Nakon Britanije i SAD šalju Ukrajini tenkovske granate sa osiromašenim uranijumom

Već je poznata odluka Velike Britanije da u Kijevu preda kinetičke potkalibarske granate sa jezgrom od osiromašenog uranijuma kao deo borbenih kompleta za tenkove Challenger 2.

No, The Wall Street Journal je 13. juna 2023, pozivajući se na izvore u američkoj administraciji, izvestio da su Sjedinjene Države takođe odlučile da Ukrajini, sa tenkovima M1A1 Abrams, ustupe i podkalibarske projektile M829 sa osiromašenim uranijumom.

Naime, zbog kratkih rokova za isporuku navedenih tenkova Kijevu, (planirano u septembru ove godine), Amerikanci  nemaju vremena da za njih proizvedu i neophodnu izvoznu municiju 120 mm KE-W i KE-WA1 sa jezgrom od legure tungstena odnosno volframa, koju koristi i nemački Leopard.

Tako će Ukrajina, uz Poljsku, postati prvi inostrani korisnik projektila M829 sa osiromašenim uranijumom. Američka vojska je još nakon „Pustinjske oluje“ postala svesna štetnog dejstva ovakve municije.

Tako je 6. maja 2014. Pentagon objavio da je dodelio ugovor u vrednosti od 12 miliona američkih dolara kompaniji „General Dinamics“ za demilitarizaciju i odlaganje 78.000 „zastarelih“ tenkovskih granata 105 mm C524 M833 i C543 M900 kao i 120 mm C380 M829A1 i C792 M829A2 sa osiromašenim uranijumom (DU). Sudbina penetratora od osiromašenog uranijuma (DU) nakon demilitarizacije municije je nejasna. DU za penetratore je legiran sa malim količinama titanijuma ili molibdena.

Ukoliko bi nakon reciklaže legura bila upotrebljiva, od nje bi se mogle ponovo proizvoditi granate. No, ukoliko je neupotrebljiva za ovu primenu, postaće deo ogromnih zaliha radioaktivnog otpada srednjeg nivoa koji zahteva vremenski neograničeno skladištenje. Ostali sklopovi municije, poput aluminijumskih latica sabota, takođe će morati da se odlože kao nisko radioaktivni otpad.

Poznato je da su novije verzije tenkova M1 Abrams s umesto topa 105 mm dobile glatkocevna oruđa 120 mm M256 za municiju M829.

M829 je kinetička protivoklopna granata sa podkalibarnom strelicom stabilisanom perajima (APFSDS). Razvijena je u „Laboratoriji za balistička istraživanja“ (Ballistic Research Laboratory) na poligonu Aberdin koja je 1992. godine uključena u „Vojnu istraživačku laboratoriju“ (Army Research Laboratory).

Granata je posebno dizajnirana za top kalibra 120 mm M256 na tenkovima Abrams M1A1 i M1A2. M829 je imao balističku kapu i pet repnih aluminijumskih peraja. U glatkoj topovskoj cevi projektil je vođen trodelnim aluminijumskim sabotom, koji se razdvajao u tri “latice” ubrzo nakon napuštanja cevi.

Pogonski sistem je koristio zaptivajuću bazu čaure sa poluzapaljivim zidom. Imao je ukupnu masu od 18,6 kg i penetrator od osiromašenog uranijuma dužine 627 mm sa strelicom prečnika 27 mm. Pogonjena sa 8,1 kg goriva JA-2, dostizala je  brzinu na ustima cevi od 1670 m/s. Maksimalni efektivni domet M829 bio je 3000 m a na 2000 m je probijao oklop RHA debljine 540 mm.

Prva varijanta, M829, zamenjena je usavršeijom municijom M829A1 („Srebrni metak“), koja je svoju efektivnost dokazala1991, tokom operacije „Pustinjska oluja“. Projektil M829A1 imao je masu od 20,9 kg a bio je dug 984 mm. Pogonsko gorivo JA-19 (mase 7,9 kg) stvaralo je pritisak u komori od 5600 bara, što je rezultiralo početnom brzinom od 1575 m/s. Penetrator je bio dug 684 mm i sa sabotom je imao masu od 9 kg. Masa samog penetratora je iznosila 4,6 kg a efektivni domet je bio 3000 m.

Municija sledeće generacije, 120 mm APFSDS-T M829A2, usvojena je 1994. godine. Poboljšanja na raniju generaciju ogledala su se u proizvodnom procesu koji je poboljšavao strukturni kvalitet penetratora sa osiromašenim uranijumom. 

Nakon poteza Pentagona da reciklira ovu municiju, zavladala je nada da će se napustiti penetrator od DU. No, i najnovija generacija municije za Abramse, 120 mm M829E4,  koristi isti opasni metal.

Britanija već slala Ukrajini, nama dobro poznatu, municiju sa osiromašenim uranijumom

Britanski Challenger 2 kao glavno naoružanje ima Royal Ordnance top 120 mm Tk L30 koji koristi municiju sa podkalibarnim penetracionim strelicama, APFSDS (Armour-piercing fin-stabilized discarding sabot) od osiromašenog uranijuma (DU, Depleted uranium).

U nedostatku volflrama, upotrebu osiromašenog uranijuma u podkalibarskim protivoklopnim granatama prva je započela nacistička Nemačka. Sedamdesetih godina prošlog veka, Sjedinjene Države su preuzele razvoj takvih granata, koje su bile namenjene za borbu protiv novih sovjetskih tenkova. 

Ovaj tip municije spade u borbeni komplet tenkova Abrams, a mogu ih koristiti nemački Leopard 2 i britanski Čelendžer 2. Američke trupe su koristile granate sa osiromašenim uranijumom tokom operacije Pustinjska oluja, tokom bombardovanja Jugoslavije i tokom invazije na Irak 2003. godine. 

Kod nas su odlično poznati dugotrajni smrtonosni efekti ovog tipa municije; tokom agresije NATO 1999, iz topova GAU-8/A Avenger na avionima Fairchild Republic A-10 Thunderbolt II, naša teritorija zasipana je municijom 30 mm sa osiromašenim uranijumom. Kao što su primetili stručnjaci, to može dovesti do izbijanja raka. 

Prema rečima vojnog stručnjaka Konstantina Sivkova, upotrebu ovakvih granata treba smatrati „prljavim oružjem“: uranijumska prašina koja se taloži na zemlji je radioaktivna, izuzetno toksična i ne podleže dekontaminaciji.