Ambrust – izvikani adut „domovinskog rata“

Nepisano pravilo na vojno-tehničkim forumima i portalima je da ne pišemo o ratnim zbivanjima koja su dovela do raspada SFRJ. Istorija će reći svoj sud, to je nesumnjivo, kao što je nesumnjivo da su separatističke republike imale svesrdnu političku, materijalnu i oružanu pomoć sa Zapada. To nisu ni krile.

Međutim, jedan međukorak u toj drami često se zaboravlja, posebno na onoj strani koja je ovaj proces eufemično nazvala razdruživanjem. Dana 25. septembra 1991. godine Savet bezbednosti OUN donosi Rezoluciju br. 713. Njome je uveden embargo na isporuku oružja i vojne opreme Jugoslaviji!

Cilj je bio koliko idealistički, toliko i licemeran: da se olakša mirno rešenje putem dijaloga. Rezolucija je i zakasnila jer je Hrvatska počela kupovati oružje već krajem 1990. godine. Od poznatih kalašnikova iz Mađarske, preko dugih cevi iz Argentine, do raznih prenosnih PT i PA sistema, među kojima se nalazi i „junak“ ovog teksta.

Tih nedelja i meseci sa stranica naših novina mogli smo da čitamo upozorenja da se naša dojučerašnja braća naoružavaju efikasnim PT oružjem. Većina nas koji su služili vojni rok u JNA znala je samo za „erbejac“, pa su priče o „Ambrustu“ delovale upečatljivo. „Ambrust“ (nem. „Armbrust“) na nemačkom znači samostrel.

Kao njegove glavne osobine navođeno je to što je bestrzajan, gotovo nečujan i što može, za razliku od prethodne generacije ručnih reaktivnih bacača, dejstvovati bezbedno iz zatvorenog prostora. Idealno pri zasednim dejstvima u gradskim borbama. „Tajni“ uvoz počeo je već devedesetih. U Hrvatsku je stigao relativno mali broj – oko 300 komada. Tada je jedan komad koštao oko 900 DM, nešto više od njegove standardne cene (od 650 do 800 DM, u zavisnosti od količine).

Koristili su ga i Slovenci, pa i pripadnici tzv. „OVK“ tokom sukoba sa jugoslovenskim snagama bezbednosti i vojskom SRJ. U međuvremenu, stigao je i na zao glas kao oružje atentatora, jer su u Hrvatskoj u nekoliko navrata njime vršeni obračuni između političkih i kriminogenih grupa.

„Ambrusti“, „SAR 80“ i drugo oružje iz Sigapura švercovani su u Sloveniju i Hrvatsku na originalan način. Slovenačke tajne službe organizovale su „štrajk“ smećara, pa su smeće odvozili austrijski partneri, a u povratku dovozili oružje. Ova operacija nije dugo ostala tajna jer je neko iz tih službi požurio da se pohvali kako je nadmudrio „svemoguću“ kontraobaveštajnu službu JNA.

Međutim, Kao i svako drugo oružje, i ono je nekom prilikom zaplenjeno. Na jednom video-snimku prikazan je srpski dobrovoljac kako je mahao zaplenjenim primerkom. Nemački novinari su serijski broj tog oružja predočili singapurskom proizvođaču optužujući ga za kršenje embarga, ali (kao što znamo) sve je to ostalo na nivou istraživačkog novinarstva, i utopilo se u sve dramatičnijim zbivanjima.  

Kakvo je to oružje? Da li je bilo reči o izvikanom oružju ili lukavom propagandnom potezu u medijskom ratu? Znalo se da će mnoge borbe biti vođene u gradovima, od čega svi tenkisti zaziru. Šta kažu deklarisani podaci? „Ambrust“ je nečujni protivtenkovski bacač granata za jednokratnu upotrebu. Projektovao ga je svetski poznati koncern „MBB – Messerschmitt-Bölkow-Blohm“ (pogoni u gradovima Otobrun i Minhen u Bavarskoj) kao inicijalni, perspektivni sistem.

Realizacijom ove ideje za potrebe međunarodnog tržišta oružja bavila se belgijska firma „European Defence Products“ S.A (EDP), koja je bila u akcionarskom odnosu sa „MBB“. U posao se uključila i  „PRB“ („Poudreries Réunies de Belgique“), najveći belgijski proizvođač municije. Ovo oružje predstavljalo je privatnu, komercijalnu inicijativu fabrika, računajući s izvozom najpre u SAD. 

