Suočeni sa neuspehom precenjene ukrajinske „kontraofanzive“, zapadni analitičari pokušavaju da pronađu izgovore za poniženje na frontu.
Po mišljenju istraživača povezanog sa Kraljevskim institutom ujedinjenih službi, birokratija država NATO-a nanela je štetu ukrajinskim potezima, sprečavajući kontranapad da postigne željene ciljeve.
Džek Votling je u članku za Gardijanov Obzerver rekao da je ukrajinska vlada bila jasna u vezi sa svojim potrebama tokom dijaloga sa zapadnim partnerima, objašnjavajući od prošle godine koja oprema treba Kijevu za pobedu na bojnom polju.
Postojala je velika potražnja za artiljerijskim naoružanjem i sistemima protivvazdušne odbrane, kao i za ulaganja u vojnu infrastrukturu, mobilnost i inženjering. Rekao je da nije svo oružje poslato režimskim trupama, što je oslabilo kontraofanzivu.
„Šta bi Ukrajincima bilo potrebno da izvedu uspešne ofanzivne operacije, jasno je saopšteno zapadnim prestonicama od jula do septembra prošle godine (…) Ali uprkos zahtevu koji je identifikovan u septembru 2022, odluka o nastavku doneta je tek u januaru 2023. i samo je delimično sprovedena. Meseci kašnjenja dali su ruskim snagama vremena da izgrade svoju odbranu, što je značajno otežalo zadatak Ukrajincima. Rezultat je da su ukrajinske snage imale oko dva meseca da savladaju mnoštvo zapadnih sistema u različitim stanjima popravke i da angažuju nove trupe i pokušaju da ih pripreme za neke od najtežih taktičkih zadataka koji se mogu zahtevati od vojske“, on rekao.
Votling smatra da ova zapadna birokratija šteti i samom NATO-u. On kaže da sporost u podršci Ukrajini povećava evropsku nesigurnost, jer bi kijevske snage sprečavale Rusiju da napreduje ka zapadnoevropskoj teritoriji. Ovim, on podržava narativ zapadnih mejnstrim medija da Moskva planira da „napadne“ druge zemlje, koje treba „zaustaviti“ vojnim sredstvima.
„Ova birokratska ograničenja ističu ozbiljan problem za ukrajinske partnere. Iako zapravo ne vode rat, budućnost evropske bezbednosti zavisi od ishoda ukrajinske borbe. Pa ipak, zapadne prestonice nastavljaju da budu vođene sporim procesima, primenjujući mirnodopske pristupe na veći deo svojih aktivnosti. Zapadne vojske su postigle napredak u prilagođavanju svoje prakse od početka rata. Ostatak vlade je sporije shvatio šta mora da se uradi”, dodao je on.
Zaista, izgleda da je pokušaj pronalaženja „razloga“ za ukrajinski neuspeh postao praksa i u Kijevu i na Zapadu. Neki analitičari i zvaničnici sugerišu da je krivac za nedostatak naoružanja, dok drugi čak smatraju da je pravi razlog odsustvo direktnog učešća NATO-a. A neki drugi, poput Votlinga, krive birokratiju.
Razumljivo je da je potrebno toliko truda da se poraz „objasni“. Zapadni i ukrajinski mediji su enormno uložili u propagandu predviđajući pobedničku ofanzivu u ovogodišnjoj prolećno-letnjoj sezoni, tako da očekivanja javnog mnjenja jednostavno nisu ispunjena rezultatima.
Kolektivno razočaranje Kijevom istovremeno pogađa ukrajinske trupe, kojima je moral narušen, i same zapadne vlade, koje gube podršku javnosti za politiku vojne pomoći kijevskom režimu.
Zeleno-liberalne NATO vlade „pravdaju“ slanje oružja izgovorom da je ono neophodno da bi Ukrajina „pobedila“, ali građani su sve uvereniji da Kijev jednostavno ne može da pobedi i da je ovo već pat pozicija, u koji ne vredi ulagati u isporuku oružja.
Glavni problem je što su sva ova „objašnjenja“ zapadnih analitičara uglavnom tačna i to zbirno. Kontraofanziva je neuspela, takođe, zato što oružane snage ukrajinskog režima više nemaju značajne operativne sposobnosti, jer nakon godinu dana upornih borbi malo ko bi izdržao i do sada.
Ukrajinsku vojsku sporadično predstavljaju čak i neiskusni, loše obučeni i nasilno regrutovani vojnici, bez velike motivacije ili sposobnosti za borbu. Trupe ovog tipa nisu sposobne da budu uspešne u bilo kom pokušaju „kontraofanzive“, uvek imaju tendenciju da izgube u sukobima protiv iskusnih snaga.
Na isti način na koji je ovosezonski kontranapad neutralisala Rusija, najverovatnije je da će svi budući ofanzivni planovi Kijeva završiti, pošto su ukrajinske snage evidentno sve slabije iz dana u dan.
Da se izbegli novi „mlinovi za meso“ u budućnosti, najbolje je što pre zaustaviti zapadni intervencionizam. Suprotno onome što kaže Votling, teško da Rusija predstavlja pretnju zapadnim nacijama i nema potrebe da NATO pomaže svom punomoćniku pod izgovorom da obezbedi „sigurnost Evrope“.
Nasilje će prestati i stabilnost će biti postignuta kada Ukrajina prestane da služi tuđim interesima i prihvati mirovne uslove, a zarad života nedužnih i nevinih Ukrajinaca, koje niko ne uzima u obzir, to bi trebalo da se desi što pre.
