”Fau-3” – preteča supertopa

Istorija se ponavlja čak i kod sistema za koje se s pravom smatra da su prevaziđeni. I pre Nemaca, još u XIX veku, Amerikanci su pravili supertopove, najčešće za potrebe obalske artiljerije. Dakle, nije reč o nekoj novosti.

Međutim, nemački mastodonti, supertopovi ”Dora” (i njen pandan, ”Teški Gustav”, odnosno ”Schwerer Gustav”), bili su primeri megalomanije, pa i avanturizma. Relativno malog efekta, a ogromnog angažovanja ljudstva i tehnike (specijalne železničke platforme, PVO i kopneni zaštitni sistemi, kratak resurs cevi i drugih pokretnh, habajućih delova, itd), oni su primer kako ne treba trošiti snage na tako nešto.

Ipak, šezdesetih godina prošlog veka kanadski inžinjer Džerald Bul (Gerald Vincent Bull) za potrebe iračke vlade bavio se razvojem supertopa, inspirisan Vernovim romanom ”Od Zemlje do Meseca”. Projekat je imao naziv ”Vavilon” i više se proslavio u špijunskom romanu i filmu, dok je njegov pokretač završio kao žrtva atentata, o čemu će biti reči u sledećem tekstu.

Međutim, u senci ”Dore” i ”Gustava”, Nemci su pokušali s nešto skromnijom, statičnom varijantom koja je ponela oznaku ”V-3”, odnosno ”Fau-3”, preuzetu od svojih daleko poznatijih, raketnih rođaka ”Fau-1” i ”Fau-2”. Popularnost ”Fau-3” ostala je u dubokoj senci svojoh prethodnika, stoga se njome ovde bavimo.

Reč je o artiljerijskom oružju s više komora, pod kodnim nazivom ”Pumpa visokog pritiska – Hochdruckpumpe HDP ”. Tokom rada konstruktori su je zvali ”Stonoga”, ”Vredna Lizen”, ”Engleski top”. Ona je bila jedan u seriji projekata ”Oružja odmazde” (Vergeltungswaffe; V-Waffen).

Ta oružja su dobijala imena iz mitologije – ”Gungnirovo koplje”, ”Zigfridov mač”, ”Wunderwaffe – čudesno oružje” i slična. Najpre je model u kalibru 20 mm prikazan Hitleru u septembru 1943. godine. On je smesta naredio da se napravi 50 topova radi gađanja Londona.

Kako je izgledalo oruđe i kakve su mu bile tt osobine? Bilo je dugačko 124 metra (!), neobično malog kalibra za tu namenu – svega 150 mm, a masu od 76 tona. Cev se sastojala od 32 sekcije dužine 4,48 metara. Svaka sekcija imala je duž cevi, pod uglom, dopunske komore (ukupno 60 bočnih komora).

Konstruktor topa bio je glavni inžinjer fabrike ”Rehling” («Stahlwerke Röchling-Buderus Aktiengesellschaft» Völklingen/Saar) August Kenders. Korišćen je opereni projektil strelastog tipa, mase 140 kilograma i dužine do 3.200 mm. Masa bojevog punjenja iznosila je oko 25 kilograma. Domet je, prema proračunu, trebalo da bude 165 kilometara.

Bez obzira na to što domet ”Stonoge” (tako su je zvali zbog niza bočnih cevi komora sa strane, po čemu je ličila na stonogu) nije prevazilazio daljinu drugih nemačkih oruđa s konusnom cevi, glavni problem bila je sinhronizacija pripale bočnih barutnih punjenja. Međutim, očekivalo se da njena brzina paljbe bude mnogo veća nego kod klasične artiljerije – do jednog hica u minuti. Trebalo je da bukvalno zasipa London granatama, čime bi nadoknadila relativno mali kalibar. 

Projekat nije doživeo vatreno krštenje jer je delimično bio završen do kapitulacije Nemačke. O njemu se, uporedo s projektom ”Fau – 2”, starao poznati utemeljivač nemačke raketne industrije general Dornberger.

U mestu Mimoek (Mimoyecques), nekoliko kilometara od obale Lamanša i svega 165 kilometara od Londona, bila je pripremljena pozicija za pet oruđa. Bili su to ogromni građevinski radovi u kojima je učestvovalo svakog trenutka ne manje od 5.000 ljudi – logoraša i mobilisanog lokalnog stanovništva. Takve radove teško je bilo obaveštajno zaštititi, pa su saveznici ubrzo saznali da im se sprema nova opasnost.

Oruđa su bila razmeštena u kamenim cevastim tunelima (Stollen) koji su praktično bili nedodirljivi za obične bombe i granate. Zato su, kao u slučaju ”Kupole”, saveznici primenili najteže bombe, ”Tallboy”. Šestog jula 1944. godine 617. bombarderska eksadrila izvršila je bombardovanje i izbacila u potpunosti iz stroja kompletnu bateriju. Seizmički efekat ovih ogromnih bombi učinio je svoje. 

Posle uništenja pozicija, nemački konstruktori su projektovali pojednostavljena oružja s više komora, sa oznakom ”LRK 15F58”. Dužina ovako skraćenih cevi sa 24 bočne komore bila je 50 metara, masa je bila 28 tona, dok je kalibar ostao isti. Ova oruđa uspela su da se uključe u borbena dejstva koristeći projektil mase 97 kilograma na maksimalnoj udaljenosti do 50 kilometara.

Zabeleženo je da je s rastojanja od 42,5 kilometara  gađan Luksemburg i teritorija Belgije. Jedan primerak zaplenile su snage SAD i on je odvezen u Ameriku radi izučavanja. Verovatno inspirisani tehnološkim uspesima Nemaca, a imajući već u rukama razrađen probni primerak, Amerikanci su zajedno s Kanađanima 1961. godine počeli rad nad projektom visinskih istraživanja (High Altitude Research Project – HARP).

Cilj projekta bilo je da se ispitaju balistička svojstva objekata koji se lansiraju u gornje slojeve atmosfere. Postojala je čak i ideja da se iz takvih topova na gasni pogon lansiraju u nisku orbitu sateliti i razne vrste sondi. Sve je to u rashod istorije poslao napredak raketne tehnologije, kao i sve dalekometne topove. Međutim, ”Fau-3” nije rekao svoju poslednju reč, što ćemo videtu u projektu ”Vavilon”.