Blokada Zapadnog Berlina i njene posledice

Kako i zašto je Nemačka, za samo deset godina, od smrtnog neprijatelja postala saveznik i član NATO, a saborci i poslovni partneri postali neprijatelji?

Veoma značajan deo odgovora nalazi se u tzv. Prvoj berlinskoj krizi (24. VI 1948 – 11. V 1949), odnosno blokiranju kopnenih pravaca koji su preko teritorije Istočne Nemačke (tada sovjetske okupacione zone) vodili do zapadnih sektora Berlina.

Danas, dok ponovo nemački tenkovi (makar kao tehnička pomoć) riju po slovenskoj zemlji, pokušaćemo da damo odgovore u ovom tekstu.

Lažno prijateljstvo i iznuđeno savezništvo između zapadnih sila i SSSR nije moglo dugo da traje. Od početka je bilo zasnovano isključivo na interesu. Reklo bi se – logično, jer je reč o dva potpuno različita, suprotna društvena i ideološka sistema.

Trvenja su počela još pred kraj rata, a jedan od povoda za definitivni razlaz bio je i fizička podela Berlina na okupacione zone. Pre uspostavljanja kontrole u okupacionim zonama, sve teritorije koje je okupirala ili anektirala fašistička Nemačka vraćene su Austriji, Čehoslovačkoj, Belgiji, Francuskoj, Luksemburgu, Poljskoj i Jugoslaviji.

Kada je poraz nacističke Nemačke bio očigledan, predstavnici Velike Britanije, SAD i SSSR okupili su se u Londonu i 12. septembra 1944. godine. Protokol je predviđao sledeće:

„Nemačka u granicama od 31. decembra 1937. godine biće razdeljena s ciljem okupacije na tri zone, po jedna na svaku od tri države. Takođe, biće posebno podeljen reon Berlina, zajednički okupiran od strane potpisnica“. 

Sovjetima svakako nije bilo svejedno što se obavlja ovakva podela jer su oni osvojili Berlin, pri tom trpeći ogromne gubitke (185.000 mrtvih i preko 275.000 ranjenih ili nestalih). Oni nisu zaboravili odugovlačenje operacije „Overlod“, kao što nisu zaboravili da su na prvi znak krize u Ardenima, na molbu saveznika neplanirano ubrzali pritisak na nemačke snage, rasterećujući ugroženu odbranu Angloamerikanaca.

Dodatnu frustraciju izazvala je konferencija u Jalti (4 – 11. februara 1945. godine) kada je u „podelu plena“ uključena i Francuska kojoj bi Englezi i Amerikanci od svojih zona dali deo teritorije. Tako bi i Berlin takođe bio podeljen. Francuska, čije su pozicije i doprinos u Drugom svetskom ratu bili upitni, tako je pojačala zapadni blok.

Formalni cilj ovakve odluke bio je „uništenje nemačkog militarizma i nacizma i stvaranje garancija da Nemačka nikada više ne bude u situaciji da ugrozi svet na način koji je primenila u Drugom svetskom ratu“. Kada je Nemačka kapitulirala, savezničke trupe su zauzele predviđene zone. Berlin, koji se nalazio u samom centru sovjetske zone, podeljen je na četiri sektora. Od 17. jula do drugog avgusta 1945. godine Potsdamska konferencija odredila je naredne korake za obnovu Nemačke. Međutim, tenzije su počele da bivaju sve veće.

Teško je sada dokazati „ko je počeo prvi“, no vredi podsetiti na operaciju „Nezamislivo“ („Operation Unthinkable“). Čerčil je svom ratnom štabu, mimo znanja Amerikanaca, naredio još u maju 1945. godine da osmisli napad na SSSR (!). S druge strane, frustracije Sovjeta su bile razumljive. Oni su krvarili da zauzmu Berlin, poginulo ih je nešto više od 26 miliona tokom rata, zapadni deo Sovjetskog Saveza trebalo je ponovo podizati s ledine.

