Oklop, bliski rođak pancira

Evo još jednog ratničkog predmeta koji nam dolazi iz dubine milenijuma. Za njega ni vekovi nisu mera jer su ljudi, od izlaska pred pećinu pa do danas, težili da zaštite svoje telo od sve brojnijih opasnosti. Ovde ćemo se baviti oklopom za individualnu zaštitu.

Kada kažemo oklop, obično mislimo na metalni zaštini deo odeće, ali dugo nije bilo tako. Najstariji oklop bio je onaj koji  je bio i najdostupniji – životinjska koža. Tu vrstu zaštite vidimo i na mitskom biću Heraklu koji ubija Hidru. Taj mit nije stvoren napamet.

Krzneni oklop srećemo i kod germanskih plemena. Poludivlje horde, tehnički primitivne ali hrabre, pred odlično organizovanu i naoružanu rimsku armadu izlazili su zaštićeni kožom još pre početka Nove ere. Oni su pri tom štitili leđa, a ne grudi jer je tako nalagala njihova taktika. Varvari nisu smatrali bekstvo sramotom. Pošto su mnogo lakše mogli da zaštite grudi borbom prsa-u-prsa, leđa je bilo teže zaštititi. Nedisciplina i neshvatanje važnosti držanja čvrste formacije činili su njihove borbene redove haotičnim, pa se lako mogao dobiti udar u leđa i iz svojih redova. 

Zvuči neverovatno, ali i papir se u ranom srednjem veku koristio za izradu oklopa! Naravno, reč je o Kinezima. Dokumentovano je da je u devetom veku nove ere guverner Su Sang iz Huotonga (provincija Šanksi) imao redovnu vojsku od 1.000 vojnika obučenih u debeli, papirni oklop. Proverena je činjenica da je taj oklop mogao da izdrži udarac strele pod pravim uglom! Korišćen je i na kopnu i na moru.

Zapisi kažu da je izvesni sudija Čen Te Sju u XII veku tražio od centralnih vlasti da mu se odobri razmena 100 kompleta gvozdenih oklopa za 50 kompleta oklopa od najboljeg papira. Kada je povećana moć samostrela, tada su i ovi oklopi otišli u rashod istorije. 

Oklop od tkanine bio je sledeći korak i on se pojavljivao kod mnogih naroda. Prošiveni oklop, ili linotoraks, koji je često bio isti po obliku i boji kao građanska odeća, napravljen je od velikog broja (pet do trideset) lepljenih ili prošivanih slojeva. Njih srećemo kod Egipćana, Grka, Makedonaca, pa i kod Asteka. Ovi oklopi su bili različite težine, uglavnom od dva do šest kilograma, a bili su jevtini, pa time i česti. Potpuno odvojeni od evro-azijskih iskustava i meksički Asteci su koristili debelu pamučnu odeću kao oklop.

U borbi protiv španskih konkvistadora oni su nosili prošivena, pripijena odela napravljena od slojeva vate debljine dva prsta, nazvana ”eskahuipili”. To nije bio njihov izum jer su tehniku preuzeli od plemena Maja; one su koristile neku vrstu oklopa-tunike postavljenog pamukom i natopljenog slanom vodom. Izgleda da su ovi oklopi bili efikasni jer su ih Španci usvojili nakon pohoda Ernandeza de Kordobe na Jukatan 1517. godine. Ovakav oklop bio je vrlo popularan u Evropi i korišćen je do XVI veka. Do sličnih rešenja došli su i možda najslavniji ratnici u istoriji – Mongoli. Oni su od XII do XIII veka nosili svilene košulje na golom torzu, kako ispod metalnog oklopa, tako i bez njega.

Svila, kao žilav materijal (krojači imaju posebne makaze za svilu), sprečavala je dublju penetraciju strele i omogućavala njeno lakše uklanjanje. S obzirom na to da je reč o izuzetno pokretnim i drskim ratnicima, nije čudo da im je i ovakav ”oklop” bio dovoljan. 

Srednji vek je doživeo procvat oklopa i svih vrsta oružja razvojem manufakture i prvim naznakama organizovane, industrijske proizvodnje. Još uvek se mogao koristiti tekstilni oklop jer je imao prilično dobru zaštitu, nije sputavao pokrete, pa su razne milicije koristile tu vrstu zaštite. Kaftane (duga gornja haljina) napunjene konjskom dlakom, konopljom i vatom koristili su Kinezi, ali i antički Grci. Kaftan od konoplje koji je dosezao do peta i bio težak osam kilograma, dobro je štitio od strela, reznih udaraca sabljom i drugim hladnim oružjem, ali i ublažavao direktne udarce.

Rusija, država u dugom nastajanju, sačinjena od stotina plemena i formirana oko Moskve, imala je takođe svoje načine da zaštiti ratnike. Između XVI i XVII veka ruski ratnici koristili su kaftan kratkih rukava obložen kudeljom, natopljen rasolom (!) i prošiven konopljom. Taj oklop dobio je ime po svom izumitelju Tegiljajevu, čije poreklo nije utvrđeno. Rusi su pratili ”modu”; kao zapadnoevropski gambesoni i aketoni (kaftani do pola butina), ruski plišani oklopi mogli su da se koriste u kombinaciji sa čeličnim, pa su se na njih u to vreme pričvršćivali raznim kaiševima.

