Od juna ove godine Indija je najmnogoljudnija država na svetu. Ima 28 država i sedam saveznih teritorija. Centar stvaranja jedne od četiri najstarije i najveće civilizacije čovečanstva, ali i izvorište čak tri religije. Stanište i jezička osnovica indoevropeske grupe jezika, među kojima je i naš.
Privreda je nominalno šesta na svetu, treća po paritetu kupovne moći i što je važno za našu temu, treća po brojnosti aktivne vojske. Bez obzira na to što u njoj vlada parlamentarna demokratija (Indija je republika), ona je i zemlja kontrasta.
U njoj žive kaste od kojih je nekima dovoljno da prožive život s nekoliko mirišljivih štapića, na trotoaru i u kontemplaciji, a drugi su, pak spremni da pošalju raketu na Mesec, pa je tako Indija i kosmička sila. Pored ogromne armije, od mnoštva nepomirljivih neprijatelja čuva je i njen nukelarni potencijal koji je glavna tema ovog priloga.
Uvid u njen potencijal je prilično složen, jer ona nikada javno nije objavila svoje kapacitete niti ih je komentarisala. Posredno, može se nešto saznati iz budžetske dokumentacije i trećih izvora, ali za to treba mnogo znanja jezika i mentaliteta, a u taj mentalitet spada i visoka bezbednosna kultura kada je reč o podacima o njenim oružanim snagama.
Ni ranije se o njenom nuklearnom potencijalu nije znalo mnogo (osim o broju proba), a 2016. godine indijska vlada otišla je korak dalje – organizovala je Komandu strateških snaga koje odgovara za upotrebu nuklearnog potencijala.
Ona se nalazi na spisku organizacija bezbeodnosti, oslobođenih od zakona Indije na pravo dostupa informacijama od javnog značaja. Za sve to vreme ona vredno i neprekidno modernizuje svoj arsenal s primetnom žurbom da što pre ustanovi nuklearnu trijadu.
Kako trenutno stoje stvari sa tom trijadom i da li ona postoji?
Indija ovog trenutka ima čak osam različitih načina za korišćenje nuklerarnog oružja: dve vrste aviona, četiri tipa balističkih kopnenih raketa i dve vrste morskih balističkih raketa. Još najmanje četiri sistema su u razvoju i većina su pri praju. Jedno je sigurno – Peking jeste u dometu indijskih balističkih projektila.
Prema procenama eksperata Indija je do sada proizvela oko 700 kilograma (plus/minus 150 kg) plutonijuma što je dovoljno za proizvodnju od 138 do 213 bojevih glava (prema analizama iz 2022. godine). Prema ovom proračunu, Indija ima 160 bojevih glava. Njenim oružanim snagama i strateškim ciljevima treba više glava od ovog broja jer razvijaju i nove vrste raketa.
Odakle Indusima plutonijum? Glavni izvor bio je aktivni reaktor za proizvodnju plutonija ”Dhruva” u kompleksu Centra atomskih ispitivanja Bghabha nedaleko od Bombaja, a od 2010. godine na tome aktivno radi reaktor CIRUS u istom mestu. Planira se izgradnja još jednog reaktora po ubrzanom postupku.
Štaviše, prototip reaktora proizvođača brzih neutrona (PFBR – Prototype Fast Breeder Reactor) snage 500 megavata gradi se u Centru atomskih ispitivanja ”Indira Gandi” nedaleko od Kalpakkama. On potencijalno može značajno povećati proizvodnju plutonijuma za potrebe nuklearne moći Indije. Najpre je planirano da PFBR postigne pogonsku održivost i proizvodnju već 2010. godine.
Međutim, usled značajnih kašnjenja taj rok je pomeren, prema službenom izveštaju indijske vlade na 2022. godinu. Direktor Istraživačkog centra dodatno je javio da će još šest brzih reaktora-proizvođača biti uvedeni u eksploataciju u tekućih petnaest godina. Izvesno je da je gradnja prva dva koji će se nalaziti na teritoriji samog Centra počela oktobra 2022. godine i da se očekuje da budu operativni do 2030. godine.
