Kako su nastale ubice teškog oklopa na ratištima, protivtenkovske vođene rakete?

Obično kažu da je najbolje sredstvo protiv tenka – drugi tenk. Međutim, nije tako iz mnogo razloga (kalibar, težina, pokretljivost, uvežbanost posade, koordinacija, poznavanje terena, itd). Od svih PT sredstava, vođene rakete su najopasnije.

Opasnije su i od mina za koje se može pretpostaviti gde su postavljene, a postoje i sredstva (o kojima smo već pisali), kojima se minska polja mogu neutralisati. Vođene rakete su relativno male, lake za rukovanje, a pre svega veoma efikasne i ubitačne. U potpunosti odgovaraju svojoj nameni.

Kada su se pojavile (o čemu ćemo nešto kasnije) promenile su i taktiku i strategiju na bojištu. Čitave tenkovske divizije i pukovi, koji su dotle kao nezdrživi klinovi prodirali u nemačku odbranu, morali su da svoj tempo prilagode pešadiji i avijaciji, bez čije pomoći su na bojnom polju predstavljali  glinene golubove ili ”sitting ducks”, kako bi rekli Englezi.

Pre nego što se posvetimo hronologiji njihove pojave i razvoja, da po običaju preciziramo i lingvističke pojmove, odnosno nazive. Tako ćete lakše pratiti tekst, a i agencijske vesti u kojima se često koriste ove skraćenice. Na zapadu ih zovu Tube-launched Optically-tracked Wire-guided TOW, Anti-tank guided missile ATGM. Njihovi tvorci, Nemci, zovu ih Panzerabwehrlenkwaffe – PALR.

Najveći proizvođači, i trenutno vodeći u ovoj oblasti Rusi (ranije Sovjeti), zovu ih Противотанковая управляемая ракета (ПТУР). Mi ih zovemo protivoklopne vođene rakete, a komplet u kome se nalaze (transportno pakovanje, nišan, itd) zovemo prenosni protivoklopni lansirni komplet (POLK). Nezavisno od imena, za sve njih je zajedničko – veoma su opasne, efikasne i, što je možda najgore na ratištu, nepredvidive i teško uočljive.

Koriste čvrsto gorivo, veliki broj njih je za jednokratnu upotrebu, mogu biti vođene i samonavođene. Bojeva glava im je po pravilu kumulativna, ali može biti i termobarična. Najnovije bojeve glave su i tandemske, radi lakšeg proboja zaštitnih sistema. 

Otkud protivtenkovske rakete na ratištu?

Kao i gotovo svi drugi raketni sistemi, i oni su proizvod nemačke tehnološke inovativnosti. Nemci nisu izmislili blic-krig, ali su ga prvi primenili i razmišljali su unapred – kako da stvore protivsredstvo za slučaj da se ratni talas okrene protiv njih (kao što se i okrenuo)?

Prvi radovi počeli su već četrdesetih godina u tajnim laboratorijama kompanije ”BMW” u mestu Sülstorf u Gornjoj Pomeraniji. Nemci su počeli s razvojem raketnog protivoružja u jednom delu te kompanije (”BMW-Raketenabteilung”). Glavni inžinjer bio je Harald Volf, a njega je kasnije nasledio grof Helmut fon Zborovski. Neverovatno zvuči podatak da se projektni zadatak koji su tada pred sebe postavili, može danas prepisati od reči do reči. Šta se očekivalo od novog oružja?

• Verovatnoća uništenja tenkova i teške tehnike na rastojanjima koja su trenutnim sredstvima bila  nedostupna.
• Povećanu daljinu gađanja što bi nateralo tenkove da vode bitku na većem rastojanju. Zaista, ove rakete su imale domet od 1.000 do 3.000 metara, što je značajno povećalo rastojanje od napadnih talasa neprijateljskog oklopa.
• Preživljavanje žive sile i tehnike koja bi se nalazila na bezbednom odstojanju od protivnika.

Zavodska ispitivanja bila su veoma precizna i surova, posebno kad je reč o raketnom gorivu i motorima. Hemičari ”BMW” su u laboratorijskim uslovima proizveli preko 3.000 različitih vrsta raketnog goriva, primenjujući tehnologiju vođenja rakete! Da ništa nije savršeno, potvrđeno je i u ovom slučaju. Još jedno od genijalnih sredstava našlo je protivnika baš u Nemačkoj!