Dokument o bezuslovnoj kapitulaciji Nemačke je obiman tekst (videti priloženu fotografiju), a iz njega je sledio i protokol o načinu reparacija ratne odštete od strane Nemačke i njenih saveznika. Rusi te protokole nisu čekali, već su počeli da temeljno demontiraju sve što je moglo da se skine i odnese u SSSR. Truman i Atli (Ruzveltovi i Čerčilovi naslednici) takođe su rešili da to isto urade u svojim sektorima, ali pod uslovom da se obezbedi održivost nemačke privrede.

U suprotnom, nemačka industrija ne bi imala čime da vraća ratnu odštetu, a nastupila bi i humanitarna katastrofa. Predviđena je likvidacija nemačke teške industrije, jer je ona mogla da obzebedi potencijalni razvoj novih oružja. U novembru 1945. godine saveznici potpisuju sporazum koji im je omogućavao slobodan let iznad sovjetske zone u granicama koridora. To bi omogućilo povezivanje francuske, britanske i američke zone sa njihovim sektorima u Berlinu.

U, do tada formalno monolitnom bloku saveznika, počinju da se javljaju nesuglasice, a zatim i pukotine koje nije bilo moguće sakriti. Zapadni saveznici su u svojim sektorima težili da uspostave svoj sistem vrednosti i sve što uz njihovu ideologiju pristaje. Međutim, nisu se mirili s tim da to isto uradi SSSR na teritorijama koje su oslobodile (prema rečima saveznika – okupirale) sovjetske trupe.

Cilj Sovjeta nije bio samo ideološki, kako se to u prvom sloju predstavljalo. Istina je da su oni želeli da obezbede stratešku dubinu za zaštitu od potencijalnog napada sa Zapada. Da bi se stiglo do sovjetskih granica, trebalo je proći kroz sovjetsku okupacionu zonu (buduću Nemačku Demokratsku Republiku), Poljsku, Češku, Mađarsku, Rumuniju…

Čoveku, koji je smislio plan za napad na SSSR, nije dugo trebalo da se oglasi. Gotovo trovekovni animozitet Britanije prema Rusiji, započet još prilikom Pohoda na jug Petra Velikog, progovorio je iz Vinstona Čerčila. On je u Fultonu (SAD), marta 1946. godine prvi spomenuo „gvozdenu zavesu’’. Džordž Kenan (George Frost Kennan), siva eminencija američke ambasade u Moskvi, šalje u februaru 1946. godine  poruku poznatu kao „Dugi telegram („The Long Telegram“), koji je objavljen u julu 1947. godine u časopisu „Foreign Affairs’’, pod pseudonimom „X“. Vredi posvetiti nekoliko reči ovom „telegramu’’.

U delovodniku Ambasade i Ministarstva inostranih poslova SAD on je obeležen brojem „511“ i predstavlja najdužu diplomarsku poruku u istoriji! Nešto manje od pet hiljada reči poslato je u pet nastavaka usled tehničkog ograničenja. On obaveštava Vašington o totalitarnoj prirodi staljinističkog režima i tendenciji da stalno stvara ili pronalazi nove neprijatelje, ugrožavajući tako slobodu naroda. Usput, savetuje (koliko je to dozvoljeno diplomati tog ranga) da se zaoštri američka politika prema SSSR.

Na reakciju se nije dugo čekalo jer je GRU imala dovoljno mogućnosti da sazna sadržaj i namere telegrama. Nikolaj Novikov, ambasador SSSR u Vašingrtonu, u telegramu od 27. septembra 1946. godine kritikuje američku političku čiji je cilj dominacija nad celim svetom.

U tom telegramu Novikov jasno naglašava da će ova tendencija ubrzo izbiti na videlo, jer će se videti u šta se usmerava ogromna finansijska pomoć kojom su SAD kontrolisale ekonomije zemalja u razvoju. Pri tom je ustvrdio da će se ovakva vrsta imperijalizma uvek i svuda sukobljavati sa Sovjetskim Savezom koji je jedini zadržao nezavisnost u odnosu na SAD. Naravno da je Novikov izražavao stav najvišeg sovjetskog vrha, pa ni na jednoj strani nisu imali iluzija o tome u kom smeru će ići sve zategnutija situacija.