Kao što znamo, proizvodnja plutonijuma i bojevih glava je samo jedna strana medalje. Tom ”korisnom teretu” (eufemizam za bojevu glavu), treba odrediti stratešku namenu odnosno doktrinu, a zatim i naći povoljan način da bezbedno stigne na odredište jednim od više načina.
Kakva je indijska nuklearna doktrina? Odbrambena ili ofanzivna? Šta je okidač za njenu upotrebu? Jedna od najnapetijih geopolitičkih tačaka Zemlje nalazi se u trouglu Kina – Indija – Pakistan, s tim da Pakistan i Indija imaju daleko manje živaca, nego Kina, jedni za druge. Pakistan i Indija imaju nuklearno oružje, a njihova trvenja datiraju još iz vremena osamostaljenja Indije.
Međutim, pored sporadičnih čarki i stalne povišene gotovosti na granicama, direktan oružani sukob dogodio se nedavno, tek 2020. godine, kada je u razmeni artiljerijske vatre poginulo najmanje 22 vojnika. Ovaj sukob dogodio se posle onog iz februara 2019. kada su indijski avioni bacili bombe kraj pakistanskog grada Balakota kao odgovor na napad bombaša-samoubice.
Pakistanski avioni su oborili indijski avion i zarobili pilota, vrativši ga posle nedelju dana. Sukob je prešao u atomsku sferu jer je Nacionalna komanda Pakistana, pod čijom kontrolom je nuklearni potencijal, reagovala veoma nervozno. To nije nikakvo čudo jer su Pakistanci ubeđeni, ne bez razloga, da su Indijci spremni na prvi udar protiv njih, bez obzira na to što Indija, kao nesvrstana zemlja, čvrsto stoji na stanovištu da neće prva nikad upotrebiti atomsko oružje.
Međutim, ”nikad ne reci nikad”. Ta politika je dovedena u pitanje procenom Indije da atomsko oružje može iskoristiti kao odgor na napad hemijskim ili biolološkim oružjem. U tom slučaju atomsko oružje bi se tretiralo kao oružje odmazde, a ne prvog napada. Svi najviši rukovodioci Indije principijelno su za uzdržavanje od prvog napada, ali niko ne isključuje mogućnost promene situacije koja bi ih od tog principa odvratila.
Pored toga, dugo se smatralo da Indija svoje bojeve glave čuva odvojeno od lansirnih rampi, pa analitičari smatraju da je na borbenom dežurstvu samo relativno mali broj balističkih bojevih glava i avionskih projektila. Nije najjasnije koliko je stvarna gotovost arsenala pošto rakete ”Agni-V” i ”Agni – P” još nisu borbeno spremne. Pretpostavlja se da je to stoga što se Indija veći deo snaga i razvoja preusmerila na raspoređivanje lansirnih rampi kopnenog baziranja i razrade morske komponente atomske trijade.
Šta je s vazdušnim delom trijade? Čime Indija može napasti iz vazduha? Do pojave prve balistike rakete ”Prithvi – II” lovci bombarderi su bili jedini nosači atomskog oruja. Bez obzira na veliki napredak arsenala kopnennih raketa, avijacija ima veliku ulogu u elastičnoj politici atomskog odgovora.
Po ocenama američkih analitičara, tri ili četiri eskadrile ”Mirage 2000H” i ”Jaguar IS” mogu iz čak tri baze da izvrše nuklearne napade na Pakistan i Kinu. ”Mirage 2000H Vajr – božanski grom” baziran je u prvoj, sedmoj i, moguće, devetoj eskadrili 40. vinga u bazi RV Maharadžpur (Gvalior) u severnom reonu Madhja-Padeše. Jedna od te dve eskadrile ima zadatak drugostepene atomske misije.
Indijski avioni ”Miraž” povremeno lete iz baze Nal (Bikaner) u zapadnom Radžastane, a i druge baze mogu biti korišćene za disperziju avionskog nuklearnog oružja. Ovaj avion Indija je dobila od Francuske tokom 1983-1884. godine koja je za te potrebe koristila svoju verziju ”Miraž 2000N” tokom trideset godina, kada ga je povukla tokom 2018. godine. Indijski ”Miraž 2000H” dobio je nove radare, avioniku i sisteme za PED. Modernizovana verzija dobila je naziv ”Mirage 2000 I”.
