Francuski partizani – Maki; Kako su od šumskih gerilaca stigli da sednu za pregovarački sto sila-pobednica?

Jedna od najvećih i najuticajnijih država i kultura sveta, Francuska, pala je u munjevitom ratu koji su svi očekivali, svi se za njega pripremali – a samo je Francuze iznenadio.

U čudnom ratu koji je pokrenut posle Lažnog rata (Drôle de guerre) nastala je još čudnija situacija – postojale su dve Francuske. Ta podela se videla i osetila i u brojnim francuskim kolonijama, a dovela je dotle da su se višijevske trupe borile protiv Amerikanaca u Severnoj Africi.

Preciznije rečeno, Francuska je podeljena na nemačku okupacionu zonu (sever i zapad zemlje), malu italijansku okupacionu zonu na jugoistoku, i Višijevsku Francusku na jugu. Naziv je dobila po gradu Višiju. Tu podelu, naravno, nije priznavao Pokret otpora (Résistance), narodno-oslobodilački, antifašistički pokret u kome se nalazilo više struja, bez obzira na dotadašnja politička ubeđenja i poglede.

Od desnih katolika do komunista i anarhista, svi su bili tu da se bore za slobodu i nezavisnost Francuske. Pored Nemaca i Italijana, vodio se i građanski rat protiv kolaboracionističkih i profašističkih pokreta kakvi su bili ”Francuska milicija”, ”Legija francuskih dobrovoljaca protiv boljševizma”, ”Afrička falanga”, ”33. SS grenadirska divizija  Karlo Veliki” (”Prva francuska”), ”Specijalne brigade”, francuski Gestapo i ”Mobilna rezervna grupa”. Protiv njih borili su se ”Ujedinjeni pokret otpora”, ”Južni oslobodioci”, ”Komba” (”Combat”) i ”Frans-Tirer” (”Le Franc Tireur- dobrovoljac”).

Po svemu najpoznatiji, zaštitni znak Pokreta otpora, bili su ”Maki” (Maquis). To su bili partizani koji su delovali uglavnom u ruralnim predelima. U početku sačinjavali su ih uglavnom muškarci koji su se odmetnuli u šumu da bi izbegli regrutaciju u višijevske radne odrede koji su slati na prinudni rad u Nemačkoj. S ciljem izbegavanja zarobljavanja i deporacije, to su bile najpre male, raštrkane grupe, sličnije bandama.

Međutim, ubrzo su počele bolje da se organizuju i povezuju. Prvobitni cilj im je bilo da sačuvaju svoju slobodu, da bi mogli oslobađati druge. Zato su pristupili opštem Pokretu otpora. Značajan deo makija podčinjavao se organizaciji ”Francuski vojnici i partizani”  koju je formirala Francuska komunistička partija. Odakle im ime?

Po mestu gde se najpre pojavio i razvio taj pokret – na jugoistoku Francuske. Veliki deo tog zemljišta prekriven teško prohodnim zimzelenim šibljem – makijom, obraslom tvrdolistim i bodljikavim lišćem.  Po njoj su se oni kretali vrlo vešto, prikrivali, postavljali zasede, povlačili se…

Najveći broj makija delovao je u brdskim predelima Bretanje i u Južnoj Francuskoj, posebno u Alpima i u Limuzenu (Limosin), jednoj od centralnih oblasti Francuske. Primenjivali su partizansku taktiku u borbi protiv francuske milicije (Milice française) vojne formacije višijevskog režima, ali i protiv nemačkog okupatora.

Maki su značajno pomagali u skrivanju i prebacivanju u Englesku oborenih savezničkih pilota, Jevreja i svih koje su progonili višijevski kolaboracionisti i okupator. Najviše su se oslanjali na saradnju s mesnim stanovništvom. U martu 1944. godine, kada je Nemcima već počelo da gori pod nogama, a Pokret otpora bivao sve žešći, nanoseći sve veće štete, Nemci su počeli kampanju terora širom Francuske.

Teror je zahvatio stanovništvo najpre u reonima gde je Pokret otpora bio aktivan. Većina ćelija, odnosno jezgara, nosila je ime po mestu ili kraju gde je delovala. Brojnost tih ćelija bila je od nekoliko desetina do više hiljada muškaraca i žena.

U Francuskoj Indokini takođe je formiran lokalni Pokret otpora protiv Japanaca. On je počeo da deluje već 1941. godine, a od novembra 1943. godine pojačano je vazdušno-desantnom jedinicom komandosa ”Corps Léger d’Intervention”. Ovu jedinicu prebacila je 136. britanska aviogrupa. 

