Bespilotna letelica ”Geran 2” i vučene lažne mete

Vesti s fronta prestižu jedna drugu, pa nije čudo što se pojavljuju informacije koje su predstavljale klasičnu vojnu tajnu i za koje se saznavalo posle nekoliko decenija. Tako je i sa ovom temom.

Svaki novi veliki vojni sukob (kakava je i Specijalna vojna operacija) nepogrešivo proveri, demantuje ili potvrdi vrednosti projektovanog oružja. Ta mrtva trka odvija se u talasima – nekada jedno sredstvo iskoči u prvi plan, nekada drugo, itd. Visokoprecizna oružja velikog dometa nekada su bila ”zlatni metak” strategije ratovanja.

Setimo se samo koliko je razvoj i pojava krilate rakete ”Tomahawk” (čija se cena merila u milionima dolara), uticala na uništavanje kapitalnih ciljeva – mostova, komandnih punktova, itd. To smo osetili na svojoj koži 1999. godine. 

Dugo je tako i bilo – visokoprecizno oružje velikog dometa bilo je veoma skupo, nezavisno od nosača i lansera. Međutim, ruska SVO pokazala je da novi tip visokopreciznog oružja velikog dometa može da bude i vrlo jevtina, više stotina puta od cilja koji napada, pa čak i od PVO raketa koje na sebe privlači.

Reč je, naravno, najpre o BPL kamikazama ”Geran 2”. Rusi izgovaraju ”Geranj”, no mi ćemo u skladu s našom jezičkom normom obavljati transilteraciju ruskih naziva. Iako su ove BPL inferiorne u odnosu na krilate (krstareće) rakete, kao i na druge vrste balističkih sredstava po brzini i po snazi bojeve glave, one su s njima uporedive u pogledu dometa i preciznosti pogađanja cilja.

Pri tom je ta preciznost praktično hirurška, što omogućuje ”Geranu” da sa znatno manje eksploziva tačnim pogotkom nanese do sada nezamislivu štetu u odnosu količina/efekat. I nije samo to u pitanju. Njegova mala brzina jeste velika prednost u odnosu na progonitelje jer je kočenje, odnosno usporavanje vazduhoplova jedan od najdelikatnijih procesa, pri čemu avioni rizikuju da izgube uzgon i padnu u kovit.

Podsetimo se slučaja, prvog u istoriji, kada se ukrajinski ”MiG-29” srušio prilikom sudara sa BPL. Može se reći – izuzetno unosna razmena – jedna BPL za lovac četvrte generacije…a na njegovom mestu je mogao biti i ”F-22”, ili neki drugi kome je daleko veći problem da leti polako nego da ubrza. 

Kratko da se podsetimo, mada često o njemu pišemo: ”Geran 2” (ruska oznaka) jeste iranski autonomni kamikaza-dron pod oznakom ”Šehid 136” ili ”HESA Shahed 136” i u službi je od 2021. godine. Ispaljuje se u serijama od pet i više komada iz spremnog lansirnog nosača –  neke vrste stalaže.

Smatra se da su ga najpre koristili Huti u Jemenu  pre nego što ga je počela korisititi ruska vojska tokom SVO. Prva borbena primena ”Gerana-2” u Rusiji zabeležena je u septembru 2022. godine neposredno posle ukrajinskog terorističkog akta na Kerčenskom (Krimskom) mostu.

Međutim, podsetimo na podelu posla na ratištu i još jednu ”zvezdu” ove operacije koja ne silazi sa stranica portala: ”ZALA Lancet” (Производ-51): BPL i lutajuća municija ”ZALA Aero group” (deo koncerna ”Kalašnikov”). On je predstavljen nešto ranije, na vojnom sajmu Armija 2019. godine u Moskvi i predstavljao je unapređenu verziju ”ZALA KUB”. Dok se iranske kamikaze velikog dometa koriste protiv energetske i saobraćajne infrastrukture i sličnih ciljeva, ”Lancet” je pravi frontovski ratnik: on je precizno oružje na bojnom polju koje vreba unosne ciljeve, pošto ih najpre locira izviđački dron. I o jednom i o drugom sredstvu smo više puta pisali. No, sada je akcenat teme na lažnim metama, takođe dragocenom sredstvu u iscrpljivanju protivnikovih resursa. 

