Zapadna tehnika slomila zube na Surovikinovoj liniji?

Dugo očekivana ukrajinska ofanziva, bez obzira na negiranje Kijeva, odavno je počela. No, očito je da njeni rezultati ne odgovaraju očekivanjima ujedinjenih proukrajinskih zemalja koje su uložile do sada nezabeležena sredstva u naoružavanje Kijeva.

Šta više, razočaranje i sumnja u saveznika provejava i kroz članke, istina sporadične i uvijene u oblandu o „žrtvovanju i hrabrosti ukrajinskih vojnika“, objavljene u Ukrajini bezrezervno naklonjenim „The New York Times“ i „The Washington Post“.

Reportaže su u tipično zapadnom duhu pisanja; izveštaje reportera koji se nalaze na terenu, u pojedinim ukrajinskim jedinicama, analiziraju i zaokružuju „eksperti“ samog izdavača ili različitih državnih i nevladinih institucija.

Primera radi, WP je 13. juna doneo reportažu pod naslovom „Na linijama fronta ukrajinske kontraofanzive, vojnici plaćaju veliku cenu“. Izveštaj je poslat iz Andrejevke (Андріївка) u Zaporoškoj oblasti, od reportera koji je boravio u ukrajinskoj 37. posebnoj brigadi mornaričke pešadije. Autor je Samantha Schmidt, uz doprinos David L. Stern iz ukrajinskog zakarpatakog Mukačeva, Francesca Ebel iz Londona, Natalia Abbakumova iz letonske Rige i Dan Lamothe i Matt Viser iz Vašingtona.

Izveštaj je pisan iz relativno nove ukrajinske jedinice, koja je, prema američkim reporterima, „neposredno završila sa obukom i opremljena je oružjem doniranim od strane zapadnih zemalja“.  Borci 37 brigade, uključujući neke američke dobrovoljce i vojnike obučene u Evropi, opisali su svoju ulogu kao “vrh koplja u ukrajinskoj kontraofanzivi”.

U ponedeljak, 5. juna, tokom napredovanja  brigade južno od Velike Novosilke (Велика Новосілка) u jugoistočnom regionu Donjecka, jedinica je bila izložena permanentoj ruskoj minobacačkoj vatri. „Ostali smo na otvorenom polju, bez tenkova i oklopnih vozila. Granatirani smo sa tri strane i nismo mogli ništa da uradimo”, izjavio je jedan borac. Naime, tokom prvih 60 minuta borbe, uništeno je 5 oklopnih vozila.

U jedinici u kojoj je bilo manje od 50 ljudi, 30 se nije vratilo – poginuli su, ranjeni ili zarobljeni. Vojnik je naglasio da oprema isporučena sa Zapada i inače nije bila dovoljna da zaštiti ukrajinske trupe od intenzivnog ruskog granatiranja. Drugi borac 37. brigade je potvrdio kako su Rusi neprestano granatirali jedinicu, uništavajući njihova oklopna vozila AMX-10 RC. Ova vozila, ponekad nazivana i „lakim tenkovima“, nisu mogla da zaštite vojnike, pa su postavljana iza umesto ispred jedinice u napadu. Bez obzira na tragične gubitke, 37. brigada je “očistila” naselja Storoževe i Makarovku. U oba sela je porušeno 80 do 90% zgrada. 

S druge strane, portparol 35. posebne brigade mornaričke pešadije je izjavio da je njegova jedinica pomogla u čišćenju dva sela bez ikakvog novoisporučenog oružja i opreme od zapadnih saveznika, koju su inače dobile druge jedinice. Portparol je podvukao da je samo nekolicina vojnika njegove brigade bila na obuci u evropskim državama, uključujući Britaniju, Norvešku i Španiju. Za razliku od njegove jedinice, neke specijalizovane jurišne brigade su kompletne prošle obuku u evropskim zemljama.  