Politički pogledi, kako smo već naveli, nisu bili prepreka. Neke grupe makija na jugozapadu Francuske, u delu koji se graničio s Španijom, sastavljene su bile od veterana Španskog građanskog rata, levo i ultralevo orijentisanih. Kada su Nemci 1943. godine počeli s prinudnom deportacijom Francuza za rad u Nemačkoj, hiljade mladih ljudi potražili su utočište kod makija.

Britanska ”Uprava za specijalne operacije” (”Special Operations Executive – SOE”) dostavljala je neophodna sredstva i instruktore – agente. Američka ”Uprava za strateške operacije” (”Office of Strategic Services, OSS”) takođe je pomagala francuskom ”Centralnom birou za obaveštajni rad i operacije” (”Bureau central de renseignements et d’action”, BCRA) prilikom sprovođenja operacije ”Jedburgh” koja je prethodila napadu na Normandiju. Njen cilj je bilo dodatno uznemiravanje i unošenje konfuzije u nemačku pozadinu. 

Kakav je bio borbeni učinak makija?

Svaki partizanski pokret je tajna za sebe, specifičan u svakom pogledu. Jedno im je zajedničko – nepredvidivi su, vezuju za sebe dragocene snage i nanose nesrazmerno veliku štetu. Mnogo puta su minirane pruge, mostovi, saobraćajnice, ubijani visoki oficiri i činovnici režima, itd.

Zahvaljujući odlično razvijenim vezama oni su od štabova u Engleskoj dobijali koordinirane zadatke pred ”Dan D”, tako da je svaka grupa imala svoj deo posla. Preko ”Radio Londona” svaki čas su se mogle čuti, na prvi pogled besmislene, poruke koje su za neku od grupa bile lozinka. Kada su se saveznici iskrcali na tle Francuske, bio je do znak da svi koji mogu, i hoće, ustanu. Pokret otpora se ohrabrio i krenuo u masovne bitke protiv Nemaca.

Tako je grupa makija od 7.000 boraca pod rukovodstvom Nensi Vejk (Nancy Grace Augusta Wake) stupila u borbu s 22.000 Nemaca. Neke grupe su se posebno izdvajale po surovosti jer nisu uzimale zarobljenike. Stoga su se Nemci radije predavali saveznicima nego makijima. Zarobljeni makiji su mučeni, streljani ili poslati u logore, odakle većina nije izašla. 

Kada se nastupanje saveznika usporilo, Nemci su krenuli u kontranapade na jugoistoku Francuske. Na platou Vero grupa makija borila se protiv 8.000 nemačkih vojnika i izgubila 600 ljudi. Kada je Šarl de Gol naredio posle oslobođenja Pariza da se raspuste odredi Pokreta otpora, mnogi makiji vratili su se kućama. No, mnogi od njih su produžili borbu u novoobnovljenoj francuskoj armiji, priznatoj od saveznika.  

Kako su se naoružavali?

U početku su maki koristili izvesnu količinu francuskog oružja koje su pokupili sa mesta bitke i magacina do kojih, u rasulu poraza, još nisu stigle nemačke trupe. Široko su koristili zaplenjeno nemačko i francusko oružje. Deo uniformi (uključujući i karakteristični bere), snabdevanja, konzerve, stizali su do partizana od strane ”Radnih logora francuske omladine”  čiji su tutori često sarađivali s Pokretom.

Pored toga, Britanci su neprekidno dostavljali kontejnere s oružjem i municijom, uključujući automate ”Sten”, pištolje s prigušivačem ”Velrod”, plastični eksploziv i sve druge potrebne predmete. Pored toga, redovno su se smenjivali radisti, agenti – padobranci koji su ostvarivali vezu sa centralom u Londonu. 

Ono po čemu ih još pamte jesu karakteristične beretke (bere). One su bile prepoznatljiv, standardni deo odeće (kapa) i potiču iz Baskije. Na sebe, kao vrlo česte, nisu privlačile pozornost, ali su bile dovoljno upadljive da bi bile efektne i davale vojnički izgled. Kao što znamo, danas praktično sve vojske nose bere različitih boja.

Zahvaljujući Pokretu otpora i uticaju zapadnih saveznika, Fracuska se tako (bez obzira na višijevsku izdaju) našla za stolom četiri zemlje pobednice, što je posebna priča.