Odakle je komandovao firer, gde se krio, kako su izgledala ta mesta? Hitler je imao više rezidencijalnih mesta iz kojih je mogao da vodi državne poslove kao kancelar, ali i da komanduje kao vrhovni komandant.
Međutim, tri su naviše korišćena i najpoznatija. Krenimo po redu izgradnje i stepenu korišćenja.
1. ”Vučja jazbina” – Wolfsschanze
Ovaj kompleks poznat je još pod imenom ”Mauerwald”. Bio je glavni štab Hitlera (Führerhauptquartier – FHQ) i sedište Vrhovne komande OS Nemačke (Oberkommando der Wehrmacht, OKW). Nalazio se u šumi Gerlic (Forst Görlitz), nedaleko od grada Rastenburga u Istočnoj Pruskoj. U Gerlicu se, inače, rodio naš proslavljeni vojskovođa Pavle Jurišić-Šturm. Ranije to je bio grad Kentšin (Kętrzyn).
Ovaj stari grad, osnovan početkom XIV veka posle rata je ponovo u sastavu Poljske. Kompleks je korišćen od 21. juna 1941. godine do 20. novembra 1944. godine. Ovde je Hitler proveo najviše vremena – više od 800 dana, a odatle je i započeo napad na SSSR.
”Vučju jazbinu”, prema tvrdnji britanskog istraživača i publiciste Entonija Bivora (Antony James Beevor), firer je napustio još 10. novembra kada je otišao u Berlin radi operacije grla. Desetog decembra Hitler se preselio u drugi terenski štab kome ćemo nekom prilikom posvetiti više pažnje iz razumljivih razloga.
Reč je o čuvenom ”Orlovom gnezdu” (Adlerhorst), poznatom sistemu bunkera koji se nalazio u blizini Lagenhajn-Cigenberga (Langenhain-Ziegenberg), nešto manje od 40 kilometara od Frankfurta na Majni. Projektovao ga je Albert Šper s namerom da to mesto bude glavni komandni kompleks Hitlera.
U proces projektovanja i gradnje značajno se uključio i Martin Borman. Međutim, Hitler ga je već u februaru 1940. godine prepustio komandantu Luftvafe, Hermanu Geringu koji ga je koristio tokom Bitke za Britaniju. Hitler je ovo mesto koristio kao rezidencijalno izletište, a kao komandni post poslužio mu je kratko vreme tokom Ardenske ofanzive.
”Vučja jazbina” bila je napuštena posle miniranja od strane Nemaca 25. januara 1945. godine kada su prvi delovi RKKA stigli na 15 kilometara od Angerburga (sadašnje Vengoževo, Węgorzewo, sada u Poljskoj). Ono je bilo tako temeljno obezbeđeno, da je armija Narodne Republike Poljske do 1956. godine raščišćavala minska polja.
Glavni štab firera bio je kompleks sa više od osamdeset bunkera i raznih drugih utvrđenja, pažljivo uklopljenih u gustu šumu. Zaštićena oblast bila je veličine preko 250 hektara i bila je okružena s nekoliko prstenova bodljikave žice, minskih polja, osmatračkih punktova, mitraljeskim i PA položajima. Za sve potrebe ovog složenog utvrđenja korišććen je mali aerodrom Wilamowo i posebna železnička stanica. Sa Berlinom i Rajhskancelarijom bio je povezan direktnim telefonskim kablom.
Štab je neprekidno dograđivan od strane organizacije ”Tot”, od 1940. pa faktički sve do 1944. godine. Položaj je izabran izvanredno, usred oblasti Mazurska jezera, gde su vodene površine i živo blato bili dodatna zaštita. Izabrano je zbog relativne blizine sovjetske granice kao najznačajnijeg neprijatelja, udaljeno od većih naseljenih mesta, teško dostupno, osim za svoje korisnike.
Da bi se izbeglo otkrivanje izviđanjem iz vazduha, korišćeno je mnogo maketa drveća i maskirnih mreža. Sovjetska komanda je saznala o položaju štaba i njegovim razmerama tek kada su snage RKKA u toku napadne operacije na Berlin naišla na njega, početkom 1945. godine. U istoriji to mesto je poznato i po tome da je 20. jula 1944. godine izvršen neuspeo atentat na Hitlera.
”Vučju jazbinu” koristile su i druge komande i štabovi:
- Načelnik Rajhskancelarije, obengrupenfirer SS Hans Lamers (šifrovani naziv ”Wendula”).
- Glavne komanda Kopnene vojske (pod šifrom ”Anna”).
- Hajnrih Himler (šifra ”Hochwald”).
- Ministar inostranih poslova Ribentrop.
- Glavna komanda Luftvafe (kodni naziv ”Robinson”)
- Herman Gering, kao lični štab (pod šifrom ”Breitenheide”).