Bez obzira što je modernizacija 51 aviona ”Mirage 2000 I” planirana da se obavi do kraja 2021. godine, program je odstupio od plana jer je do tada modernizovana samo polovina aviona. Indija zato želi da zakupi 24 aviona ”Mirage 2000” koji su Francuzi prebacili na čuvanje i koristiće rezervne delove kao kanibalizaciju za opsluživanje postojećih eskadrila ”Miraža” indijskog RV.
Indusi imaju i četiri eskadrile aviona ”Jaguar IS/IB Shamsher – mač pravičnosti”) koji se nalaze u tri baze. Peta eskadrila koristi ratno-mornaričku verziju ”IM”. U njihov sastav ulaze peta i 14. eskadrila sedmog vinga baze Ambala na severo-zapadu Harjani, 16. i 27 eskadrila i 17 vinga baze Gorakhpur na severo-istoku Utar-Pradeša, a takođe i šesta i 224. eskadrila 33. vinga baze Džamangar na jugo-zapadu Gudžarata.
Jednoj ili dvema eksadrilama u Ambali i Gorakhpuru (po jedna u svakoj bazi) može biti dodeljen zadatak drugog udara. Avioni ”Jaguar” ponekad lete iz baze Nal (Bikaner) u zapadnom Radžastanu. ”Jaguar” je, kao što znamo, svojeveremno zajednički razrađen od strane Francuske i Velike Britanije i i bio je sposoban da nosi atomsko oružje kojim su te države bile naoružane. Međutim, ”Jaguar” je na istoku resursa i sigurno će biti povučen iz atomske borbene linije, ako već i nije.
Polovina ”Jaguara” je 2017. godine prošla modernizaciju visokopreciznog napada i avionike ”DARIN-III”, no moderinizacija druge polovine flote zaustavljena je u avgustu 2019. godine zbog neočekivano visoke cene. Umesto toga, RV Indije će se u toku sledećih 15 godina odricati ove flote, kako kojoj letilici bude isticao resurs.
Oktobra 2019. glavni maršal avijacije Indije objavio je da će šest eskadrila ”Jagura” (oko 108-110 aparata) početi da se izbacuje iz naoružanja početkom 2020. godine. Taj rok je prebačen na 2024. godinu što ostavlja Indiju u zacrtanim okvirima da ima dovoljno eksadrila za istovremene napade u više talasa na Pakistan i Kinu.
Još 26. septembra 2016. Indija i Francuska su potpisale ugovor na 36 aviona ”Rafale”. Narudžbina je značajno smanjena jer je prvobitni plan predviđao 126 ”Rafala”. Njega i Francuzi koriste kao nosač atomskog oružja, pa se smatra da će to raditi i Indusi. Prvi ”Rafal” sa brojem RB-001 zvanično je primljen u Francuskoj oktobra 2019. godine, a posle mesec dana stigla su još dva.
Usled problema s kovidom19 puna isporuka završena je aprila 2022. Svi ”Rafali” opremljeni su sa 13 novih komponenti specifičnim za indijske potrebe. Tu su novi radari, mehanizmi za startovanje motora u hladnim uslovima, desetočasovne ”crne kutije”, nišani na kacigama, sredstva radio-elektronske borbe i speicijalni sistemi svoj – tuđi.
Ovi ”Rafali” razmešteni su u dve eskadrile po 18 lovaca i u četiri doseda aviona. Jedna eskadrila (17. eskadrila ”Zlatne strele”) nalazi se u bazi Ambala na svega 220 kilometara od Pakistana, a druga (101. ekstradrila Sokoli Čamba i Ahnura) u bazi Haismara u Zapadnom Bengalu. Tamo su do 2021. godine baze potpuno infrastrukturno pripremljene za upotrebu ovih aviona.
Kopnene balistike rakete su bile i ostale najmoćnije sredstvo odvraćanja. Indija ima četiri vrste ovih raketa: ”Prithvi-II” i ”Agni – I” malog dometa, kao i ”Agni II i III” srednjeg dometa. Rakete ”Agni” su u završnoj fazi uvođenja u eksploataciju.
