S-200 kao balistička raketa: Sukob u Ukrajini pokazao kako u vojsci sve treba da se čuva

SVO je pokazala, po ko zna koji put, da u vojsci sve treba da se čuva i da ne ništa ne baca, čak i kada nije za kanibalizaciju. Mnogo je slučajeva da se zastarele PVO rakete (počevši od Dvine pa nadalje) koriste (ako ništa drugo) kao mete.

Međutim, jedan mastodont među njima, raketa koju je svojevremeno ceo Zapad sa strahopoštovanjem pominjao, ipak se izdvaja. Reč je o raketi NATO naziva ”SA-5 Gammon – odrezak”, (”S-200” – Angara/Vega/Dubna) koja je bila zadužena za odbranu VaP na maksimalnoj udaljenosti, a po veličini i načinu rukovanja podsećala je na balističku raketu…U šta se ovih meseci konačno i pretvorila.

Sa dometom od 60 do 300 kilometara i potvrđenim pogocima na krajnjim vrednostima dometa na sirijskom ratištu svojevremeno,  na nju se od 1967. godine do danas  računa. Imala je mogućnost nošenja i atomske bojeve glave radi uništavanja celih eskadrila. Pogledajmo šta su Ukrajinci pokušali da bi je održali u životu kako bi njome naneli štetu Rusima.

Kada se razdružio SSSR na teritoriji Ukrajine ostala je moćna grupa PVO kakvu nije imala ni jedna druga republika. Od nje je veću i bolju PVO imala samo Ruska Federacija. Godine 1992. VaP Ukrajine štitili su 49. i 60. korpus Osme samostalne armije PVO. Pored njega, na teritoriji novostvorene države nalazio se i 28. korpus Druge samostalne armije PVO. Struktura je bila analogna PVO SSSR.

Godine 1991. Ukrajina je imala 18 raketnih pukova i brigada u kojima je bilo više od 100 raketnih diviziona naoružanih sredstvima: ”S-75M3”, ”S-125M/M1”, ”S-200VM” i ”S-300PT/PS”. Svakako imresivna brojka. Međutim, već 2010. godine upotrebljivo je bilo tri desetine raketnih sistema srednjeg i velikog dometa: ”300PT/PS” i ”S-200VM”. Neke od jedinica godinama nisu obavile nijedno gađanje.

Zapuštenost sredstava bila je nedozvoljiva. Sledeći podatak vezuje se za 2013. godinu kada je Ukrajina imala nekoliko diviziona ”S-200VM”. Ovi sistemi su održavani samo zahvaljujući nadljudskim naporima posada, jer ove rakete spadaju u klasu onih koje koriste otrovno gorivo i  agresivni, zapaljivi oksidator. Remonti su vršeni u nemogućim uslovima.

Već deset godina vrednost ovih jednokanalnih raketa je vrlo mala, a eksploatacioni rashodi veoma značajni. Istina je da je ”S-200VM” ukrajinsko PVO sredstvo najvećeg dometa. Međutim, hardver je beznadežno zastareo, habanje delova je vrlo visoko (rakete su izvlačene putem šina iz skloništa na lansirne rampe), bile su veoma bučne i, što je najvažnije, dejstvo je bilo jednokanalno po cilju, a ometanje sve lakše.

Negde 2008. godine ”Ukroboronprom” najavio je program rekonstrukcije i modernizacije, ali posle analize svih mogućnosti zaključili su da je napor neracionalan i da sve resurse što pre treba usmeriti na modernizaciju višekanalnih ”S300PT/PS” sa čvrstim gorivom. Tako je baš 2014. godine počelo povlačenje ukrajinskih ”S-200VM”, a 2016. godine i formalno je povučen iz borbenog sastava poslednji divizion 540. Lavovskog raketnog puka.

Realno je pretpostaviti, znajući praksu iz SSSR, da ove rakete nisu isečene u staro gvožđe. Njihovi operateri su dobili zadatak ”kvadrature kruga” – da smisle način kako da koriste ”S-200” za gađanje kopnenih ciljeva. Svi su videli da u tome nema mnogo smisla, sem očajničkog poteza, a zašto, analiziraćemo u narednom delu teksta.