Misija 37. brigade, koliko god bila brutalna, navodno je odvukla pažnju ruskih snaga, dozvoljavajući Ukrajincima da napadnu na drugim pravcima. Njihove snage su nastavile da napreduju na kritičnoj jugoistočnoj liniji fronta, na ogromnim poljoprivrednim poljima u regionu Donjecka. Kijev je tvrdio da je do 13. juna oslobodio četiri sela — Neskučne (733 stanovnika), Storoževe (96 stanovnika), Blagodatne (1023 stanovnika) i Makarоvka (Макарівкa, 258 ljudi) — južno od Velike Novosilke, na oko 9 km od granice Zaporožja i oko 130 km milja severno od Mariupolja. Kasnije je broj povećan na 7 zauzetih sela  –  navodno, oslobođeni su Lobkovо (240 stanovnika), Levadne (1 stanovnik!) i Novodarivka (51 stanovnik). Broj stanovnika, istina prema popisu iz 2001. godine, namerno je naveden da se sagleda veličina zauzetih naselja. Inače, ukrajinske jedinice su vodile borbu na drugim ključnim zonama fronta: u Donjeckoj oblasti — istočno od Limana, na periferiji Bahmuta/Artjomovska i Marinkе — i u Zaporoškoj oblasti, južno od Orehovke. 

Ovi izveštaji pružili su jedan od prvih pravih uvida u brutalne borbe na frontu, koji se bitno razlikuju od tvrdnji zvaničnika o napredovanju i povlačenju sa obe zaraćene strane. Teški gubici samo jedne ukrajinske brigade nagoveštavaju strašnu cenu koju su lideri iz Kijeva (i ne samo Kijeva) spremni i veruju da moraju da plate „kako bi proterali ruske osvajače i povratili izgubljenu teritoriju”. S ruge strane, slab učinak i gubici zapadne  tehnike izazvala je reakciju zapadnih političara: Bajdenova administracija je u utorak, 13. juna, saopštila da će Ukrajini poslati dodatnih 325 miliona dolara u vojnim zalihama iz američkih zaliha. Paket, između ostalog, uključuje 22 projektila NASAMS, PV sisteme Stinger, rakete za HIMARS sisteme, granate 105 i 155 mm,  15 vozila Bradley, 10 vozila Stryker, protioklopne sisteme Javelin, TOW rakete, protivoklopne sisteme AT-4, pešadijsko naoružanje i preko 22 miliona pešadijske municije i bombi, taktička sredstva veze, termovizore sredstva zaa nočno osmatranje, rezervne delove i drugu opremu. Generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg zahvalio je Sjedinjenim Državama na novom paketu pomoći i rekao da ukrajinska kontraofanziva „postiže napredak. Što više teritorija Ukrajinci budu oslobodili, to će imati jače adute u rukama za pregovaračkim stolom“. 

Pitanje je koliko će novi paket pomoći zaista pomoći Ukrajincima. Naime, Vladimir Putin je uzjavio kako Kijev „nije imao uspeha ni na jedom pravcu kontraofanzive. Za to vreme, izgubio je preko 160 tenkova i preko 360 oklopnih vozila….“. Ove tvrdnje teško je dokazati ali, one su svakako otvorile pitanje neuspeha zapadne tehnike na evropskom bojištu.  

Time su se u „The New York Times“, 26. juna, pozabavili Andrew Kramer i Eric Schmitt u članku „Minska polja i pretnja: Zašto je ofanziva Ukrajine prekinuta“.

Reportaža je ovaj put rađena na osnovu iskustava stečenih tokom boravka u ukrajinskoj 47. zasebnoj mehanizovanoj brigadi „Mahura“ -А4699, koja je opremljena vozilima BVF M2A2 ODS SA Bradley.  Tekst počinjepričom o napredovanju kolone američkih vozila; iznenada, prvo je naletelo na minu i ukopalo se usled oštećenja gusenice. Ovo je primoralo celu kolonu da se povuče.

Opšti zaključak je da se tri nedelje nakon početka ukrajinske kontraofanzive njena vojska susreće sa nizom izazova koji komplikuju planove bez obzira što poseduje sofisticirano zapadno naoružanje i tehniku. Naime, pred njima su ogromna minska polja „Surovikinove linije“ koja štite ruske odbrambene položaje. Mine formiraju ubistveni teren na otvorenoj stepi. 

