AIM-9 Sidewinder na ukrajinskom ratištu

Kako stoje stvari, reklo bi se da se zbog Ukrajine grebe po dnu kace. Do sada smo se mnogo puta uverili da ukrajinski mentori i saveznici ovoj državi šalju ili ono čega imaju  na čuvanju u velikoj količini, ono što neće ugroziti njihovu bezbednost; tu su i osiromašene verzije većine sredstava.

Nije to nikakva novost u ovakvim, veštačkim savezništvima. To isto su i Sovjeti radili decenijama u zoni  svog interesa. Razlozi su, naravno, poznati i na njih ne treba gubiti vreme. Tako je i s raketom kojoj je prvobitna i glavna namera bila korišćenje u klasi vazduh-vazduh, ”AIM-9 Sidewinder” (AIM: Air Intercept Missile).

Reč je o raketi kratkog dometa za blisku vazdušnu borbu. Sam naziv ove vitke rakete može imati više značenja (u bukvalnom prevodu), međutim, proizvođač se opredelio za ime teško primetne pustinjske zmije koja veoma lako vijuga tražeći plen. To bi trebalo da znači da je reč o visokomanevrabilnom sredstvu kome je teško izbeći.

I zaista, u vreme kada se pojavio ”Sajdvinder” bio je ispred svojih konkurenata koji su imali mnoštvo dečjih boljki. Izvesno vreme Amerikanci su se toliko uzdali u rakete kratkog dometa za vazdušnu borbu, da su sa aviona skidali topove i topovske kontejnere. Kasnije su ih, naravno, vraćali, ali to je druga priča. Smatra se da je to najproizvođeniji projektil  klase vazduh-vazduh te da je proizvedeno više od 200.000 komada. 

Njegovo projektovanje počelo je već 1950. godine, a u naoružanje je uveden 1956. godine. Proizvodili su ga: ”General Electric” (osnovao ga je, inače, Edison u Bostonu, Masačusec), ”Raytheon” u varijanti ”AIM-9L/M”, ”Ford Motor Company” u varijanti ”AIM-9L/P”, ”Bodenseewerk Gerätetechnik GmbH i Diehl Munitionssysteme GmbH & Co. KG ” (Überlingen, Nemačka), ”Micubishi Corporation”, a kao proizvođač navodi se i Švedska.

Raketa može da se koristi i sa helikoptera (”Bell AH-1Z Vipera”). To je svakako jedan od najstarijih, najjevtinijih i najuspešnijih projektila sa procenjenih 270 pogodaka. Ovaj podatak, međutim, razotkriva i drugu stranu medalje: ako poverujemo proizvođaču da je samo jedan procenat proizvedenih raketa lansiran (oko 2.000 raketa), to bi značilo da je njena efikasnost bila 0,7 po jednom lansiranju, što je sigurno daleko od istine. No, posao proizvođača je da priča svoju priču i hvali svoju robu.

Sovjeti su imali pandan ovoj raketi koji je bio obeležen sa ”K-13” (NATO kodifikacija ”AA-2 Atol” koji je bio kopija ”AIM-9B”). Zahvaljujući poslovičnoj tajanstvenosti Sovjeta, ne može se sa sigurnošću tvrditi koja je raketa rekorder u broju proizvedenih primeraka i kakva je njena uspešnost bila.  

Ovaraketa pokazala je svoju upotrebljivost ne samo u verziji vazduh-vazduh i vazduh-zemlja, već i obratno: zemlja-vazduh. To i jeste razlog što se uopšte bavimo njome  i zbog čega je i stigla u Ukrajinu. Evo i osnovnih modifikacija od kojih je svaka imala svoja unapređivanja i poboljšanja, što bi svakako trebalo biti predmet posebnog teksta.  

Samohodni gusenični kopneni lansirni sistem ”MIM-72 Chaparral – čestar”. Uveden je u naoružanje 1969. godine i do sada je proizvedeno približno 23.000 jedinica u 10 modifikacija. Za sadašnje uslove borbe ima prilično skromne tt osobine kada je reč o osnovnoj nameni, ali se može uspešno nositi s dronovima, helikopterima i krilatim raketama.