OS Nemačke već su uvele u naoružanje „Panzerfaust 3“ i nisu u dogledno vreme planirale nabavku novih sistema. Potrebe OS SAD prevazilazile su potrebe svih zemalja NATO zajedno, pa su proizvođačima Amerikanci bili logičan prioritet. Učinjeno je to u povoljnom trenutku jer je sredinom sedamdesetih u SAD pokrenut program zamene „M72 LAW“ novim pt oružjem („ILAW“). Na konkurs se prijavilo mnogo proizvođača. Ponudu „MBB“ testirale su Kopnena vojska i Korpus mornaričke pešadije. Prva demonstracija borbenih mogućnosti, sa specijalno konstruisanom bojevom glavom, izvedena je pred visokim oficirima u bazama „Fort Luis’’(21. IX 1979) i „Fort Breg“ četiri dana kasnije. Kopnena vojska procenila je da ovo oružje može biti korisno ne samo za protivoklopnu borbu, već i za borbu u gradu, pa je zbog svoje višestruke upotrebljivosti dobilo značajne preporuke stručnih lica.

Tada je počela surova trka lobija. Razni komiteti i potkomiteti stalno su iznosili nove primedbe, tražili nova testiranja, prepravke, dorade, itd. U tom lukavom sitničarenju pobedio je vojno-industrijski kompleks SAD koji je iznudio da posao dobije „General Dynamics’’ koji je ponudio svoju verziju ručnog raketnog bacača „Viper“. Igrama tu nije bio kraj jer je Kongres blokirao tu odluku.

Pred anketnim odborom Kongresa tadašnji načelnik štaba KoV SAD Edvard Mejer priznao je da je odbacivanje nemačkog konkurenta bilo direktno vezano sa političkim pritiskom koji je vršen pod sloganom „Kupuj američko!“. Pri tom je bio prinuđen i da iznese podatke sa brojnih testiranja koja su pokazala da je u mnogim elementima „Ambrust“ bio superioran u odnosu na konkurente sa stanovišta postavljenih konkursnih zahteva.

Lansirna cev napravljena je od staklenih vlakana. Ima mehanizam za okidanje, nišanski komplet i delove za držanje, odnosno nošenje. Ukupna dužina mu je 850 mm, slično konkurentima (britanski „LAW80“ i švedski „AT4“ dugački su 1.000 mm, ruski „RPG-22“ 850 mm, a „Zolja“ 800 mm). Potkalibarni opereni projektil fabrički se pakuje u cev. Uz nju ide pogonsko punjenje i balans-protivmasa sa dva klipa.

Pogonsko punjenje je smešteno u sredini cevi između klipova koji su tesno priljubljeni uz zidove cevi. Ispred prednjeg klipa je projektil, a iza zadnjeg je protivmasa u obliku plastičnih listića. Sama cev je na oba kraja neznatno sužena kako ne bi klipovi izleteli nakon opaljenja. Mehanizam za opaljenje aktivira se pomoću piezoelektričnog elementa koji posle povlačenja okidača stvara električni tok i aktivira pogonsko punjenje.

Bacač operator može nositi držeći ga za rukohvat okidača; ima oslonac za rame, ručicu za nošenje i remen. Rukohvat okidača i oslonac za rame mogu se preklapati. U takvom, transportnom položaju, rukohvat je istovremeno i osigurač protiv neželjenog aktiviranja.  U prilog praktičnosti ovog sredstva idu i njegove tt karakteristike:

• Projektant: „Messerschmitt-Bölkow-Blohm“
• Proizvođači: „Messerschmitt-Bölkow-Blohm“, „Pouderies Réunies de Belgique“ (PRB) i „ST Engineering Land Systems Ltd“ (STELS) – Singapur.
• Varijante: „Ambrust AT“, „Ambrust AP“, „Ambrust Ub“ i „Ambrust SC“ (kumulativna, fragmentarna, školska mina i trenažna verzija s mogućnošću ispaljivanja 1.000 školskih mina). Navodi se i varijanta „AC 300 Jupiter“, verzija sa ponovnim punjenjem. Nije poznato da li je ušla u upotrebu.
• Masa: 6,3 kg.
• Dužina: 850 mm.
• Širina: 126 mm.
• Visina: 140 mm.
• Kalibar : 67 mm.
• Dejstvo: bestrzajno.
• Minimalno rastojanje za dejstvo: 12 metara.
• Efektivni domet: 300 m.
• Maksimalni domet: 1.500  m.
• Nišan: mrežasti, sa spoljnim osvetljenjem za noćno dejstvo.