Američka vlada staje iza Trumanove doktrine, bez obzira na tradicionalne razlike između demokrata i republikanaca. U otporu prema komunizmu i velikom rivalu na svetskoj sceni svi su bili složni. Stoga vlada odlućuje „da podrži slobodne narode da se odupru agresiji naoružane manjine ili spoljnom pritisku“.

Ova strategija praktično se od 1948. godine ostvaruje kroz Maršalov plan koji je pokrenut u avgustu 1947. godine. Na osnovu njega, u sledeće četiri godine SAD su evropskim državama dale pomoć u vrednosti od tadašnjih trinaest milijardi dolara. Daju se zajmovi vladama 16 zemalja radi rekonstrukcije industrije, kao i besplatno snabdevanje raznim proizvodima iz ogromnih raznih zaliha. Sovjetski Savez je odbio takvu pomoć i pozvao i zemlje pod njegovim uticajem da učine to isto.  

U Kremlju nisu sedeli skrštenih ruku. Šestog oktobra 1947. godine osniva se „Kominform“ (Информационное бюро коммунистических и рабочих партий), zajednički informativni biro komunističkih i radničkih partija, koji je potrajao do 1956. godine, kada se reorganizuje u međunarodno odeljenje CK KPSS i praktično nestaje.

Pomalo neverovatno zvuči činjenica da je to urađeno kako bi se poboljšali odnosi s Jugoslavijom (!) koja je iz postojanja ove organizacije nosila vrlo teška iskustva iz sukoba s Infrormbiroom. Svet se osnivanjem Kominforma (čiji je osnovni moto bio da komunisti, gde god postoje, moraju da dođu na vlast) definitivno deli na dva bloka. Prvi primer za to je smena Edvarda Beneša, predsednika Čehoslovačke Republike, koji je prinuđen da ustupi vlast komunistima i njihovim predvodnicima Klementu Gotvaldu i Rudolfu Slanskom.

Nemačka se ponovo našla u srcu zbivanja. Jevreji kažu: „Kad uđe sreća, ponudi joj stolicu“. Nemci su joj ne samo ponudili stolicu, već je i vezali za nju. 

Ovde moramo da skrenemo pažnju na jedan paradoks: poslednja nada Hitlera da odbrani Berlin bila je njegova fantazija da će se saveznici sukobiti  na ideološkoj osnovi pred samim ”vratima” grada! Želja mu se posthumno ostvarila gotovo odmah posle završetka Drugog sv. rata. 

Počinje Hladni rat, a Moskva želi da nemačku teritoriju iskoristi kao tampon-zonu radi zaštite svojih zapadnih granica. Podržava nemačku Komunističku partiju, držeći pod strogom kontrolom druge partije, ali ih ne zabranjuje. Postavlja komuniste na najvažnija mesta. Već početkom 1948. godine najveća privredna preduzeća, pravi giganti, bivaju nacionalizovani. Oni predstavljaju gotovo polovinu privrednog potencijala.

Međutim, izvesno je da Staljin ni tada nije želeo formalnu podelu Nemačke, pa čak ni predugo zadržavanje na teritorijama država koje je oslobodio od nacizma. Dobri poznavaoci njegove biografije tvrde da je on želeo da demilitarizuje i denacifikuje taj prostor, ali ne i da na njemu drži oružane snage SSSR. Staljin je računao da će, ukoliko ne dođe do podele, moći da koristi i resurse rurskih giganata uglja. 

Za to vreme Amerikanci se ponašaju veoma širokogrudo. Već od 1945. godine besplatno dele hranu Nemcima. Bojeći se sovjetske ekspanzije, Angloamerikanci žure da pokrenu nemačku ekonomiju. I Zapad je zainteresovan za reparacije, ali je svestan da to Nemačka bez produktivne ekonomije neće moći da izvede. Preko Maršalovog plana Nemačka dobija oko četiri milijarde dolara. Na terenu se preduzimaju i konkretni koraci radi zaštite od „pretnje sa istoka“: prvog januara 1947. godine Amerikanci i Britanci spajaju svoje dve zone stvarajući tzv. „Bizoniju“ („Bizone“).