 
S čim su Ukrajinci računali kada je reč o porodici raketa ”S-200”? Modifikacije su bile razne : ”5V21 (V-860)” za rakete ”S-200A”; ”5V21P (V-850P)”, za rakete ”S-200 V” i ”5V28 (V-880)” za modernizovanu raketu koja je najviše obećavala – ”S-200VM”. Teorijski, modernizovana ”Vega” može da ispaljuje stare rakete, ali to je mogućnost koja se koristila samo na poligonima, za vreme obuke i kontrolnih lansiranja. One, jednostavno, više nisu bile upotrebljive u prvom borbenom stroju.

Raketna modifikacija ”5B21” koja je korisšćena u sastavu ”S-200A” koji je ušao u naoružanje krajem šezdesetih godina, kao i neki drugi kasniji modeli, bili su pojačani poluaktivnom samonavođenom radarskom glavom. U sastvu kompeksa ”S-200VM” koji je ostao u nasleđe od SSSR, korišćene su rakete ”5V28 (V-880)” dometa 240 kilometara.

Iranci su se ponašali drugačije. Rakete koje su dobili 1992. godine kapitalno su remontovali i one po svojoj strukturi značajno se razlikuju od raketa ”5V21”, nego standardne ”5V28”. Sve te kombinacije su pod znakom pitanja i malo verovatno da su efikasne, a evo i zašto: Bugarska koja je sredinom osamdesetih dobila dva kompleklsa ”S-200VE” i 26 raketa ”V-880E”, odmah se suočila sa visokim troškovima eksplatacije i povukla je još pre 20 godina rakete i uz upotrebe. Te rakete su danas neupotreblive.

Poljska je imala dva sistema ”S-200VE” (dvokanalni) i 38 raketa ”V-880E”. Godine 2002. modernizovala je jedan kompleks do nivoa ”S-200C Vega”, ali i to su brže-bolje 2014. skinuli s borbenog dežustva. Ukoliko su kojim slućajem Poljaci i Bugari sačuvali u kakvom-takvom stanju svoje primereke, njihovo dostavljanje u Ukrajinu i reanimacija biće povezana s velikim probleima, a bez realne borbene perspektive.  

Kako je zamišljeno dejstvo i osobenosti primene ”S-200”?

Pravilo kaže da cilj treba da se nalazi u snopu radarskih zraka od momenta lansiranja. To jeste važno za vazdušne ciljeve (što je opet skopčano sa dejstvom antiradarskih raketa, antiraketnih maneravra, obaranja ove rakete koja liči na manji avion, itd). Stvar se dodatno komplikuje ukoliko neko misli da će aktiviranjem polunavođene bojeve glave ova raketa lako uočiti i prepoznati kopneni cilj.

Ovde počinje niz problema za koje se znalo još prilikom projektovanja: Pri samoj konstrukciji, u začecima rada na ovom sistemu, ”S-200A” je razmatran kao jedna od mogućnosti napada na radiokontrastne ciljeve kao što su železnički mostovi i veći brodovi. Međutim, tu su se umešale ”kosmičke sile”.

Zakrivljenost Zemljine površine na odsečku od 70 km i većem, ne omogućava pouzdano radarsko ozračenje čak ni velikog kopnenog cilja, dok na manjem dometu brojne refleksije od nabora terena i veštačkih konstrukcija čine ovaj zadatak veoma nesigurnim. Konstruktori su digli ruke (pogotovo što je oblast balističkih raketa u SSSR bila odlično razvijena) i odbacili režim ”zemlja-zemlja”. Shodno tome, nisu razvijane ni procedure gađanja zemaljski ciljeva raketama ”5V21”, ”5V 21P” i ”5V 28”.

Štaviše, ako poluaktivna radarska glava samonavođenja iz nekog razloga izgubi cilj, u roku od sedam do deset sekundi upravljačkim površinama rakete izdaje se komanda ”maksimalno gore”. Raketa ide u do svog plafona i tu se detonira kako ne bi slučajno nanela štetu kopnenim ciljevima koji su ispod njene trajektorije. Interesantno je da su rakete ”S 75” kasnijih modifikacija (naoružane posebnom bojevom glavom), a zatim i niskovisinski kompleksi ”S-125M/M1A” i ”SNR-125” takođe imale režim ”zemlja-zemlja”, što je omogućavalo gađanje radio-kontrastnih kopnenih ciljeva sa specijalnim bojevim glavama.