Nije poznato koliko takvih tipova Indija planira da drži u arsenalu. Neke od njih mogu jednostavno biti prelazni korak ka raketama dugog dometa. Smatra se da Indija poseduje četiri raketna diviziona ”Prithvi” (222, 333, 444 i 555. divizion) sa oko 30 lansirnih rampi i svi su u blizini Pakistana. Pretpostavlja se da je reč o gradovima Džalandhar u Pendažbu, kao i Banar, Bikaner i Džodhpur u Radžastanu.
Raketa ”Agni – I” (dvostepena, na čvrsto gorivo) stupila je na borbeno dežurstvo još 2007. godine. Ona može da dobaci do 700 kilometara. Ona je poslužila i kao eksperimentalna raketa jer su na nju Indusi montirali ubrzivač prvog stepena koji je dostizao hiperzvučnu brzinu i kao glavni cilj imala je Pakistan. ”Agni-II” ima domet više od 2.000 kilometara. Stupila je u stroj 2008. godine, ali je tek 2011. postala stvarno operativna. Pretpostavlja se da je na severu Indije razmešteno deset lansirnih rampi čiji su ciljevi u zapadnoj, centralnoj i južnoj Kini.
”Agni-III” je dvostepena raketa na tvrdo gorivo srednjeg dometa. Može da dobaci više od 3.200 kilometara. Službeno se nalazi u arsenalu od 2014. godine, a najznačajniju probu imala je 30. novembra 2019. godine kada je lansirana sa ostrva Abdul – Kalam uspešno pogodivši cilj na istočnoj obali Indije.
Bilo je pokušaja noćnog dejstva, ali bez uspeha. Od tada se o njenim probama ne objavljuju nikakvi izveštaji. Njeno raspoređivanje još je u ranoj fazi, a pun borbeni status je neizvestan. Teorijski ona može da dohvati sve delove Pakistana ili Kine.
Indija razvija i raketu ”Agni-4” s dometom od preko 4.000 kilometara. Godine 2014. Ministarstvo odbrane najavilo je da će ona u najskorije vreme ući u serijsku proizvodnju. Posle toga obavljena su tri probna lanisranja, ali ni u decembru 2018 (što je poslednji zvanični datum) raketa nije bila borbeno operativna.
Ona je prelatno rešenje ka raketi ”Agni-5” koja će biti interkontinentalna raketa ograničenih mogućnosti je će moći da dobaci bojevu glavu nešto više od 5.000 kilometara, tako da ona može biti razmeštena i unutar Indije, dalje od granica.
Tokom 2021. godine vršena su dodatna ispitivanja. Ona bi indijskim oružanim silama pružila mnogo veće mogućnosti. Ona se nalazi na lansirnom mestu u hermetičkom kontejneru. To joj je omogućilo da bude lansirana prva dva puta sa železničke platforme, posle čega se redovne probe održavaju sa kolovoznih prevoznih sredstava. Njeno osnovno sredsvo za lansiranje je ”TST-5”. Reč je o konstrukciji renomirane fabrike ”Volvo”. Ona je napravila pokretnu lansirnu rampu mase 140 tona, dužine 30 metara sa osam osovina. Vuče je troosovinski kamion ”Volvo”. Za lansiranje joj je potrebno svega nekoliko minuta pripreme.
Uporni Indusi nisu tu stali. U junu i decembru 2021. godine sproveli su eksperimentalno lansiranje dvostepene rakete srednjeg dometa ”Agni-P” koju vlada naziva balističkog raketom ”novog pokolenja”. To je prva indijska raketa relativno malog dometa, ali u sebi ima usavršene motore kao i softver koji se koristi na najmoćnijim raketama ”Agni-IV” i ”Agni-V”.
Indusi paralelno razvijaju i klasične bojeve rakete, poznate pod imenom ”Pralay” kako bi mogla biti upotrebljena umesto nuklearne bojeve glave. Na taj način se može izbeći rizik atomskog sukoba. Indija planira da sve svoje rakete opremi i klasičnim bojevim glavama. Po mišljenjima eksperata, ”Agni-V” može poneti ”koristan teret” mase od tonu i po.