Posle Londonske konvencije u proleće 1948. godine „Bizonija“ postaje „Trizonija“ („Trizone“), ukidaju se carinske takse i stvara se osnov za buduću Zapadnu Nemačku. Šest zapadnih država, učesnica te konferencije, ohrabruju do tada marionetsku administraciju da razmisli o stvaranju demokratske vlade. SSSR je znak protesta protiv te odluke 20. marta napušta Kontrolni savet. Na taj način okončana je i formalno  zajednička vladavina četiri države nad okupiranom Nemačkom.

Stvari posle toga kreću ubrzanim tokom. U zapadnoj okupacionoj zoni („Trizone“) 20. juna 1948. godine dolazi do novčane reforme kada se bezvredna rajhsmarka prevodi u marku. Isto to 23. juna čine i Sovjeti u Istočnoj zoni. Pošto su se ekonomski pogledi na svet država pobednica kardinalno razlikovali, sovjetske vlasti zatvaraju granicu, te tako blokiraju i Zapadni Berlin.

U periodu od 31. marta do 10. aprila 1048. godine SSSR zahteva pregled svih vozova koji su stizali iz zapadnih zona kroz istočnu zonu do Berlina. Ni to nije sve. Da bi ušli u sovjetsku zonu, od prvog juna građani „Trizone“ morali su da imaju specijalno odobrenje. Nešto kasnije, 12. juna pod izgovorom popravke puteva prekida se putni promet. Već 21. juna i rečni, a 24. juna, iz „tehničkih razloga“ i transport železnicom. Istočna zona je u potpunosti ograđena sa zemlje i vode.

Vazdušni most

Ovu situaciju Angloamerikanci koriste da organizuju vazdušni most kroz koridore. To je bio medijsko-propagandni poklon za njihovu stranu jer su na sva zvona najavljivali humanitarnu katastrofu dva i po miliona građana Berilina koje su Sovjeti svojom blokadom „osudili na smrt“. To što su pre samo tri godine tepisima bombi, neselektivno, gađali te iste građane, tada pripadnike Trećeg rajha nije im nimalo smetalo. Istina je, međutim, bila potpuno drugačija, bar kada se tiče snabdevanja životnim namirnicama.

Zapad je imao ogromne zalihe iz ratne proizvodnje (samo na jednog vojnika ratišta na Pacifiku dolazilo je četiri tone zaliha), ali ni Sovjeti nisu u tome zaostajali. Može se razgovarati o kvalitetu „ponude“, ali u odnosu na poslednje mesece Hitlerove tvorevine, ona je bila neuporedivo bolja. Na zalihama je bilo dovoljno hrane i drugih potrebština. U toku pet dana monetarne konverzije (24 – 29. juna) moglo se kupiti sve što se nalazilo u istočnom sektoru. U Istočnom sektoru nalazilo se 2.800 magacina sastrateškim rezervama. Počela je diplomatska igra, razmena nota i povećanje tenzija.

Već 14. jula 1948. u zvaničnoj noti sovjetske vlade vladi SAD javljeno je da je „Sovjetska komanda poкazivala i pokazuje veliku brigu o blagostanju i obezbeđenju normalnog snabdevanja berlinskog stanovništva i teži da otkloni sve probleme u vezi s tim“. U brojnim saopštenjima tog vremena može se videti da su Sovjeti, na račun drugih država, počeli da povlače rezerve u hrani i energentima kako bi snabdeli svoj sektor.

S druge strane, Angloamerikanci nisu pokazali želju da stvarno razreše međusobnim dijalogom taj problem. Da li je bila u pitanju sujeta Trumana i Staljina? Ne bi se reklo jer su potonji događaji potvrdili da je bilo reči o smišljenim političkim potezima čiji koreni se nalaze još u predratnim odnosima. Zapadne države zabranile su žiteljima svog sektora da se snabdevaju u istočnom sektoru grada.