To isto se u punoj meri odnosi i na sistem ”S300PT/PS” koji koriste rakete ”5C55R/RM” kada se gađa po ranije poznatim koordinatama. Pri tom domet nije veći od 50 kilometara. Do početka SVO na obuci su, ne jednom, vršena takva gađanja ruskim raketama ”S-300PS”, o čemu postoje zapisi i pouzdani dokazi, a postoje dokazi da su mestimično korišćene na taj način i tokom SVO.

Kakve su prave mogućnosti i perspektive ”5B28” protiv kopnenih ciljeva?

Raketa ”S-200” može da preleti više od 500 kilometara i takvi slučajevi su zabeleženi. Krajem 1980. godine tokom školskih gađanja u Kazahstanu posle otkaza sistema upravljanja, raketa se nije samolikvirirala, jer je letela daleko iza područja poligona i pala na kolhozno polje. Prilikom pada nije eksplodirala. Stručnjanci su je ”razoružali” i odvezli na poligon radi kanibalizacije.

Naravno, opremiti raketu ”5B28” ili bilo koju drugu raketu te porodice kontaktnim upaljačem koji bi aktivirao bojevu glavu pri udaru u zemlju nije komplikovano. Drugo je pitanje (i najvažnije): kuda će odleteti ta raketa sa zakočenim površinama za upravljanje, gde će pasti – i kakvu će štetu proizvesti. Videli smo u Poljskoj šta je jedan ”S300” uspeo da uradi na onoj farmi.

Iskustva su razna. Tako su u februaru 1991. godine tokom operacije ”Pustinjska oluja” Iračani pokušali da salvama raketa ”V-755” iz kompleksa ”S-75M Volga” napadnu zapadne saveznike. Sve rakete su popadale po pustinji ne načinivši nikakvu štetu. Može se s potpunom sigurnošću reći da je rezultat korišćenja neupravljivih ”5V28” više izraz avantuizma i nemoći onoga ko ih lansira, znajući da može da naudi građanstvu.

Šta onda uraditi da bi se postgli tačni udari po konkretnim objektima? Najpre, treba uneti drugi program u softever i isključiti poluaktivno radarsko navođenje, jer smo utvrdili njegove mane. Relativno lako može se PVO raketa konvertovati u operativno-taktičku ako bi se u njenu glavu instalisao GPS navigator što se normalno radi na dronovima kamikazama. I ono što je možda i najvažnije, treba uvesti kontrolu potrošnje goriva (njegovog isključenja) čega na PVO raketama nema.

No, ni to nije najveći problem prilikom konverzije. Porodica raketa ”S-200” je veliki, složen, gotovo nepokretan kompleks, praktično polustacionarni. Njegovo prebaziranje je moguće, ali traži mnogo napora, više vozila i mnogo ljudi. Rizik od toga da takvo prebacivanje bude primećeno, podrazumeva se. Jedan običan dron tako skupu operaciju može u sekundi da pretvori u buktinju.

Za one čitaoce koje to stvarno interesuje, nastavimo s nabrajanjem problema: lansirna rampa za ”5P72V” je veoma masivna i na njoj se takođe vrši veoma složena predlansirna priprema. Pošto je po pravilu reč o tandem lanserima, posle lansiranja mašina za dopunu ”5 JU24” koja iz betonskog skloništa šinama dovozi novu raketu, treba da se probije kroz oblak otrovnih isparenja koja, usput, nadaleko demaskiraju mesto lansiranja. Mašina za dopunu je poseban ram na šinama sa prednjim i zadnjim osloncima za raketu, mehanizmima i pogonima za premeštanje rakete na lanser, a pri tom mora da bude stalno uključena u automatski ciklus punjenja, posle čega se vraća u sklonište.

Da li treba podsetiti da su sve ranije startne pozicije ”S-200VM” uništene u prvom talasu SVO, dok je preostala oprema praktično neupotrebljiva. Upotrebiti raketu u takvom stanju radi dejstva po ciljevima na frontu, krajnje je složeno i rizično. Logičnije je da se takve lansirne rampe tegle (kao artiljerijska sredstva) na točkovima ili gusenicama, ali i tom prilikom treba mnogo toga prilagoditi, upariti, staviti na svoje mesto i, što je najvažnije, da sve to bude i korak napred u odnosu na raniji proces.

Kako stoje stvari s lansiranjem iz vazduha?