”Geran 2” sada primenjuje već viđenu, ali kod njega novu taktiku – vuče za sobom mamac. To nije novost jer se takvi mamci koriste kod strateških bombardera, podmornica, itd, ali jeste kod BPL jer su njihova aerodinamika i mogućnosti potpuno drugačije. Vučeni mamac smanjuje efikasnost PVO sistema protivnika za jedan i po do dvaput. 

I ”Geran 2” se prilagođavao nemilosrdnom ratištu pa je u početku taktika njegove upotrebe bila zasnovana na letu na relativno maloj visini. S jedne strane, ta konfiguracija smanjivala je mogućnost detekcije od strane radara, ali s druge strane olakšavala je otkrivanje BPL po zvuku motora, vizuelno, itd. Posle toga on bi postajao meta brojnih oružja sa zemlje – od streljačkog, preko cevne artiljerije do prenosnih sistema PVO (MANPADS).

Sve je to bilo jasno i korisnicima ”Gerana”, pa je na Zapadu ubrzo primećena drugačija taktika Rusa: ”Gerani” krstare na visinama na kojima su nečujni i teško vidljivi čak i za iskusne osmatrače, a to su 4.000 metara i više. Ako se popne do svog plafona (oko 7.000 metara), onda tek predstavlja problem. U tom slučaju nisu dohvatni ni za nove prenosne sisteme kao što su ”NASAMS” i slični, jer IC glava ne može da zahvati njihov toplotni trag koji je ionako mali, a rakete s aktivnim ili poluaktivnim radarskim navođenjem kakve izvorno koristi ”NASAMS” veoma su skupe.

Šta ostaje kao realna pretnja ”Geranu”? Jedino SAM sistemi dugog i srednjeg dometa. Međutim, cena tih raketa je više puta veća od samog cilja. Zapadni analitičari prilično lutaju u proceni vrednosti ”Gerana 2”, od 15.000 pa do 20.000 dolara, pri čemu je prva cifra daleko realnija, možda i niža. S druge strane, cene projektila zemlja-vazduh proizvedenih na Zapadu počinju od 500.000 dolara i dosežu do pet miliona dolara. S obzirom na ovu nesrazmeru, logična je taktika da se ”Gerani” podignu na visinu s koje će provocirati neprijateljsku PVO.

Gledano sa zemlje, teško je ustanoviti kakva je vrsta BPL u pitanju (nema u trupi uvek specijalnih dvogleda, pa ni iskusnih osmatrača), da li je to maketa ili pravo bojevo sredstvo koje može da nanese pustošeću štetu. Uostalom, poznat je slučaj ”vartolomejske noći” sistema ”Patriot” na području Kijeva, kada su neki lanseri rafalno, u nemoći, automatski ispaljivali skupocene rakete i pri tom bili uništavani ili trajno oštećeni. 

Ni tu nije kraj problema PVO kada je reč o duelu sa dronovima. Na završnom delu putanje ”Geran” pikira s isključenim motorom, što ga čini još težim za uočavanje i identifikaciju. U tom režimu ovaj dron može s lakoćom da uleti i kroz prozor u neku zgradu. Pri tom smo videli mnogo snimaka gde su BPL uspešno izvršavale svoju misiju praveći ogromnu štetu, a pri tom su bile izrešetane. Reklo bi se da samo slučajni pogodak u bojevu glavu može da umanji štetu od tog napada.

U medijsko-propagandnom ratu sve je dozvoljeno i sve je pod znakom pitanja. Zato ne čudi informacija od strane ruskih izvora da je početkom juna jedan ”Geran” korišćen sa velike visine, dok je drugi dron izazovno kružio iznad cilja više od sat vremena. Veliki broj ”MANPADS” projektila ispaljivan je bezuspešno na BPL koja je krstarila nepravilnom putanjom, ali nijedna nije pogodila cilj. U pravom trenutku dron se sjurio na metu i uništio veliko skladište municije. Nekoliko kilograma eksploziva u zamenu za nekoliko hiljada tona. Reklo bi se – vrlo povoljna razmena.  

