Projekat ”Vavilon” – HARP na irački način

Još jedna od brzo zaboravljenih epizoda iz razvoja oružja koja nas uči tome da je neke ljude teško ičemu naučiti.

Amerikanci i Kanađani su pokušali da iz nemačkih iskustava izvuku neku korist, pa su odustali. Nije, međutim, odustao Sadam Husein, u želji da napravi ”supertop” ili ”svemirski top”, kako su ga još zvali.

Pisali smo već o preteči HARPA (High Altitude Research Project), nemačkom segmentarnom topu ”Fau-3”.

Rad na njemu počeo je osamdesetih, tokom Iračko-iranskog rata. Konstrukcija ovog topa zasnivala se na istraživanjima još iz šezdesetih godina koje je oživeo aritljerijski stručnjak Džerald Bul (Gerald Vincent Bull), čovek koji je u njima i učestvovao i bio od najvećeg značaja. Kada su njegovi zemljaci odustali, on je, po svoj prilici, hteo da ode korak dalje i dokaže da njegov projekt ima perspektivu…ili je samo bio pohlepan.

Bogatom Iraku ponudio je hibridno rešenje. Iračani su već imali balističke rakete velike razorne moći i loše preciznosti, pa je ovaj dovitljivi Kanađanin hteo da unovči svoja istraživanja. Ponudio im je ”svemirski top” koji bi mogao da ispaljuje i satelite. U to vreme Irak je već bio pod sankcijama, što je dodatno zatvorilo pristup mnogim informacijama. Pretpostavlja se da su u projekat bila uključena četiri različita projekta, od kojih su dva bila glavna. 

Osnovna ideja uzeta je u celosti iz projekta ”HARP” i ”Fau-3”. Cilj je bilo da se načini top sa više komora. U čemu je bila njegova inovacija? Pored uobičajenog pogonskog punjenja, top je imao i produženo pogonsko punjenje pričvršćeno za projektil. Ono se kretalo zajedno s projektilom duž cevi i na taj način se održavao konstantni pritisak u njoj, što je značajno povećavalo domet.

Računica je predviđala sledeće: devet tona specijalnog pogonskog punjenja moglo je da ispali projektil od 600 kg na daljinu do 1.000 kilometara, ili da lansira raketu mase do dve tone. Međutim, takav ”top” mogao bi i da lansira satelit mase 200 kilograma po ceni od samo 600 dolara po kilogramu. Kalibar topa bio je 1.000 mm. Testiranje je obavljeno najpre na manjem prototipu (”Baby Babylon”) kalibra 350 mm.

Autori teorija zavere, podstaknuti delima pisaca bujne mašte (među kojima se izdvaja Frederik Forsajt sa svojim romanom ”Božja pesnica – The Fist of God”) dobili su odličan materijal. Džerald Bul (koji je inače imao desetoro dece) ubijen je u Briselu 22. marta 1990. godine. Smatra se da je taj posao obavila neka od izraelskih službi jer je Izrael bio, pored Irana, glavna meta Sadama Huseina.

Delovi supertopa konfiskovani su na putu kroz Evropu. Iračani su tvrdili da su to, ustvari, delovi cevi za naftu. Ostatak delova i softver koji se ranije provukao pod sličnim objašnjenjem uništeni su pod nadzorom OUN posle Kuvajtskog rata 1991. godine.

”Bejbi Vavilon” (”Baby Babylon”) je kao prototipski primerak bio postavljen horizontalno. Imao je kalibar 350 mm i dužinu cevi od 46 metara. Masa mu je bila oko 102 tone. Najpre su isprobani olovni projektili, da bi potom top bio postavljen na padini brda od uglom od 45º. Već od ovog primerka očekivalo se dosegne projektovani domet od 750 kilmetara. Njegova masa bila je slična masi nemačkih topova velikog kalibra iz Drugog sv. rata. Međutim, on nije bio dizajniran kao pokretno oruđe, pa ga Izrael nije smatrao bezbednosnom pretnjom. 

S drugim projektom, ”Velikim Vavilonom” (”Big Babylon”) stvar je bila drugačja. Planirano je da bude urađen u paru radi ekonomičnosti, tako što bi jedan top bio montiran horizontalno najpre za potrebe testiranja, a drugi pod nagibom. Cev je trebalo da bude duga 156 metara sa kalibrom od 1.000 mm.