Zona dejstva: po daljini od 0,5 do 9 kilometara. Po visini zona je od 0,015 do tri kilometra, a brzina rakete je 1,5M. Proizvodi se u više američkih fabrika namenske industrije, ali i u u drugim privatnim firmama.

• ”AGM-87 Focus” – raketa vazduh/zemlja, posebno konstruisana za kopnena sredstva čiji se toplotni odraz može lako otkriti (tenkovi, borbena vozila, kateri). Korišćena je s povećanom bojevom glavom u Vijetnamu. Posle toga nije više razvijana.
• ”AGM-122 Sidearm” antiradarska raketa izrađena u relativno malom broju primeraka (oko 900) koji su utrošeni, a proizvodnja nije nastavljena.
• ”Rafael Shafrir” predstavlja porodicu izraelskih licencnih modifikacija. Korišćene su ili se još uvek koriste u Izraelu, Kolumbiji, Turskoj i Čileu. Interesantno je da su Izraelci uspeli da naprave model koji je mogao da bude lansiran i sa zaplenjenih sovjetskih aviona.
• Pored bazičnog modela ”Sajdvindera” i njegovih brojnih modifikacija, napravljeno je i niz licencnih kopija (”Firestreak”, ”Red Top”, ”Taledog”, ”K-13”, ”Matra R550”,  ”RB 28” i ”HAAM-A-3”).

Tako se, pored brojnih modela iz bliže i dalje oružarske prošlosti i ”Sajdvinder” našao u Ukrajini. Ne, naravno, u svojoj početnoj ulozi i to iz bar dva razloga: zastareo je za savremenu lovačku borbu, a mogućnost uparivanja američkog sredstva sa sovjetskim avionima je teorijska. Doduše, do sada smo viđali razne ”nemoguće” kombinacije.

Ovde je reč o raketi čije magistrale podataka vezane za softver je veoma teško sinhronizovati, a da se ne ugroze druga svojstva letilice, a tu je i upitna sposobnost preostale ukrajinske avijacije da se uopšte upuštaju u blisku vazdušnu borbu. Pošto ju je teško iskoristiti u njenoj osnovnoj nameni (vazduh-vazduh), nekoliko država je u paket pomoći uključilo druge varijante.

Planirano je se da se ”Sajdvinder” iskoristi u sastavu kopnenih kompleksa PVO, radi zaštite trupa u pokretu i stacionarnih objekata. Kakve verzije će dobiti (ili su ih već dobili) ne saopštava niko, iz razumljivih razloga. To mogu biti i najstariji, remontovani modeli povučeni iz rezerve, ili dorađeni modeli.   

Kanada se prva odlučila na taj korak. U maju ove godine ona je najavila da će Ukrajini prebaciti 34 sistema. Sudeći prema otvorenim podacima, reč je o raketama starije generacije ”AIM-9L”. Nije saopšteno kako bi ih Ukrajina koristila. Vrlo brzo, 29. avgusta Ministarstvo odbrane SAD je odobrilo i najavilo 45. paket pomoći u okviru ”predsedničkih ovlašćenja” (”PDA – Presidential Drawdown Authority”).

Paket je obuhvatao različit ratni materijal u vrednosti od 250 miliona dolara, uključujući nepoznat broj projektila ”AIM-9M”. Jedino što je rečeno da su rakete namenjene upotrebi u sistemima PVO. Nešto kasnije, 21. septembra ”Sajdvinder” (svakako ne najnovije generacije), uključen je u 47. paket ”PDA” pomoći. Kao i ranije, detalji ove isporuke ostali su nepoznati, dok je sama namena deklarisana kao kopneni PVO sistem.  

Kako na najbolji način iskoristiti ovo prilagodljivo oružje? Prilikom najava pomoći nisu spominjane tt osobine oružja (mada ima značajnih razlika u generacijama i modifikacijama, pa i proizvođačima); isporučioci i brojni poznavaoci ove rakete ne isključuju mogućnost da se avion upari s ovom raketom, ali to ostaje u sferi tehničkih pretpostavki i improvizacija. Pored toga, tu je već spomenuti problem – očajno stanje ukrajinske avijacije.