Za razliku od valovitog Donbasa ili pošumljenog severa, teren na jugoistoku čine ravna, otvorena polja koja  lišavaju Ukrajince zaklona. Odmah iza minskih polja, nalaze se beskrajne linije rovova koji još više otežavaju napredovanje. Pored toga, ruski jurišni helikopteri Kamov KA-52 (800) „Crna ajkula“ uspevaju da prođu pored protivvazdušne odbrane i uništavaju tenkove i oklopna borbena vozila koje je obezbedio Zapad. 

Konačno, već smo pisali da Rusi veštim manevrima i obilatim koriščenjem ISDM „Zemljedelije“, brzo ponovo miniraju područja koja su Ukrajinci razminirali pomoću zapadne tehnike. 

Visoki, naravno anonimni američki zvaničnik, priznao je da je „žestoki ruski otpor uzeo danak u vidu ukrajinskog oružja. SAD su Kijevu u martu ove godine predale 113 borbenih vozila M2A2 Bradley a najmanje 17 — više od 15%, oštećeno je ili uništeno u dosadašnjim borbama.. Tako ukrajinske snage „pauziraju“ duž linije fronta, ponovo procenjujući koje taktike i tehnike proboja i čišćenja najbolje funkcionišu“.

Ruske zaprečne linije ispred prve linije odbrane su ranu fazu ukrajinske kontraofanzive pretvorile u sporo i krvavo napredovanje. Rezultat je dobitak samo oko 6,5 km teritorije u najjačem napadu dosada. To je manje od polovine udaljenosti koju su Ukrajinci morali da savladaju da bi tek stigli do glavnih ruskih odbrambenih pozicija!

Uprkos sporom napredovanju kontraofanzive, ukrajinski zvaničnici kažu da glavne borbe za probijanje ruske odbrane tek predstoje, a s obzirom da je najveći deo njihovih snaga još uvek u rezervi, rano je proceniti uspeh ili neuspeh kontraofanzive.

I sam Zelenski je lično, u intervjuu za BBC, priznajući da je napredak bio „sporiji nego što se priželjkivalo“, napomenuo da su vladala nerealna očekivanja da sledi holivudski, filmski „blickrig“ kojim će biti probijene ruske linije. 

U Vašingtonu, Bajdenova administracija javno poziva na strpljenje iako se privatno svakako brine zbog neočekivano sporog početnog napretka. Jedan od članova establišmenta je nazvao dosadašnje rezultate „otrežnjujućim“. U prilog brizi ide i već pomenuta dodatna pomoć Kijevu.

Ukrajina nastoji da teritoriju koju drži Rusija na jugu podeli na dve zone, presecajući linije snabdevanja Krimskog poluostrva i stvarajući odskočnu dasku za dalje napredovanje. Da bi to uradila, mora da napreduje ka jugu 96,5 km, odnosno, do Azovskog mora.

Glavna ruska odbrambena linija nalazi se čak petnaestak kilometara iza prve, snažno utvrđene i obezbeđene teritorije. Prema dosadašnjim iskustvima, ovu zaprečnu zonu najteže je savladati.

Trenutna ukrajinska strategija je ispitivanje udarima na više lokacija kako bi se pronašla slaba tačka u odbrani. Rusija, koja se mesecima pripremala za ovakav scenario, za sada uspešno obuzdava ukrajinske trupe minskim zaprekama, artiljerijom, jurišnim helikopterima i kontranapadima. Uspeh Kijeva sada zavisi od toga koliko tenkova, oklopnih vozila i vojnika može da sačuva pre nego što stigne do ruske prve odbrambene linije. Poznato je da su zapadni saveznici Kijeva tokom zime obučili i opremili oko 40.000 vojnika. No, Michael Koffman, direktor ruskih studija u CNA institutu (Center for Naval Analyses) u Virdžiniji, postavlja pitanje „koliko će Ukrajincima preostati na raspolaganju od ovih snaga u odlučujućem trenutku?“.