Prvobitno je bilo planirano da cev bude okačena kablovima o čelični nosač u obliku slova П koji bi bio visok preko sto metara. Sama cev imala je masu od 1.655 tona, a ukupna ”instalacija” bila je mase od 2.100 tona. Čelični nosač je trebalo da posluži za navođenje. Međutim, nezavisno od kontraobaveštajnog rada na miniranju tog projekta, ostalo je još mnogo inžinjerijskih problema da se reši.

Najvažniji je bio njegova nepreciznost, jer način postavljanja i kačenja nije obezbeđivao stabilan ugao. Na zemlji on se mogao koristiti samo po jednom azimutu, a usled kolosalnog otpora i vibracija, okačen o nosač, on nije mogao da obezbedi mirno lansiranje. Stoga je praktično otpala njegova vojna, artiljerijska namena, pa su se planeri okrenuli mogućnosti lansiranja satelita kod kojih to nije bilo problem. 

Nije to bila jedina prepreka. Mala brzina paljbe takođe je predstavljala manu. Ipak, svakako najveći problem (kao i kod Nemaca), bio je vođa – Sadam Husein. Sigurni smo da su njegovi profesionalci znali kakav termički potpis ostavlja ovaj top. Već sama njegova grandioznost, u vreme kada se iz satelita mogu snimiti naslovi u novinama, bila je dovoljna da se on neutrališe onog momenta kad to Izraelci, ili neko drugi, zaželi.

Irak je već imao, kako smo naveli ”Skadove” čije projektile je bilo gotovo nemoguće presresti. Ostaje pretpostavka da je i Sadam patio od megalomanije i odsustva realnosti, a da njegovi podređeni nisu smeli da mu se suprotstave. O tome svedoči činjenica da je bila planirana i serijska proizvodnja, kako bi se ovim sredstvom ugrozili Izrael i centralni Iran. 

O neopreznosti i avanturizmu Iračana, koji su verovatno bili impresionirani prisustvom slavnog kolege, ali i naučeni da ne prigovaraju naređenjima i željama vrhovnog komandanta, svedoči i način kako su delovi nabavljani. Metalne cevi i postolje kupljeni su u Velikoj Britaniji, kod kompanija ”Sheffileld Forgemasters” (Južni Jorkšir) i ”Volter Somers” (Walter Somers of Halesowen) u Halesovenu. Druge komponente (zatvarači, mehanizmi za ublažavanje trzaja, softver, itd) naručivani su u raznim firmama širom Evrope – u Nemačkoj, Francuskoj, Španiji, Švajcarskoj i Italiji.

Međutim, poučeni iskustvom iz Četvrtog arapsko-izraelskog rata, kada su Egipćani (pod maskom kupovine vatrogasnih pumpi) kupili od Nemaca mlaznice koje su kao sir isekle izraelske peščane nasipe, koordinacija službi bila je mnogo bolja. Ipak, Iračani su uspeli da sastave ”Bejbi Vavilon”, manju varijantu. Ispaljeni su probni hici koji su pokazali problem zaptivanja između spojeva cevi.

Dok je taj problem rešavan, Bul je ubijen i projekat je prekinut. Većina delova za ”Veliki Vavilon” isporučena je i sastavljena na uređenoj lokaciji na padini brda. Odustalo se od pomenutog čeličnog okvira. Početkom aprila 1990. godine carina Velike Britanije otkriva i pleni nekoliko segmenata koji su deklarisani kao ”petrohemijske posude pod pritiskom”, odnosno deo rafinerijskih instalacija.

Jedna količina zaplenjena je u ”Tisport Doksu” (”Teesport Docks” – transportno predutzeće u Midlsborou, Severni Jorkšir). Drugi delovi, kao što su klizni ležajevi, zaplenjeni su već kod samih proizvođača u Španiji i Švajcarskoj, ne stigavši do transporta i carina. 

Krajnju sudbinu ovog projekta već smo opisali. Iračani su posle rata u Kuvajtu priznali pravu namenu. Nekoliko cevi koje su zaplenjene u Velikoj Britaniji, izložene su u Kraljevskom muzeju u Lidsu (”Royal Armouries”) u Fort Nelsonu, Portsmut.

Jedan od delova bio je izložen u Kraljevskom artiljerijskom muzeju (”Royal Artillery Museum”) u Vulviču, London, do 2016. Ceo ovaj projekat poslužio je kao inspiracija za roman, film, nekoliko studija, i više video igara.