U razvoj ove rakete umešali su se nacistički političari koji su po meri svog (ne)znanja određivali priroritete razvoja oružja, pa su oni glavni krivci što se ovo evolucionarno oružje nije pojavilo na poljima bitke već početkom četrdesetih godina, ne čekajući da na njih krenu talasi sovjetskih oklopnih divizija i armija.

Nemačke političare i vojnike uspavao je brz proboj dubinom SSSR, pa su potpuno zapostavili rad na raketnoj, ali i elektronsko-računarskoj tehnici. Nemački tenkovski asovi postizali su po 300-400 pobeda i nije bilo razloga za sumnju u efikasnost nemačkih tenkova. U taj spor umešao se i lični faktor (sujeta) vodećih konkurentskih nemačkih konstruktora. 

Tek kada se situacija na frontovima okrenula, nacističkom vrhu počelo je da dolazi svesti šta su sve propustili. Odjedanput su se pred njima pojavili ogromni problemi i zadaci – kako armiji u odstupanju obezbediti protivoklopne projektile, faustpatrone, protivtenkovske granate, mine, i to u milionima komada.

Pri tom je trebalo računati sa srednjim pokazateljima proizvodnje tenkova u SSSR i SAD jer je, za Nemce neočekivano, preko okeana i iza Urala počelo da kulja hiljade odlično opremljenih i naoružanih tenkova. ”Kvantitet je sam po sebi kvalitet”, pa se ni Amerikanci ni Rusi nisu bavili nemačkom pedanterijom već ”štancovali” hiljade tenkova koji su preplavili bojišta. U problem se, po običaju, uključio Hitler, čovek koji je bitno uticao na usporavanje pojave mlaznih borbenih aviona, i ne samo njih.

Kada je sagledao veličinu problema, brže-bolje ga je prebacio vernom Albertu Šperu. Radovi na vođenim PT sredstvima su obnovljeni, ali ne samo u laboratorijama ”Ruhrstahl” i drugim metalurškim kompanijama (među njima vodeća je bila ”Rheinmetall-Borsig”). A začetnik svega, ”BMW”? U to vreme on bio je usmeren na projektovanje i izradu dragocenih raketnih motora. Sa zakašnjenjem od preko četiri godine, narudžbine za serijski proizvodnju počele su tek 1944. godine.

Kako su izgledali prvi primerci?

Prvi serijski vođeni PT projektil bio je ”Ruhrstahl X-7” (”Rotkäppchen – ”Crvenkapa”) koja je bila projektovana i ispitana u ”Ruhrstahlu” tokom 1934 – 1944. godine u sklopu programa ”WUWA” (Wunderwaffe – čudesno oružje; na spisku ovog programa nalazi se desetine sistema, čemu ćemo posvetiti zasebnu temu – čudesna oružja Trećeg rajha). Taj primerak bio je više za propagandne, a ne za vojne ciljeve. Preciznije rečeno, ”Ruhrstahl” je ovo sredstvo prvobitno razvio kao vođenu raketu vazduh-vazduh ”Kc-4”!

Međutim, rukovodstvo firme dobilo je nalog da počne s radom na vođenoj PT raketi. Pri tom nisu korišćeni već razvijeni obrasci na kojima je radio BMW, već ono što se našlo pri ruci! Ovo svedoči o sujeti i klanovima koji su vladali u nemačkoj industriji.

U prvim borbama nemačke vođene PT rakete korišćene su u ograničenoj meri i na eksperimentalnoj osnovi; nisu još napisani propisi i priručnici, nisu službeno uvršteni u naoružanje, pa bi, tehnički gledano, netačno bilo reći da su ovo sredstava koja su prva zvanično uvedena u upotrebu. Pretpostavlja se da su na ograničenim delovima bojišta gađanja izvodili fabrički stručnjaci.  Spisak nemačkih vođenih PT raketa je impresivan: 

• Vođena PT raketa ”X-7” (”Rotkappchen”).
• Vođena PT raketa ”Rumpelstilzchen”.
• Vođena PT raketa ”Rochen 1000”.
• Vođena PT raketa ‘Rocken 2000”
• Vođena PT raketa ”Flunder”. 

Sovjeti, koji su prvi dokumentovali primenu nemačkih vođenih raketa, nisu najpre mogli da ih sistematizuju. Čak se ni reč raketa nije često spominjala, jer se ona vezivala za radove Cilkovskog i njegovih učenika. Nisu znali kako da ih nazovu!

