Popodne 21. decembra ukrajinske snage su pokušale raketni napad na poluostrvo Krim. Ruske snage protivvazdušne odbrane presrele su ukrajinsku raketu iznad Azovskog mora.
Prema ruskom Ministarstvu odbrane, Oružane snage Ukrajine pokušale su napad oko 15 časova, po lokalnom vremenu. Cilj napada je verovatno bio Krimski most ili neki objekt u gradu Kerču.
Ruska vojska nije otkrila tip rakete. Prema rečima guvernera Hersonske oblasti, ruski PVO sistemi oborili su raketu ATACMS koja je letela ka Krimskom mostu. Raspoređivanje projektila ATACMS od strane ukrajinske vojske moglo bi otkriti neke tajne isporuke Ukrajini.
Prema zvaničnim izveštajima, Kijev je dobio samo nekoliko desetina raketa prve modifikacije MGM-140A Blok 1 sa dometom od samo 165 km i kasetnom bojevom glavom.
Međutim, domet ovih projektila nije dovoljan za postizanje ciljeva u istočnom delu poluostrva. U pokušaju da pogodi Krimski most, OSU bi trebalo da koriste modifikaciju MGM-140B Block 1A sa dometom do 300 km.
Ne treba isključiti da su naprednije rakete tajno isporučene kijevskim snagama. Međutim, bilo koji zvanični izveštaj ruske vojske tek treba da potvrdi tip presretnute rakete. Vrlo je verovatno da su ukrajinske snage koristile modifikovane rakete S-200, koje su OSU već koristili za napade u pozadinskim oblastima Rusije.
Početkom decembra, ruske snage protivvazdušne odbrane su takođe oborile dve protivvazdušne rakete S-200 koje su Ukrajinci konvertovali za napad na kopnene ciljeve iznad Azovskog mora.
Tradicionalno, ruski izvori vesti javljaju da je jučerašnji napad podržan izviđačkim sredstvima NATO-a raspoređenim u regionu Crnog mora. Pre ukrajinskog raketnog udara, izviđački avion Boeing P-8 Poseidon američke mornarice primećen je kod obale Crnog mora u Rumuniji.
U tvrdnje Rusa se možemo uveriti svi posetom sajta za praćenje letova.
Odmah nakon što je ukrajinska raketa uništena, letelica je krenula duboko ka rumunskoj teritoriji. Istovremeno, u Rumuniji je primećen Bombardier Challenger 650, avion za izviđanje i označavanje ciljeva; i još jedan NATO Boing E-3A Sentry, avion za radarsko otkrivanje i kontrolu velikog dometa, razmešten je u Tursku.
Kako je zamišljeno dejstvo i osobenosti primene ”S-200”?
Pravilo kaže da cilj treba da se nalazi u snopu radarskih zraka od momenta lansiranja. To jeste važno za vazdušne ciljeve (što je opet skopčano sa dejstvom antiradarskih raketa, antiraketnih maneravra, obaranja ove rakete koja liči na manji avion, itd). Stvar se dodatno komplikuje ukoliko neko misli da će aktiviranjem polunavođene bojeve glave ova raketa lako uočiti i prepoznati kopneni cilj.
Ovde počinje niz problema za koje se znalo još prilikom projektovanja: Pri samoj konstrukciji, u začecima rada na ovom sistemu, ”S-200A” je razmatran kao jedna od mogućnosti napada na radiokontrastne ciljeve kao što su železnički mostovi i veći brodovi. Međutim, tu su se umešale ”kosmičke sile”.
Zakrivljenost Zemljine površine na odsečku od 70 km i većem, ne omogućava pouzdano radarsko ozračenje čak ni velikog kopnenog cilja, dok na manjem dometu brojne refleksije od nabora terena i veštačkih konstrukcija čine ovaj zadatak veoma nesigurnim. Konstruktori su digli ruke (pogotovo što je oblast balističkih raketa u SSSR bila odlično razvijena) i odbacili režim ”zemlja-zemlja”. Shodno tome, nisu razvijane ni procedure gađanja zemaljski ciljeva raketama ”5V21”, ”5V 21P” i ”5V 28”.
Štaviše, ako poluaktivna radarska glava samonavođenja iz nekog razloga izgubi cilj, u roku od sedam do deset sekundi upravljačkim površinama rakete izdaje se komanda ”maksimalno gore”. Raketa ide u do svog plafona i tu se detonira kako ne bi slučajno nanela štetu kopnenim ciljevima koji su ispod njene trajektorije.
Interesantno je da su rakete ”S 75” kasnijih modifikacija (naoružane posebnom bojevom glavom), a zatim i niskovisinski kompleksi ”S-125M/M1A” i ”SNR-125” takođe imale režim”zemlja-zemlja”, što je omogućavalo gađanje radio-kontrastnih kopnenih ciljeva sa specijalnim bojevim glavama.