Ali, ni to nije sve! Indusi se aktivno spremaju protivsatelitsku borbu. Prva uspešna misija ”Šahti” uspela je da obori jedan od svojih satelita. Presretač je bila trostepena raketa s dva ubrzivača na čvrsto gorivo i ona predstavlja originalnu konstrukciju.
Kao rezultat uspešnog pogotka satelit se raspao na više stotina fragmenata. Neki su spaljeni padom kroz atmosferu, a drugi odbačeni u dubinu kosmosa. Smatra se da ovaj presretač ima istu pogonsku grupu kao i raketa ”Agni -V”.
Indijski potkoninent okružen je vodom i ogromnu, dugu obalu i priobalje brani balističkim raketama baziranim pri Ratnoj mornarici. Indijci imaju balističku raketu koja se lansira s brodova i podmornica. Ona ima atomsku bojevu glavu implozivnog tipa. Masa plutonijuma je svega četiri kilograma, a moć 12 kt. Na njenoj osnovi razvija se moćnija raketa za lansiranje s podmornica.
Balistička raketa koja se lansira s brodova, ”Dhanuš” je jednostepena raketa na tečno gorivo male daljine (400 km) i predviđena je za lansiranja s krme dva specijalno pripremljena broda klase ”Sukanja” (”Subhadra” i ”Sukanja”). Svaki brod nosi dve rakete. ”Dhanuš” je brodska verija rakete ”Prithvi – II”. Problem proba i dejstva ovih raketa je mali domet jer brodovi moraju da se približe obalama gde su znatno izožena opasnosti.
Prva indijska atomska podmornica ”INS Arihant” sa balističkim raketama uvedena je u naoružanje 2016. godine. Međutim, veći deo 2017. deo 2018. provela je na remontu jer je pogonski deo bio oštećen. Tek u novembru 2018. premijer Narendra Modi objavio je njenu punu sposobnost, te je Indija tako teorijski upotpunila nuklearnu trijadu.
Podmornica podseća ja ruske podmornice klase ”kilo”, ali nije potvrđeno da li su stalno naoružane atomskim projektilima. Podmornica je izvela dva probna podvodna lansiranja raketa ”K-15” i smatra se da će ona biti ustvari trenažna podmornica dok ne stigne flota pravih udarnih podmornica.
Za naoružanje svojih podmornica Indija je razvija jednu balistiku raketu sa atomskim punjenjem, a razvija i drugu. Pored K-15 (”Sagarika” ili V-05” dometa 700 kilometara, razvija se perspektivna ”K-4” sa dometom od oko 3.500 kilometara.
U atomskom arsenalu Indije nalaze se i krilate rakete. Indija razvija jednu takvu pod imenom ”Nirbhaj”. Ona podseća na američki ”Tomohavk” ili pakistanski ”Babur” i može se lansirati iz vazduha i s mora. Ministarstvo je opisuje kao prvu dozvučnu raketu velikog dometa (oko 1000 kilometara), razvijenu u Indiji s masom bojeve glave od 300 kilograma.
Posle šest godina razvoja njen operativni put počinje 2019. godine. U svakom slučaju, Indija postojano i nezadrživo teži da se priključi velikim silama. Ona je sada džin na nesigurnim nogama. Ogromnih resursa, ali i velikog šarenila u kvalitetu onoga što može da postigne.
Jedno je praviti šarenu, lepu i kvalitetnu odeću, a drugo je imati oružane snage spremne da se dugo i istrajno bore, ne računajući samo sa ogromnim ljudskim potencijalom jer se on pokazao u istoriji mnogo puta do sada nedovoljnim.
Indiju čine:
2% najbogatijih ljudi na svetu
80% najsiromasnijih ljudi na svet
18% prosecnih gradjana
Ali u Indiji ako od beskucnika zatrazis da podeli parce hleba ako ima on ce to sa osmehom uraditi
Sa jedne strane,ulažu toliki novac u naoružanje,a sa druge gomila primjera ekstremnog siromaštva!Kastinski sistem i meni često neshvatljiva zemlja.