Ono bi se moglo popraviti isporukom američkih lovaca ”F-16” iz raznih izvora, ali tek je ta tema zamršena i višestruko vezana i za političke igre, ustupke, pa i ucene od strane država koje bi mogle da pošalju Ukrajincima ovaj lovac. Neizvesnost je pojačana i obaveštajno-kontraobaveštajnim igrama i medijskim spekulacijama. Ipak Amerikanci i Kanađani su odlučili da pošalju u većim količinama ove rakete na područje SVO.

Logično je pretpostaviti da to nije urađeno napamet i da su već razrađene mogućnosti na koji način se ”sajdvinder” može najbolje koristiti. Pri tom ne treba ispuštati iz vida da to jeste sredstvo iz drugog, pa i trećeg borbenog reda. Iz prvog svakako nije. No, Ukrajincima je sve što puca dobro došlo.

Za sada su u igri dve mogućnosti, sa svim prednostima i nedostacima. Amerikanci imaju značajna iskustva sa razmeštanjem ”AIM-9” na raznim kopnenim platformama. Tako je krajem šezdesetih razvijen spomenuti samohodni sistem ”Čeperel” (”Chapparal”) koji je koristio modifikaciju ”MIM-72” osnovne rakete ”Sajdvinder”. Na samoj raketi nisu bile potrebne neke veće promene.

Samohodni lanser izrađen je na  proverenoj šasiji guseničara ”M730” koja je, pak, modifikacija transportera ”M-113”. Bilo je i varijanti na poluprikolici – točkašu. Naravno, za ovu raketu našlo se mesta i na brodovima. U svim ovim slučajevima osnova kompleksa bio je borbeni modul s kabinom operatera-nišandžije i četiri lansirna mesta.

U početku je pretraga za ciljevima vršena vizuelno, prema reonu očekivanog napada. Modernizovani ”Čeperel” dobio je optičko-elektronsku stanicu, a sama raketa se vrlo malo razlikovala od svoje vazdušne varijante. Posle toga usledio je niz modifikacija sa stalnim poboljšanjem tt karakteristika, dok se nisu iscrple njene performanse.  

Glavni korisnik bile su Oružane snage SAD i ”Čeperel” je bio u aktivnoj službi do druge polovine devedesetih godina kada je povučen iz naoružanja usled zastarelosti. Pored toga, koristili su ga i osam savezničkih država od kojih ga neke još uvek imaju u naoružanju.

Naslednik ”Sajdvindera” ulazi u igru

Koncept samohodnog PVO kratkog dometa pokazao se potrebnim pa su američka i norveška indrustrija razvile ”NASAMS” (”Norwegian Advanced Surface to Air Missile System”). Reč je o sistemu srednjeg i dugog dometa. Razvile su ga Norveška kompanija ”Kongsberg Defence and Aerospace” sa američkom firmom ”Raytheon”. Kao i prethodnik, zasnovan je na modifikaciji američke A-A rakete, ovaj put ”AIM -120 AMRAAM – Advanced Medium Range Air-to-Air Missile).

To je istovremeno bio prvi zapadni sistem sa aktivnim radarskim samonavođenjem. Do 2013. godine korišćeni su vučeni kontejnerski lanseri na prikolicama, da bi juna iste godine Norvežani počeli da konfigurišu mobilne lansere plasirajući ih na vozila ”HMMWV”, dok je jedna od varijanti bila postavljanje raketa na lansere poznatog sistema ”Hawk” kojih ima u velikim količinama na čuvanju. Španci svoje lansere smeštaju na kamione ”Iveco M-250.37MW”, a Finci na kamione ”SISU E-13P”.

Prve verzije koristile su modifikovane avionske rakete srednjeg dometa ”AIM-120 AMRAAM”. Krajem dvehiljaditih razvijena je modifikacija ”NASAMS 3” sa nizom važnih inovacija. Konkretno ovaj sistem mogao je da koristi unapređene avionske rakete ”AIM-9X Block II”. Lanseri su prilagođeni da koriste i rakete i druge modifikacije ”Sajdvindera” i to je bila olakšavajuća okolnost da se Amerikanci reše lagera raketa kojih su se odavno odrekli. Ovaj sistem ušao je u upotrebu više zemalja, tako da je ”NASAMS” stigao i u Ukrajinu. Uz lansere stigla je i nepoznata količina standardnih i unapređenih raketa.