Ovo iskustvo dalo je nov podstrek u taktiziranju i iscrpljivanju ukrajinske PVO. Skupoceni bombarderi moraju da vuku mamce koji se napajaju i upravljaju posebnim kablovima. To su aktivni mamci koji imaju specijalne transpondere koji simuliraju pojačan reflektovani signal aviona i koji se zasnivaju na skupoj tehnologiji. U slučaju BPL tako nešto nije potrebno. Već sam ”Geran 2” ima veoma mali potpis pa bi ugaoni reflektori ili Lunebergova sočiva bili dovoljni da zbune i najiskusniju PVO posadu.

Takav mamac ne bi mnogo degradirao osnovne tt osobine kao što su dolet i aerodinamika, pogotovo na velikoj visini gde je razređen vazduh. U dizajnu mamca nalazi se mali kotur za kabl, mehanizam za odbacivanje (sa elektromehaničkom bravom) od glavne letilice (drona) i sam mamac. U krajnjem slučaju, lažna meta može biti napravljena od tri plastična metalizirana kvadrata, koji formiraju osam ugaonih reflektora. Ceo mamac može biti spakovan u radio-transparentnu oblogu. Ima još načina da mamac bude još uverljiviji, no to je naravno, tajna konstruktora. 

Na vučenom lažnom cilju može se nalaziti i izvor IC zračenja. Prvi slučaj takve upotrebe zabeležen je početkom avgusta gde je na video snimku zabeleženo kako rakete vazduh-vazduh malog dometa ”AIM -132 ASRAAAM” pokušavaju da obore BPL. Bez uspeha, naravno. Treba navesti i to da je dužina kabla kojim se vuče mamac bitan za slučaj da neka raketa ipak pogodi mamac.

Tada rastojanje obezbeđjuje preživljavanje drona. Pri tom će posade PVO imati na svom ekranu više ciljeva od kojih neće sigurno znati koji treba gađati. Isprobana je čak i varijanta niza, gde je nekoliko mamaca, kao na kanapu bilo vezano u red za glavnu letelicu. Naravno, i tada se BPL može oboriti, ali se napor i cena kolosalno povećavaju. Isrcpljuju se bojeve rezerve, a posade obeshrabruju i frustriraju. Razlog je očigledan – plastična meta koja košta do 15 hiljada dolara na sebe potroši milione dolara. Malo šta može da iskaže takav odnos cena/korist.  

Kako se Ukrajici mogu od ovoga odbraniti? Naravno, nije naše da ih u tome savetujemo. A da li mogu da primene isto to što i Rusi – da oni prave dronove s vučenim, lažnim metama? Naravno da mogu, ali broj BPL u VSU je mnogo manji nego u OS RF, a tako stoje stvari i sa sredstvima PVO. Na čemu se onda zasnivaju relativno česti napadi BPL Ukrajinaca na rusku teritoriju? Precizno govoreći, oni i nisu tako česti, ali se oko svakog tog napada podigne prašina i galama.

Njihov napad, posebno po dubini ruske teritorije, zasnovan je na maksimalnoj prikrivenosti koju pruža nizak let i konfiguracija ogromnog terena. U tom slučaju vučena lažna meta može samo da demaskira ukrajinski BPL, da se zakači za neko drvo, dalekovod, vodotoranj (vrlo su česti u evropskom, ravničarskom delu Rusije), silos, itd. Ukoliko bi se podigli na veću visinu, ruska PVO potrošiće dve rakete na jedan ukrajinski BPL. To će povećati troškove, ali će ruska teritorija biti zaštićena po dubini.

Ukoliko bi Rusi na dnevnom nivou lansirali BPL s lažnom metom sa 50 ”Gerana”, to bi na mesečnom nivou teralo ukrajinsku PVO da troši do 3.000 raketa mesečno. Pitanje je da li oni uopšte imaju toliko? 

Na ovom mestu treba napomenuti jedan veoma važan detalj: visokotehnološke rakete zapadnih zemalja sve više se oslanjaju na metodu”hit-to-kill”, direktan pogodak u metu, pa je njihova bojeva glava relativno slaba. Sovjetske/ruske rakete imaju moćne bojeve glave (”bolje tona viška nego gram manjka”) što im omogućava da ih koriste čak i taktičkoj varijanti zemlja – zemlja. To Ukrajinci uporno pokušavaju sa raketama ”SA-200”. Kada ruska raketa sa blizinskim upaljačem detonira u blizini BPL i mamca, ona će uništiti i dron i lažnu metu. 