Na dve od tri tačke napada, južno od grada Velika Novosilka i Zaporožje, Ukrajina je minimalno napredovala i povratila sedam do osam pustih sela. Na trećem pravcu, južno od grada Orehova, gde je najviše stradala zapadna tehnika, napad je zastao u poljima.

Zanimljivo je da je Ukrajina napredovala na dve lokacije gde su trupe imale znatno manje novog zapadnog naoružanja, odnosno, gde je imala staru sovjetsku tehniku, a zastala tamo gde je bilo raspoređeno najsofisticiranije donirano oružje — američki „M2A2 ODS SA Bradley“ i nemački tenkovi „Leopard 2A4“.

Na prvi pogled, zapadno oružje je uništavano zato što je upotrebljeno u oblastima gde je ruska odbrana bila čvršća. Ukrajinci tvrde da su imali velike gubitke jer su najbliža sela sa porušenim kućama i podrumima, idealnim za zaklone, bila udaljena od linije fronta više nego u drugim oblastima. Očito je da su se oslanjali na iskustva iz Bahmuta i Mariupolja. Naime, na otvorenim poljima, ruska artiljerijska vatra je bila toliko intenzivna, da bojno polje „izgledalo kao švajcarski sir“. 

Na jednoj osovini napada, Ukrajina je napredovala brže nego što se očekivalo. Vojnici koji su se borili južno od grada Zaporožja, rekli su da im je naređeno da napreduju bez zapadnog teškog naoružanja. Tako su uspeli da povrate selo Lobkovo (240 stanovnika).

Inače, ukrajinska jedinica za osmatranje dronovima pri ukrajinskoj 47. zasebnoj mehanizovanoj brigadi „Mahura“ -А4699 „otkrio“ je novinarima svoju taktiku: njihovi BPLA VIK „DeViRo Leleka-100“ poleću nakon zalaska sunca, pošto infracrvene kamere tada odlično detektuju oklop ruskih borbenih vozila, zagrejan na suncu tokom dana. Tako uspećno navode svoju artiljeriju na ciljeve.

O značaju „Surovikinove linije“ govori i podatak o minimalnom ukrajinskom uspehu kada su se utvrdili u naselju Dača (Дачi, 39 stanovnika), nedaleko od konstrukcije Antonovskog mosta, blokirajući jedini put koji vodi prema Žitloselišču (Житлоселще). Naime, nakon rušenja  brane na Kahovskoj hidroelektrani, plavni talas je uništio kompletna minska polja u donjem toku Dnjepra. To je olakšalo maloj ukrajinskoj grupi da izvede jedan od bezbroj desanata preko reke. No, očito da je i tu nastao zastoj.

Postoji više verzija zašto američki mediji otvoreno pišu o navodnoj „inferiornosti“ zapadne tehnike. Kao prvo, moguće je da je to samo opravdanje za nove dostave materijala. Drugo, moguće je da ukrajinske posade nisu bile dovoljno obučene i pripremljene. Konačno, moguće je i da su teška zapadna vozila, prvenstveno konstruisana za pustinjska ratišta, neprilagođena za evropsko vojište. SSSR je decenijama svoju tehniku pripremao za sukob upravo u Evropi i da su njihova lakša i manje složena i sofisticirana vozila operativnija i lakše upravljiva od strane Ukrajinaca, naviknutih na ista.

Zanimljivo je da je istog dana kada se ovaj članak pojavio u „NYT“ (26. juna), Pentagon izdao saopštenje, prema kome će američka pomoć  suštini iznositi 500 miliona dolara! Paket će između ostalog obuhvatati 30 vozila Bradley, 25 vozila Stryker, artiljerijske granate 105 i 155 mm, dopunsku municiju za sisteme  M142 HIMARS i MIM-104 Patriot, rakete AGM-88  High-speed Anti-radiation Missile ( HARM), prenosne PA sisteme FGM-148 Javelin, ručne PT bacače AT-4, i FIM-92 Stinger. Znači, i Vašington je zaključio da se u Ukrajini događaji razvijaju tako da pomoć u savremenim borbenim sredstvima hitno treba povećati.