To isto se u punoj meri odnosi i na sistem ”S300PT/PS” koji koriste rakete ”5C55R/RM” kada se gađa po ranije poznatim koordinatama. Pri tom domet nije veći od 50 kilometara.
Do početka SVO na obuci su, ne jednom, vršena takva gađanja ruskim raketama ”S-300PS”, o čemu postoje zapisi i pouzdani dokazi, a postoje dokazi da su mestimično korišćene na taj način i tokom SVO.
Kakve su prave mogućnosti i perspektive ”5B28” protiv kopnenih ciljeva?
Raketa ”S-200” može da preleti više od 500 kilometara i takvi slučajevi su zabeleženi. Krajem 1980. godine tokom školskih gađanja u Kazahstanu posle otkaza sistema upravljanja, raketa se nije samolikvirirala, jer je letela daleko iza područja poligona i pala na kolhozno polje. Prilikom pada nije eksplodirala. Stručnjanci su je ”razoružali” i odvezli na poligon radi kanibalizacije.
Naravno, opremiti raketu ”5B28” ili bilo koju drugu raketu te porodice kontaktnim upaljačem koji bi aktivirao bojevu glavu pri udaru u zemlju nije komplikovano. Drugo je pitanje (i najvažnije): kuda će odleteti ta raketa sa zakočenim površinama za upravljanje, gde će pasti – i kakvu će štetu proizvesti. Videli smo u Poljskoj šta je jedan ”S300” uspeo da uradi na onoj farmi.
Iskustva su razna. Tako su u februaru 1991. godine tokom operacije ”Pustinjska oluja” Iračani pokušali da salvama raketa ”V-755” iz kompleksa ”S-75M Volga” napadnu zapadne saveznike. Sve rakete su popadale po pustinji ne načinivši nikakvu štetu. Može se s potpunom sigurnošću reći da je rezultat korišćenja neupravljivih ”5V28” više izraz avantuizma i nemoći onoga ko ih lansira, znajući da može da naudi građanstvu.
Šta onda uraditi da bi se postgli tačni udari po konkretnim objektima? Najpre, treba uneti drugi program u softever i isključiti poluaktivno radarsko navođenje, jer smo utvrdili njegove mane. Relativno lako može se PVO raketa konvertovati u operativno-taktičku ako bi se u njenu glavu instalisao GPS navigator što se normalno radi na dronovima kamikazama. I ono što je možda i najvažnije, treba uvesti kontrolu potrošnje goriva (njegovog isključenja) čega na PVO raketama nema.
No, ni to nije najveći problem prilikom konverzije. Porodica raketa ”S-200” je veliki, složen, gotovo nepokretan kompleks, praktično polustacionarni. Njegovo prebaziranje je moguće, ali traži mnogo napora, više vozila i mnogo ljudi. Rizik od toga da takvo prebacivanje bude primećeno, podrazumeva se. Jedan običan dron tako skupu operaciju može u sekundi da pretvori u buktinju.
Za one čitaoce koje to stvarno interesuje, nastavimo s nabrajanjem problema: lansirna rampa za ”5P72V” je veoma masivna i na njoj se takođe vrši veoma složena predlansirna priprema.
Pošto je po pravilu reč o tandem lanserima, posle lansiranja mašina za dopunu ”5 JU24” koja iz betonskog skloništa šinama dovozi novu raketu, treba da se probije kroz oblak otrovnih isparenja koja, usput, nadaleko demaskiraju mesto lansiranja.
Mašina za dopunu je poseban ram na šinama sa prednjim i zadnjim osloncima za raketu, mehanizmima i pogonima za premeštanje rakete na lanser, a pri tom mora da bude stalno uključena u automatski ciklus punjenja, posle čega se vraća u sklonište.
Da li treba podsetiti da su sve ranije startne pozicije ”S-200VM” uništene u prvom talasu SVO, dok je preostala oprema praktično neupotrebljiva. Upotrebiti raketu u takvom stanju radi dejstva po ciljevima na frontu, krajnje je složeno i rizično.
Logičnije je da se takve lansirne rampe tegle (kao artiljerijska sredstva) na točkovima ili gusenicama, ali i tom prilikom treba mnogo toga prilagoditi, upariti, staviti na svoje mesto i, što je najvažnije, da sve to bude i korak napred u odnosu na raniji proces.
Filmski i fotografski dokazi korišćenja ”S-200” su veoma retki iz razumljivih razloga. Na jednoj fotografiji iz Brjanske oblasti snimak pokazuje letilicu koja mnogo više liči na ”Tu-141” nego na raketu ”5V28”.