Očigledno je da je nemačka raketa bila potpuno iznenađenje na ratištu. Sovjeti su raketama tokom rata zvali signalna i osvetljavajuća sredstva, kao i minobačke mine koje su oni zvali raketama još u toku Prvog svetskog rata.Oni jednostavno nisu imali vođene rakete, pa ni ime za njih, a prvo ime koje se pojavilo u dokumentaciji bilo je ”protivtenkovsko torpedo” (!).

Ono što su Sovjeti primetili i klasifikovali  o ovim raketama navedeno je u jednom dokumentu u četiri tačke:

• Za borbenu primenu Nemci su imali predserijske i serijske rakete već krajem leta 1943. godine.
• Na frontu nije bilo pojedinačnih lansiranja, već je njihovo dejstvo imalo sve osobine trupnih ispitivanja u realnim borbenim uslovima i to u uslovima intenzivnih, visokomanevarskih borbenih dejstava, a ne u toku pozicione borbe.
• Odmah je uočena njihova kapitalna prednost: kompaktnost koja im je omogućavala razmeštanje po rovovima i uspešno maskiranje priručnim sredstvima.
• Aktiviranje bojeve glave pri pogotku dovodilo je do bezuslovnog uništavanja tenka ili drugog oklopnog sredstva, uz veliki broj šrapnela koji bi, usput, desetkovali prateću pešadiju. Štaviše, nisu zabeleženi slučajevi rikošeta ili ”laganja” municije. Navedeni podaci su kod Sovjeta bili vrhunska tajna, a u štampi su se pojavljivali samo opšti opisi pojedinačnih utisaka koji su više služili literarnoj dramatizaciji situacije na frontu. 

Naravno, kao i sva druga oružja, i ova su plenjena. Trofejni primerci koriščeni su najviše kod Amerikanaca, Sovjeta i Francuza kako bi projektovali svoje modele vođenih PT raketa. Razvoj je, za razliku od Nemaca, tekao sporo.

Tek u drugoj polovini pedesetih i početkom šezdesetih godina pojavili su se prvi upotrebljivi modeli. Interesantno je da su u ovoj trci prednjačili najpre Francuzi. Oni su odlično izučili i iskoristili iskustva raketnih sistema ”V-1” (krilata raketa), ”Fritz X-1” (visokoprecizna upravljajuća avionska bomba), ”X-4” (”Ruhrstahl X-4” – prva navođena raketa vazduh-vazduh) i, naravno, navedena  ”X-7”.

S njima je eksperimentisao  pionir raketne tehnologije Francuske Emil Štauf, kasnije generalni kostruktor raketnog pogodna korporacije ”Nord Aviation” (Société nationale de constructions aéronautiques Nord-Aviation -Burže, department Šer).

Kada su do izražaja posle rata došle ove rakete?

Prvi su ih iskoristili Francuzi. Njihove rakete ”SS.10” bile su primenjene već u Egiptu 1956. godine. Rusi su svoj adut otkrili znatno kasnije. PTUR ”9K11 Maljutka” dostavljene su Egipćanima pre rata 1973. godine. O njima Bil Ganston piše: ”Timovi od dva čoveka su, na do tada neviđen način, 

uništavali izraelske tenkove”. ”Maljutka” bi se moglo prevesti kao ”Malecka”, jer je bila nevelikih dimenzija, a do danas je ostala opasno oružje. Veliki nedostatak te rakete nije bio u njoj samoj, već u načinu dejstva. Operatori su bili veoma izloženi tokom dejstva te su lako postajali žrtve snajpera, pešadijske i tenkovske vatre.

Međutim, ”Maljutka” je imala neverovatnu prednost: vrlo precizno razrađeno kablovsko vođenje (putem vrlo tanke žice) koju je bilo nemoguće omesti, osim ako sam operater ne bi pokušao da ”protera” raketu preko neke prepreke ili žbunastog terena. 

Vođene PT rakete i cevni sistemi

Pokazalo se da ovi ubistveni i gotovo neuništivi sistemi imaju i druge perspektive, pa su u SAD pedesetih godina počeli da razvijaju ATGM za gađanje iz pešadijskih bestrzajnih sistema, pošto su tadašnje rakete dostigle svoj vrhunac kada je reč o daljini dejstva. ”Frenkfodski arsenal” u Filadelfiji (Pensilvanija) dobio je zadatak da se bavi takvim projektima.