Takva rešenja mogu se videti i kod ratnika Kavkaza. Plašt of presovane filcane vune (preuzet od čizama, do danas popularnih valjenki) nije mogao da se iseče sabljom; bio je neprobojan za strele, pa čak i za tadašnje sedmolinijske puške sa daljina većih od sto metara! Pri tom je dobro amortizovao i udrace. Imao je i dodatnu zaštitu na ramenima. Međutim, ni on nije bio savršen jer je bio nemoćan na ubodna oružja. Koplje, bajonet ili bodež lako su ga bušili. U značajne nedostatke ubraja se težina i vrućina koja je mogla izazvati kolaps ratnika.  

Konačan otklon od tekstilnih oklopa načinile su pelerine koje su nosili obični vojnici u službi viteških redova. Na njih su našivane metalne ploče na grudima, a ponekad i na leđima, upravo onako kako se radi na sadašnjim pancirima. Do masovne upotrebe oklopa kakav najbolje poznajemo iz brojnih filmova koji prikazuju borbe vitezova na turnirima, trebalo je još malo sačekati. Oni su bili skupi i teški za izradu i korišćenje, pa su ratnici pokušali sa kožnim oklopom. Uzimala bi se koža što deblja i čvršća, od bivola, kamile, pa i od krava. Vrenjem u ulju dodatno bi se učvrstila, a zatim bi se u nekoliko slojeva našivala na kalupu (školjki). Pokazalo se da najbolji uzorci takvog oklopa uopšte nisu bili inferiorniji od metalnih oklopa. Paradoksalno je da su bili teži, a vek trajanja je bio kraći.

Ovakvi oklopi težili su i do trideset kilograma. Podmazivanjem je mogla da se produži upotreba, ali ne više od tri do pet godina, jer bi koža brzo trunula i propadala. Šta je još bila njena prednost? Koža je, pored tvrdoće, imala i izuzetnu viskoznost, veoma važnu za sprečavanje prodora strele, koja je bila najčešći protivnik u ratu falangi. Naizmenično slojevito ređanje kuvane i sirove kože davalo je veliku zaštitu čak i od sečenja. Ipak, uz sve ove dobre osobine, kožni oklop nije štitio od razornih sredstava, a mogao je da se načne i uništi sa nekoliko preciznih, snažnih udaraca mačem ili kopljem. Nije sasvim nestao iz upotrebe pojavom gvozdenog oklopa, već je korišen za zaštitu donjih delova tela i nogu.  

Pločasti ili laminarni oklop je bilo ono što je stvarno unapredilo izradu i zaštitu. Ime je dobio po latinskoj reči lamella (ploča ili sloj). Oni su se pojavili vrlo rano, već u drevnoj Mesopotamiji i pravljeni su od bakra, a kasnije od bronze pa i od čelika. Bili su veoma popularni. Prednosti su bile očigledne – lako ih je bilo napraviti pošto nisu morali da se izlivaju iz komada, već da se sastavljaju iz niza malih elemenata. Kaljeni čelik bilo je nemoguće probušiti ili iseći. Prilikom pričvršćivanja i spajanja primenjivan je ”crep sistem” gde su se pločice preklapale. To je isključivalo mogućnost prodora sečiva ispod neke od njih, pa je tako dodatno štićen i kožni oklop koji je nošen ispod njih.

Takav oklop mogao je da probije samo metak. Međutim, najveći nedostatak laminiranih oklopa bila je težina. Oklopi iz XV veka težili su oko 25 kilograma, a ljuskasta školjka koja je pokrivala samo grudi, leđa i bokove još toliko. Ovu vrstu oklopa koristili su Asirci, grčki hopliti (naoružani isključivo veoma dugim kopljima za borbu iz drugog reda falange), ali i karolinški ratnici i ruski ”druženjiki”, posebna vrsta profesionalnih ratnika. Sličnu tehnologiju, veoma egzotičnu, istoričari naoružanja pronašli su na oklopu ratnika nekih indijskih kneževina. Oni su oklope pravili od kože guštera pangolina. Sačuvana su dva primerka koji su poklonjeni engleskim kraljevima u XIX veku. Oni se čuvaju u zbirci kraljevske porodice i ukrašeni su zlatom.

Lančani oklop bio je najbolja i najpopularnija alternativa pločastim oklopima Evrope u srednjem veku. Za njega u našem rečniku ima nekoliko naziva: verižnjača, verižna košulja ili lančara. Ona je sastavljena od malih metalnih prstenova koji se čvrsto spajaju (pletu) jedan s drugim pa liče na mrežu. Odlično je štitila od sečenja, kao i od strela, ali je bila nemoćna u odbrani od koplja ili od tupog oružja. Verižnjača se pojavljuje već u desetom veku, prvo s kratkim rukavima. Najpre su je nosili Kelti, a ubrzo su ih kopirali Rimljani.