Šta se može očekivati od vučenih lažnih ciljeva u sastavu drona ”Geran -2”? Rusi smatraju da će time potpuno degradirati ukrajinsku PVO. Ako ne direktno uništenjem radara i lansirnih rampi onda maksimalnim iscrpljivanjem rezervi raketa. Smanjenje gubitaka ”Gerana” za jedan i po do dva puta je srazmerno povećanju obima proizvodnje pod osnovnim pravilom: ”ekonomičnije – isplativije”. Više ”Gerana ” će stići do cilja, a manje BPL će moći da se proizvede i upotrebe i s ukrajinske strane.

Međutim, svi ukrajinski resursi odavno su erodirani ili u ozbiljnoj proizvodnoj krizi i tu nikakvi paketi pomoći ne mogu dugotrajno rešiti problem. Ovako posmatrano, ”Gerani” će (na iznenađenje mnogih čije su teorijske misli ostale u nekim prošlim vremenima) imati ogroman uticaj na tok operacija uništavajući i parališući vojne objekte i ekonomiju Ukrajine.

Za razliku od ”srebrnih metaka” prošlih vremena, kada su presudnu ulogu imale krilate i balističke rakete velikog dometa, BPL kamikaze tipa ”Geran-2” (njegove modifikacije, ali i brojni drugi modeli) na račun svoje masovnosti mogu postići daleko razornije rezultate. Pri tom im vučene lažne mete mogu samo poboljšati učinak. 

Kako Ukrajina (čitaj: Zapad) može na ovo da odgovori? Američka kompanija ”ABC” saopštila je da će Australija prebaciti tokom ove godine u Ukrajinu 110 kompleksa ”Slinger”, proizvođača ”Electro Optic Systems – EOS”. Neki izvori tvrde da je ovaj sistem već prebačen u Ukrajinu, ali u ovom medijskom OSINT ratu ponekad ni fotografije nisu dovoljan dokaz. Ovaj kompleks sastoji se od  automata ”M230LF” kalibra 30 mm s brzinom paljbe do 200 granata u minuti.

Municija koju ”Slinger” koristi jesu visokoeksplozivni fragmentarni projektili s beskontaktnim senzorom cilja. Navođenje se vrši pomoću mini-radara i optoelektronskog kompleksa. Zahvaljujući ovoj kombinaciji projektanti i naručioci se nadaju da bi ovaj kompleks trebalo lako da se nosi s raznim vazdušnim ciljevima, uključujući helikoptere i bespilotne letilice. Da li će ovih 110 kompleksa biti dovoljno Ukrajini, kako brzo će njime ovladati i, što je najvažnije, da li će oni postati žrtve umesto lovaca, videćemo uskoro. 

No, ni to nije sve. U jednoj studiji (”Laserski kompleksi PVO DE M-SHORAD – Maneuver Short-Range Air Defense – M-SHORAD u Ukrajini”) pokrenuto je pitanje da li će SAD odlučiti da testiraju najnovije oružje u zoni Severnog vojnog okruga.

Autor teksta predlaže da se se u Ukrajinu mogu poslati i PVO sistemi ”Skynex” nemačkog giganta ”Rheinmetall” koji mogu korisititi projektile s daljinskom detonacijom. Smatra se da su dva takva kompleksa već poslata. Prvi primerci američkog modela ”DE M-SHORAD” već su počeli da stižu u trupe OS SAD.

S obzirom na to da je Ukrajina postala jedan veliki poligon za ispitivanje svega i svačega (pri čemu se Ukrajinci, izgleda, najmanje pitaju), pitanje je nedelja, možda meseci, kada ćemo i to videti u zoni operacija. Rezultati će potom reći svoje. 

Inače, u aprilu ove godine obaveštajne službe SAD objavile su satelitiski snimak specijalne ekonomske zone ”Alabuga” u Tatarstanu, na kome su, po njihovoj tvrdnji, započeli radovi na izgradnji budućeg zavoda BPL. Utvrđeno je da na njega redovno pristižu tovari iz Irana. Ruski zvanični organi ne komentarišu ovaj izveštaj.