godine dolazi do još jednog značajnog koraka. U posetu Kubi došao je sekretar Saveta bezbednosti Ruske Federacije N.P. Patrušev (Патрушев, Николай Платонович). Reč je o veoma visokoj ličnosti u ruskoj strukturi. Heroj RF, general armije, a sada i direktor FSB. Odlučeno je da se obnove rusko-kubanske veze i u septembru 2009. godine potpisan je niz ugovora i protokola kojima je regulisano školovanje kubanskog starešinskog kadra u ruskim vojnim školama i akademijama.

Kubanci se ne saustavljaju na tome, već 2012. godine potpisuju s Kinom dogovor o razvitku kubansko-kineske vojne saradnje, o čemu je saopštenje izdao ministar odbrane Kube. Ni to nije sve. Već 2014. godine sličan sporazum o vojno-tehničkoj saradnji potpisan je od strane Kube i Južnoafričke Republike, na osnovu kog je do januara 2017. godine 25 tehničkih specijalista i automehaničara završilo obuku za potrebe OS Južnoafričke Republike. Jasno je da ni Kuba ne sedi skrštenih ruku kada je u pitanju jačanje njene odbrambene moći.

O njenim oružanim snagama može se mnogo pisati, ali neka to bude tema za neki drugi tekst. U najkraćem. OS Kube sastoje se od Kopnene vojske (sa regularnom armijom i Teritorijalnom odbranom kao rezervom) u čijem sastavu se nalaze i jedinice posebne namene (”Tropas Especiales”, neoficijelno nazvane ”Las Avispas Negras”). Tu je i RM jer Kuba kao ostrvo ima veoma dugačku obalu. RM se sastoji iz ratnog brodovlja, delova obalske odbrane i specijalne jedinice borbenih gnjuraca (FEN).

Revolucionarno RV i PVO (DAAFAR, Defensa Anti-Aérea Y Fuerza Aérea Revolucionaria) poseduje skromnu flotu lovaca presretača sovjetskog porekla (dominiraju ”MiG-23”), raketne PVO i radarsko-tehničke službe. 

U Oružane snage spadaju i odredi teritorijalne milicije (МТТ, Milicias de Tropas Territoriales); Armija radničke omladine (EJT, Ejército Juvenil del Trabajo), pogranična vojska potčinjena Ministarstvu unutrašnjih poslova i vojni orkestar. Službu u OS reguliše Zakon o opštoj vojnoj obavezi koji je usvojen 1963. godine. Poziv važi od napunjene 17. godine, a služba traje tri godine.

Žene koje imaju specijalne pripreme, mogu služiti vojni rok na dobrovoljnoj osnovi, a u ratnom stanju mogu biti mobilisane. Komandni kadar priprema se u vojnim školama, Vojno-tehničkom institutu i Vojrno-morkoj akademiji. Kako se iz priloženog može videti, Kuba ne želi da bude samo jedna epizoda u istorijatu razvoja društvenih odnosa, već samostalna, samosvojna tvorevina spremna da svima pruži ruku koji iskreno žele da sarađuju s njom.