Početkom XII veka ovu košulju srećemo s dugim rukavima i pod imenom hauberk. Ime je nastalo oko 1300. godine a došlo je iz francuskog (halsberg – zaštititi grlo i vrat – bergen/hals). Bila je dodatno ojačana kapuljačom od lančića i istim takvim čarapama. Takav oklop potpuno je štitio telo uz relativno malu težinu (oko osam kilograma) i nije mnogo ometao kretanje. Delovi (lančići, prstenovi) pravljeni su izvlačenjem od gvozdene žice koja bi potom bila ukivana kao prsten, a zatim zavarena tadašnjim postupkom. Bogatiji ratnici birali su ”tkanje” od bakra. U periodu od XIV do XV veka pojavila se nova vrsta verižnjače – badana (od arapskog badan, badana), duga pancirna odeća – Lоriса curta ас brevis. Ona se ”plela” od prstenja koje je bilo pljosnato (kao današnje ”šelne”). Ni ona nije štitila od uboda. Treba reći da je ovo bio prilično luksuzan oklop, vrlo skup. U najrazvijenijim regionima Evrope verižnjača je bila dostupna prosečnom stanovniku tek u XIV veku. Do početka XVII veka ona je bila glavni element zaštitne opreme evropskog ratnika, ali se na Dalekom istoku zadržala i do XIX veka.   

Korak dalje predstavljao je pločasti (brigandinski oklop). Ime brigandin dobio je prevodom jevrejskog Çiryion – ריון  ili SiRYoN, kaput od prstenova). To još nije pun oklop, ali nije više ni verižasti. On je rezultat manufakturnog pristupa izrade. Ovaj oklop je dospeo na evropsko tle nakon mongolske invazije koja je uništila Kijevsku Rusiju i nanela ogromne štete Ugarskoj. Postao je veoma popularan u istočnoj Evropi, a zatim krajem XIII veka osvaja ceo kontinent. Delovi su se masovno, praktično serijski, proizvodili pa su potom sastavljani. Pločice su najpre bile pričvršćivane na kotu (vrstu tunike), da kasnije to radili na posebnoj podlozi od tkanine. On je značajno povećao zaštitu, ali i težinu. Pločasti oblog bio je najpre lamelarni, a kasnije ljuskav. Nosio se na kožnoj ili prošivenoj jakni, a ponekad i na lančićima. Takvi oklopi bili su fleksibilniji i pokretljiviji. Karakterističan izgled riblje krljušti bio je tipičan za ”ljuskav oklop” gde su donje ivice bile zaobljene. 

Vrhunac oklopa na koji najčešće mislimo jeste i kraj njegovog razvoja. Pravljen je od čelika. Imao je minimum pokretnih delova, a oklopnika su na konja stavljali posebnim čekrkom. Ni ovaj oblik nije nov. Pojavljivao se u antičko doba, ali je pravljen od bronze. Takve oklope koristili su visoki komandanti, plemstvo i garda. Bili su skupi i teški. Oklop evropskog srednjeg veka predstavlja vrhunac kovačke veštine tog vremena. Mogao je težiti i nekoliko desetina kilograma. Pun komplet štitio je gotovo celo telo. Izloženi i ranjivi bili su spojevi ploča, pazuho i prorez za oči, a šlem je bio ”gluv”, vitez nije mogao čuti dobro spoljne zvuke. Takav oklop bio je dragocen, redak, i nije mogao svako da ga nosi. Izrađivan je u privatnim kovačnicama po meri i porudžini, sa ukrasima, grbovima porodica i staleža.

Taj, klasični oklop koji je predstavljao svojevrsnu školjku u koju je ”ulazio” vitez nestao je pojavom vatrenog oružja. Međutim, oklop za ličnu zaštitu nije čekao dugo na reinkarnaciju. Već pre Prvog svetskog rata pojavili su se modeli koji se od današnjih pancira ne razlikuju mnogo, osim po materijalima. U Drugom svetskom ratu formacijski su ga imale sve armije. Danas je pancir neizostavni deo odeće vojnika i organa službi bezbednosti i sačinjen je, najčešće od kompozitnih, lakih materijala, čime ćemo se nekom prilikom baviti. 

Kroz istoriju se iskristalisalo nekoliko tipova oklopa:

• Po konstrukciji:
  • Kruti (nadgrudni oklop iz jednog komada metala. To je oklop bez pokretnih delova).
  • Pokretno-sastavni (oklop napravljen od pričvršćenih delova, prstenova i zglobova, omogućavajući  pokrete tela, savijanje, itd).
  • Kombinovan oklop od raznih materijala.
  • Ojačani oklop.
  • Oklop sa šarkama (teški, viteški oklop)

• Prema nameni:
  • Oklop za zaštitu tela. 
  • Oklop za zaštitu kopnenih prevoznih sredstava. 
  • Brodski oklop.
  • Oklopna zaštita statičnih utvrđenja. 

Oklop se pokazao kao još jedno od čuda tehnike naših dalekih predaka jer se njegova namena ni koncept nisu menjali kroz milenijume.