Sovjeti su procenili da je reč o propagandnoj akciji, ali nisu blokirali i vazdušne koridore. Istoričari se spore zbog čega to nije urađeno. Leon Uris u svom verističkom romanu ”Armagedon” tvrdi da su tada prvi put u Nemačku sleteli američki bombarderi s atomskim bojevim glavama kao znak da Angloamerikanci misle ozbiljno.

Pri tom se navodi i pogrešna procena savezničkih kapaciteta i sposobnosti od strane sovjetskog rukovodstva. Oni su bili ubeđeni da vazdušni most ne može da zadovolji potrebe, pa ni da se normalno sprovede. Koliko je to tačno, neka sudi istorija, ali je činjenica da je sovjetska strana obezbedila sve neophodno za svoj sektor.

Istina – putem bonova i ”drvenih maraka” (kako su nazivali istočnonemačku marku), ali su imali za svakoga. Mere koje su doneli zapadni saveznici svedoče u prilog tome da su oni bili ti koji nisu hteli da popuste jer na početku 1949. godine od 2,6 miliona građana zapadnog sektora, samo 3,84 procenta se prijavilo za snabdevanje u istočnom sektoru (oko 100.000).

Kako je zaista funkcionisao taj ”most života”, odnosno vazdušni most kojim su zapadni saveznici snabdevali svoj sektor u Berlinu? Da li je bio čudotvoran, ili je to bila samo još jedna stavka u borbi za svetsku raspodelu ideologije?

Berlinski vazdušni most (Berliner Air Lift, Berliner Luftbrücke, Берлинский воздушный мост) formalno je trajao od 24. VI 1948. do 11. V 1949. godine. U tehničko-logističkom smislu to je bila složena i veoma izazovna operacija. Međutim, Angloamerikanci su već imali ogromno iskustvo s prebacivanjem žive sile i ratnog materijala u daleko opasnijim uslovima – za vreme „Dana D“, Ardenske operacije, operacije „Мarket garden“, itd.

Uspostavljena je zajednička komanda koja je odmah pristupla odabiru aerodroma, formiranju kontrole letenja i drugim neophodnim radnjama vezanim za vazdušnu komponentu operacije. Za prihvat robe na zemlji brinula se zasebna komanda.

U Zapadnoj Nemačkoj organizovano je osam aerodroma i jedan hidroport. Šest njih  bilo u je britanskom delu (Šlezvig, Libek, Fulsbitel, Vunstorf, Cele i Fasberg, kao i hidroport Linkenverder na Labi). U američkom delu bila su dva aerodroma –  u Frankfurtu na Majni i u Visbadenu.

U samom Zapadnom Berlinu bila su samo dva upotrebljiva aerodroma – Tempelhof u američkoj i Gatov kod Britanaca. Treći, Tegel, u francuskoj zoni, trebalo je ubrzano osposobiti. Korišćen je i hidroport na reci Hafel.

Tokom operacije korišćeno je 230 američkih i 150 britanskih aviona i hidroaviona. Saobraćaj se odvijao kroz tri koridora iznad sovjetskog sektora: severni koridor Hamburg-Berlin i srednji koridor Hanover-Berlin polazili su iz britanske, a južni, Frankfurt na Majni-Berlin, iz američke zone. Širina svakog koridora iznosila je oko 30 kilometara.

Aerodromi su opremljeni najsavremenijom tehnikom tog vremena. Na gotovo svim aerodromima nalazili su se radio-farovi, radarski navigacioni uređaji „Rebeka-Eureka“ i radarski uređaji za sletanje „GCA“ (ground-controlled approach – zemaljska kontrola prilaska aerodromu). Uz dodatne radio-farove koji su se nalazili na ulazima u koridore, obezbeđen je neočekivano visok nivo sigurnosti i preciznosti leta. Bila je to i demonstracija tehničke nadmoći, a ne samo političke volje da se istraje u jednom sukobu.