Za ostale vrste ATGM koje su bile planirane da se lansiraju iz cevi, ili tenkovskog topa, bio je zadužen ”Redstounski arsenal” u gradu Hantsvil, Alabama). Projekti su krenuli u dva različita smera: 

• ”Gap” (guided antitank projectile – vođeni PT projektil). On bi bio vođen duž linije gađanja i u završnoj fazi, praktično – sve vreme.
• ”TCP” (terminally corrected projectile), navođenje samo na terminalnom delu trajektorije leta rakete. Na ovim osnovama realizovana su tri projektila : ”Sidekick” (navođenje žicom), ”MGM-51 Shillelagh” (radio-komandno navođenje) i ”POLCAT” (Post Launch Correction), sa poluaktivnim samonavođenjem radarskim ozračivanjem cilja. Svi ovi modeli prošli su uspešno ispitivanja i napravljene su probne serije, ali do uvođenja u naoružanje nije došlo. Razlozi su bili visoka cena proizvodnje i obuke, ali i izloženost tenka prilikom dejstva. Njega je bilo mnogo teže skloniti nego, recimo, ”maljutku”.

Međutim, Amerikanci, pa ni Sovjeti, nisu odustali od ideje da PT rakete navode iz tenkova i borbenih mašina pešadije sa cevnim oružjem. Te rakete imale su, naravno, isti kalibar kao tenkovska municija, ali su imale sopstveni način navođenja. Taj sistem integrisan je u SUV tenka. Američki kompleksi (Combat Vehicle Weapon System) od početka projektovanja do sredine sedamdesetih favorizovali su vođenje žicom.

I Sovjeti i Amerikanci su tenkovski top koristili radi gađanja oklopnoprobojnim granatama ili fragmentarno-rasprakavajućim, što je u suštini povećavalo vatrene mogućnosti tenkova, po čemu su bili ispred tenkova koji su dejstvovali samo lansiranjem raketa.    

U SSSR, a zatim u RF, vodeći konstruktori ovakvih kompleksa su Konstruktorski biro u Tuli i Konstrukorski biro mašinogradnje u Kolemni (Moskovska oblast). 

Sledeći korak u razvoju ovih sistema bio je prelazak na sistem ”ispali i zaboravi” (fire-and-forget). On podrazumeva da raketa ima glavu za samonavođenje, povećanu otpornost na smetnje kanala za navođenje, uništavanje oklopne tehnike na najmanje zaštićenim delovima, plasiranje tandemskih bojevih glava (radi proboja dinamičke zaštite), kao i dejstvo po raznim pomoćnim uređajima tenka (antenama, senzorima, itd). U tom smislu više ne može biti reči o vođenim AT raketama, jer je posao operatera samo da ih usmeri ka cilju i da ga ”zaključa”, odnosno fiksira. Ostalo bi učinila raketa.  

Vođene rakete se klasifikuju na različite načine:

• Po tipu sistema navođenja:
  • Navođenje od strane operatora ( s komandnim sistemom navođenja).
  • Samonavođene.

• Po tipu kanala navođenja:
  • Navođenje putem žice.
  • Navođenje po laserskom zraku.
  • Navođenje po radio-kanalu.

• Navođenje pomoću optičko-mehaničkog nišanskog uređanja metodom praćenja.
  • Ručno: operator ”pilotira”, odnosno navodi raketu do pogotka.
  • Poluautomatsko: operator kroz nišan prati cilj,  dok aparatura automatski prati let rakete (nadgledajući repne trasere) i vrši neophodne korekcije u letu. 
  • Automatski: raketa se, nakon usmeravanja i lansiranja, samostalno navodi na cilj. 

• Kategorije mobilnosti:
  • Prenosni (pojedinačni nosilac operator, grupa operatora, rastavljene na delove radi lakšeg nošenja, sklopljene i spremne za dejstvo). 
  • Vučene, najčešće lakim terenskim vozilima.
  • Samohodne (integrisane fabrički u vozilo-nosač, kao zamenjiv modul, prevozne u teretnom delu vozila ili na platformi, pre instaliranja na lansirnu rampu).
  • Avionske.
  • Helikopterske.
  • Sa samostalnim letećim pogonom.
  • Kao deo BPL. 

Ni kod ovog sistema, kao ni kod većine drugih, nema stroge vremenske razlike između generacija. Ipak, većina stručnjaka je saglasna da se lansirne PT rakete mogu podeliti po sledećim pokolenjima:

• Prvo pokolenje: Karakteriše ga puno ručno upravljanje i praćenje cilja i same rakete (MCLOS – manual command to line of sight). Njegov problem je bila neprekidna izloženost operatora za sve vreme leta rakete,  u proseku oko 30 sekundi. Tipični predstavnici su ”SS-10” i ”Maljutka”. Od operatora se tražila visoka profesionalnost i potpuna smirenost, jer je ”džojstik” vrlo lako morao u poslednjem trenutku da dovede do promašaja. Zahvaljujući vođenju žicom, ova sredstva su lako primenjena na vozilima i helikopterima, čime im je značajno produžen vek. 