Kakva je mogućnost kontinuiranog snabdevanja Ukrajine? Kao što je poznato, najveći deo materijalnih sredstava, oružja i municije za sada stiže iz jedinica NATO i njihovih skladišta. Tako ni rakete ”AIM -9L/M” nisu izuzetak. Ni lanseri u tom slučaju ne bi bili izuzetak, ali te isporuke su već opterećene drugim specifičnostima. Ako SAD reše da pošalju (ili su već poslale) ”Čeperel”, neće imati nekih teškoća, niti će osetiti njihov nedostatak, jer su oni, kako smo već naveli, devedesetih godina povučeni iz operativne upotrebe, a izvestan broj je uskladišten.

Nije problem dekonzervirati ih, servisirati i poslati na ratište. To isto važi i za brojne druge zemlje koje su isto tako lagerovale svoje viškove. „NASAMS“ je već stigao u Ukrajinu i to u nekoliko navrata. Međutim, kompatibilnost tih sistema sa raketama ”AIM-9” starijih generacija je još uvek komplikovana. One se značajno razlikuju od ”AIM-9X” i ne može se isključiti da će Ukrajinci morati da ulože značajan napor kako bi prilagodili ovaj kompleks da koristi ”Sajdvinder”. Tu je i bojazan da takav sistem padne u ruke Rusa. 

SAD i Kanada su svejedno odlučile da pošalju u Ukrajinu veću količinu raketa ”Sajdvinder”. Uskoro će ratište pokazati kako ih Ukrajinci koriste i na koji način su ih prilagodili svojim mogućnostima. Ne treba sumnjati da će dati sve od sebe da iz ove neobične kombinacije izvuku maksimum. 

Međutim, ne treba zaboraviti jednu notornu činjenicu: već devedesetih godina verzija M bila je zastarela. Posle 2003. godine učinjena je još jedna duboka modernizacija. Raketa  AIM-9L/M dobila je laserski beskontaktni senzor cilja. Pri brzini od 2,5 maha ona može da dobaci do 18 kilometara. Ali! Ne treba zaboraviti impuls sile, odnosno intercije koji na nju prenosi avion – nosač! Takve performanse ona postiže u svojoj osnovnoj konfiguraciji. Prilikom lansiranja sa zemlje značajan deo energije odlazi na nabiranje brzine i visine pa se njena teorijska svojstva degradiraju u značajnom obimu.Recimo otovoreno, nije to onaj širom sveta popularni ”Sajdviner” već njegova verzija degradirana načinom lansiranja.

Nezavisno od očigledne upornosti Zapada da baci na kolena Rusiju ili joj značajno oteža postizanje ciljeva SVO, pogledajmo da li će i koliko korišćenje ”Sajdvindera” promeniti ili uticati na ratnu zbilju. Postoje dve načelne varijante korišćenja ovih projektila, sa svim prednostima i nedostacima. PVO Ukrajine je značajno načeta, posebno beskrajnim talasima dronova. Prema dosadašnjoj praksi, sve ono što se najavljuje u budućnosti, već je stizalo ili stiglo u Ukrajinu, pa je tako sigurno i sa ”Sajdvinderom”.

On će se koristiti (ili koristi) kao frontovska ”PVO” prednje linije ili kao stacionirana zaštita važnih objekata. Problem ovih raketa je odavno poznat – one imaju IC navođenje, a njihov glavni cilj (rojevi svih vrsta dronova) imaju veoma mali ”toplotni potpis”. Na šta će se korisnik osloniti? Na plotune starih ”Sajdvindera”, vizuelno nišanjenje ili nešto treće što je ratna praksa iznašla? Tada će na videlo izaći da li su pošiljaoci ove ”pomoći” uzeli sve u obzir kada su se dohvatili zamašnog logističkog poduhvata.