Ovakav način organizacije vazdušnog mosta obezbedio je da na aerodrom Gatov svaka dva do tri minuta sleti po jedan avion, a po lepom vremenu i više. Sa zemlje posmatrano, to je svakako ličilo na jednu beskrajnu kolonu aviona. Letelo se na raznim visinama, kako bi se obezbedio lanac leta, izbegli sudari prilikom kruženja iznad aerodroma i povećala ukupna bezbednost. Prvi avion poleteo je 28. VI 1948. godine s aerodroma Vustorf iz britanske zone i sleteo je na Gatov.

Letelo se danonoćno. Stoga su brojke udesa iznenađujuće male. Britanci su imali svega sedam udesa, od kojih tri prinudna sletanja van koridora, u sovjetsku zonu. U tim udesima poginula su 23 člana posade. Amerikanci su imali devet udesa u kojima je poginulo 20 ljudi. Letovi su nastavljeni i posle prekida blokade, 12. maja 1949. godine sve do početka jula, a u smanjenom obimu gotovo do kraja godine.

Šta kažu brojke?

• Korišćeno je deset glavnih tipova transportnih aviona:
  • „Avro 685 York“.
  • „Douglas C-47“.
  • „Handly Page Hastings“.
  • „Bristol Freighter“.
  • „Handley Page Halton“.
  • „Avro 691 Lancatrion“.
  • „Avro Tudor“.
  • „Douglas C-54 Skymaster“.
  • „Fairchild Packet C -82“.
  • „Short Sundeland“.
• Obavljeno je ukupno  210.735 letova (16. 405  1948. godine i 194.330 1949. godine).
• Preneto je ukupno 1.745.175 tona tereta (godine 1948 -141.500 tona, a 1949 – 1.603.675 tona).
• Prema ukupnim podacima, uključujući i komercijalnu avijaciju, obavljeno je 278.228 letova i dostavljeno je 2. 326. 406 tona. Prevezeno je 67.373 putnika.

Da li se to sve isplatilo?

Sada svi znamo šta se dogodilo. Kao rezultat Berlinske krize i naglog zahladnjenja odnosa, 23. maja 1949. godine usledilo je niz zemljotresa na geopolitičkoj karti sveta: osnovana je nova država – Zapadna Nemačka (Geschichte der Bundesrepublik Deutschland, West Germany, Федеративная Республика Германии) koja je potrajala do 1990. godine.

Već u oktobru 1949. godine, kao odgovor na osnivanje Zapadne Nemačke, osnovana je Nemačka Demokratska Republika (Deutsche Demokratische Republik, DDR, nezvanično Ostdeutschland, Istočna Nemačka). Te godine u aprilu osnovan je NATO, a kao odgovor na njegovo osnivanje, tek šest godina kasnije, 1955. godine, formira se Varšavski ugovor. Sagrađen je 1961. godine Berlinski zid, više od 155 kilometara dug.

Godine 1994. on je srušen fizički, ali je postao metafora za velike promene. Na Kubi 1962. godine Sovjeti instaliraju lansirne rampe, a godinu dana kasnije (26. juna 1963) američki predsednik Džon Kenedi godine u Berlinu izjavljuje: „Ja sam Berlinac – Ich bin ein Berliner „ On se nije tu našao slučajno.

Samo tri meseca posle Staljinove smrti u Istočnoj Nemačkoj izbijaju prve demonstracije u ”monolitnom bloku” Istočnog lagera. Da li da nabrajamo dalje i da se podsetimo Koreje, Vijetnama? Sukob dva bloka (danas u nešto izmenjenom obliku) samo je menjao intenzitet i mesta. 

Šta danas možemo da kažemo o odnosima dveju strana, u svetlu SVO? Možemo konstatovati da su odnosi Zapada i Rusije (u njenim raznim oblicima) oduvek bili ”talasasti”. I ovaj put su na dnu tog talasa, a jedan od razloga za tako nešto opisan je u tekstu koji ste, nadam se, imali strpljenja da pročitate.

Ponovo se zida novi ”berlinski zid”, ovaj put mnogo duži i na drugom mestu, na granicama na kojima su vekovima izbijali sukobi. Nedovršena denacifikacija Nemačke mnoge je ohrabrila širom sveta. Vidimo i po koju cenu.