RV Ukrajine nema takav avion koji bi mogao da podvesi raketu mase 7.100 kilograma, dugačku gotovo 11 metara i dijametra 0, 86 cm. Toliko je masa lovca presretača ”MiG-21F-13”. Pri tom je i njeno kačenje fizički nemoguće jer prve generacije sovjetskih PA raketa sve komande su imale s gornje strane. Mora se naglasiti da ova raketa ne može beskonačno da bude u stanju gotovosti jer je reč o visokoisparljivim komponentama, pri tom i veoma zapaljivim. Što je još gore, Ukrajina danas nema rezerve goriva ”TG-02” i okdidanta”AK-27”. Razlog je jednostavan; pogoni gde su se te supstance proizvodile vrlo temeljno su uništeni od strane dronova i krilatih raketa, o čemu svedoče mnogobrojni apokaliptični snimci.

Šta danas, posle svega, možemo da odgovorimo na pitanje – moguće li je koristiti raketne komplekse ”S-200VM” radi gađanja kopnenih ciljeva? Da, moguće je i one se koriste! Ali konverzija ”5V28” u balističku raketu traži veoma ozbiljne materijalne resurse, znanja i ljude. Pri tom je kriterijum ”cena-efikasnost” veoma diskutabilna. Ni za jedno oružje ne treba reći ”da ga je malo, da je zakasnilo i da je beskorisno”. Zašto?

Sasvim sigurno je da među ukrajinskim specijalistima svakako ima mnogo koji mogu da se dohvate ovog posla, pokušavajući da od PVO raketa naprave operativno-taktičke, ali i pored svih tih napora, bojeva efikasnost ovakve ”kombinacije” je veoma sumnjiva iz mnogo razloga. Teško je postići tačnost cilja, bojeva glava koja je bila dovoljna da odjednom sruši nekoliko aviona je male mase u odnosu na njene kopnene pandane, fukcionisanje je složeno, skupo i opasno za koristinika, itd. 

Najnovija agencijska vest (IA ”Don” – novine ”Molot-čekić”) od drugog novembra saopštava da je pokušan napad na Rostovsku oblast. Prva raketa presretnuta je u 14.17 sati, a druga u 14.40. Obe su uništene. Ostaci raketa svedoče upravo ono o čemu smo pisali – korišćene su rakete ”5V28”. Ukrajinci su se dosetili da ove rakete odmah šalju u stratosferu, do 40 kilometara visine.

Odatle se one strmoglavljuju postižući hiperzvučnu brzinu kao balističke rakete. Međutim, na tom putu čekao ih je sistem ”S-400 Trijumf” s raketama 48N6DM. Za njega tako krupni ciljevi nisu nikakav problem, pogotovo što je podatke dobio od ruskog ”Avaksa”. Do sad je potvrđeno sedam obaranja – od sedam lansiranja. 

Pogledajmo da li sve ovo vredi tolikog truda? Jedina preostala raketa ”5V21” je fragmentarno-rasprskavajuća sa sferičnim bojevim elementima. U bojevoj glavi nalazi se 21.000 čeličnih kuglica dijametra 9,5 mm i 16.000 kulgica dijametra 7,9 mm. To će reći, kada bojeva glava eksplodira u blizini nekog aviona, ona iz sebe izbaci 37.000 ubitačnih kuglica.

Eksplozivna masa iznosi 90 kilograma i predstavlja smesu 20% trotila i 80% heksogena. Taj ”koktel” je davao kuglicama početnu brzinu od 1.700 m/sec, što je bilo sasvim dovoljno da se susret sa avionom fatalno završi. Kao neka ogromna ”sačmara”. Sve to se razleti u dva konusa pod statičnim uglovima od 120 stepeni i nije bilo bitno pod kojim uglom će se susresti cilj i raketa. Sada, kada takva ”smeša” grune negde u zemlju, šteta od nje može biti samo slučajna. 

Šta onda ostaje Ukrajincima?

Ako žele da ugroze dubinu ruske teritorije, mnogo veća opasnost su teške BPL sovjetske proizvodnje ”Tu-141” i ”Tu-143”, ili bespilotni školski avioni ”L-39 Albatros” dopunjeni snažnim bojevim punjenjem, kao i razvoj drugih vrsta dronova.

Filmski i fotografski dokazi korišćenja ”S-200” su veoma retki iz razumljivih razloga. Na jednoj fotografiji iz Brjanske oblasti snimak pokazuje letilicu koja mnogo više liči na ”Tu-141” nego na raketu ”5V28”.