• Drugo pokolenje: Poluautomatsko praćenje cilja (SACLOS – semi-automatic command to line of sight). Ove rakete znatno su olakšale posao operatorima. Njihov zadatak bilo je da drže krstić na cilju, letom rakete upravljala je automatika, zadajući joj letne komande po žici, radio-kanalu ili zraku lasera. Svejedno, operator je sve vreme bio kraj rakete, a posebno je vodio računa da gađa s višeg položaja kako mu žičanu vezu ne bi omelo nešto na terenu. Tipični predstavnici ovog pokolenja su ”Konkurs” i ”Hellfire I”. U pokolenje 2+ računaju se ”Kornet”, ”Šturm”, ”Ataka” i drugi ruski modeli i njihovi brojni derivati i licence širom sveta (Kina, Iran, Indija, Izrael, Francuska, itd, itd).

• Treće pokolenje: Ovo pokolenje koje karakteriše samonavođenje realizuje se putem principa ”ispali i zaboravi”. Operator može odmah, po opaljenju, da promeni položaj. Kako se realizuje samonovođenje, kako raketa sama stigne do cilja? Najčešće se koristi laserski zrak koga sa strane na cilj usmeri drugi operator; bojeve glave mogu, međutim, biti opremljene infracrvenim navođenjem, ali ni to nije sve. Sistem navođenja koji Englezi zovu ”Active radar homing” (aktivno radarsko navođenje), a Rusi (Активное радиолокационное самонаведение -АРГСН) takođe se primenjuje u ovim raketama. Jeste skupo i može se otkriti, ali je malo tenkova koji mogu tako brzo da se sklone u trenutku kada primete da su ozračeni, a pri tom u tenku imaju masu drugih uređaja i senzora. Postoji i sistem poluaktivnog radarskog navođenja (SARH ili, na ruskom, ПРГСН) koji rade u milimetarskom opsegu vrebajući odraz cilja. Te rakete su mnogo otpornije na ometanje (kratko vreme leta, opterećenost posade tenka, slabiji sistemi za PED na tenku, itd). Tipični predstavnici ovog pokolenja su ”Javelin” (SAD), ”Spike” (Izrael), ”Lahat” (Izrael), ”PARS 3 LR” (Nemačka), ”Nag” (Indija), ”Huncan-12” (Kina), ”Kornet 3M” (Rusija), ”Hermes” (višefunkcionalna, Rusija), itd. 

• Četvrto pokolenje (samoaktiviranje): Ono je u eksperimetnalnoj fazi i vezano je za automatizovane robotske sisteme i veštačku inteligenciju gde ljudski faktor nije potreban pri samom činu dejstva. Softver i hardver će im omogućiti da nezavisno otkriju, identifikuju i procene kada treba dejstvovati po cilju. Trenutno se u više zemalja, s različitim uspehom, sprovode ova ispitivanja. Nedostatak? Treba ih staviti na mesto odakle mogu da ”vide”, a da ne budu viđeni, ili da budu na vezi s BPL koja može lako da se ometa.  

Posebna priča su sredstva i mogućnost protivdejstva, čemu ćemo se šire posvetiti nekom prilikom. Ovom prilikom treba navesti da ni te rakete nisu svemoguće. Prilikom kretanja rakete koja se navodi laserskim zrakom, on mora biti sve vreme upravljen na cilj. Protiv toga ima leka. Najjednostavnije je dimna zavesa.

Međutim, već na tenku ”Tip 99” postoji oružje koje može da zaslepi laser i ostavi raketu da bespomoćno luta bojnim poljem. Ni to nije sve. Može se kombionovati oklop jer kod njega nije rečena poslednja reč, posebno kada je kombinacija kompozitnih materijala u pitanju.

Dinamička zaštita takođe ima još prostora za razvoj, kao i aktivna zaštita ispucavanjem protivsredstva. Jedno je sigurno – posle iskustava u SVO nijedna posada se neće uputiti nespremna na bojište, a da pre toga dobro ne ispita ko se ispred nje nalazi, a za to postoji mnogo mogućnosti.