Kako se pokazao na ratištu? Proizvođač je ovo sredstvo nudio („reklamirao“) kao izuzetno povoljno za prikriveno i zasedno dejstvo zahvaljujući bezdimnom i praktično bešumnom pogonskom punjenju. Na taj način rizik za otkrivanje od strane neprijatelja je minimalizovan. Pri tom je rešenje sa balansom izjednačenog pritiska s obe strane cevi omogućavalo zaštitu strelca od parčića zida ili šuta koji bi izazvala reaktivna struja.

Prilikom dejstva „Ambrustom“ nije se mogao čuti snažan zvuk, pa ni eho koji bi neprijatelju signalizirao odakle je dejstvovano. Kada se uzme u obzir fon borbene buke u gradskom okruženju, reklo bi se da su Nemci stvorili oružje koje može da napravi priličnu štetu ne samo oklopnim vozilima, već i živoj sili i objektima, a da pri tom minimalno ugrozi operatera.

Iskustva naših vojnika su malobrojna i ne mogu se sa sigurnošću koristiti. Uzevši u obzir mali broj uvezeni primeraka, na primeru našeg ratišta ne mogu se izvući validni naučni, već samo približni zaključci. Mnoga od tih iskustava su formirana pod stresom ili naknadno oblikovana kao svima poznate ”lovačke priče”. Na osnovu zapažanja naših snaga koja se mogu pronaći na specijalizovanim forumima i u štampi tog vremena, pokazalo se da je ”Ambrust” inferiorniji od ”Zolje” i da može naneti štetu tenku tek iz neposredne blizine ili srećnim pogotkom u spoj kupole.

Bilo je primera onesposobljenih tenkova ”M-84” pogocima iz zadnje polusfere, ali i slučajeva gde ni više pogodaka nije moglo da onesposobi tenk. Kao i uvek, ne treba generalizovati zaključke; vrednosti jednog oružja značajno, pa nekada i presudno, zavise od nivoa obučenosti i snalažljivosti posade, njene saradnje s pratećim jedinicama, hrabrosti i spremnosti napadača, itd. Tako jedno potentno oružje u rukama nespremnog vojnika može biti bezvredno, i obratno.

Gde se sve koristio „Ambrust“?

Podaci su različiti, no većina izvora je saglasna u tome da je korišćen u Vijetnamu, Kambodži, Sloveniji, Hrvatskoj, Kosovu i Metohiji, Maleziji, kambodžansko-tajlandskom sukobu („Cambodian–Thai border dispute“) i u Iraku. Međutim, ovo oružje nije otišlo u zaborav. Prema portalu „New Standard Media d.o.o“ od 23. V 2018. godine „dobro obavešteni izvori“ te agencije tvrdili su da su vlasti samozvane države Kosovo naručili 12.000 komada ”Ambrusta”. 

Trenutno se ovo oružje (u različitim verzijama i modernizacijama) zvanično nalazi u naoružanju Bruneja, Kambodže, Čilea, Indonezije (više specijalnih jedinica), Singapura, Filipina, Slovenije, Tajlanda, Belgije i Hrvatske.

„Ambrust“ se pokazao kao dobra platforma za dalji razvoj, upravo zbog svojih taktičkih mogućnosti. Nesporno je da od njega ima daleko moćnijih i efikasnijih sistema, međutim, taktička svojstva koja on poseduje očigledno veoma pogoduju gradskoj i gerilskoj borbi.

Na njegovoj osnovi konstruisan je „Matador“ (Man-portable Anti-Tank, Anti-DOoR), ručni bacač za jednokratnu upotrebu, kalibra 90 mm. Njega su razvili Singaput i Izrael u saradnji s Nemačkom. Rad na njemu započet je 2000. godine, s namerom da dođe na zamenu „Ambrustu“.

Konkretno su u razvoj bili uključene Oružane snage Singapura, „DSTA“ (Agencija za razvoj odbrambenih tehnologija Singapura), „Rafael Advanced Defence Systems“ (Izrael) i „Dynamit Nobel Defence – DND“ (Nemačka). Napravljeno je nekoliko varijanti. Efikasno dejstvuje od 14 do 500 metara, dužine jednog metra i mase 8,9 kg.

I on je brzo stekao ratno iskustvo. Korišćen je u operaciji „Liveno olovo“ u sektoru Gaze, januara 2009. godine. Bez njega nije mogla da prođe ni SVO jer je već u martu 2022. godine počelo dopremanje „Matadora“ u OS Ukrajine. Do 21. jula 2022. godine dostavljeno je 7.944 komada.