Francuska je i danas svetska sila, ali ne onakva kakva je bila pre dva veka, kada je na talasima Napoleonovih osvajanja i doktrine delila svet s Velikom Britanijom, Španijom i drugim kolonijalnim gigantima. Stoga je nekim Francuzima bilo neprihvatljivo kada je njihova država, koja se raširila širom Zemlje kugle (od Južne Amerike, preko Afrike do Dalekog istoka), rešila da se okrene više sebi i da dotadašnju kolonijalnu politiku zameni nečim humanijim i fleksibilnijim.
U tu politiku spadalo je i napuštanje Alžira. Alžir (ar. al-Jazāʼir – ”Ostrva), Narodna Demokratska Republika Alžir kako glasi nen službeni naziv, najveća je zemlja ogromnog afričkog kontinenta i regionalna sila srednje veličine. Evropu snabdeva velikim količinama prirodnog gasa. Šenaesta je na svetu po zalihama nafte, druga u Africi, a u prvih devet je po zalihama prirodnog gasa. Nije čudo što su Francuzi dugo tamo vladali, ali nisu bili jedini kojima je bilo primamljivo blago ove zemlje.
Kroz Alžir su prošli i otomanski ratnici, Španci, pa i Danci koje su Alžirci ispratili poražene, nateravši ih da im plate i odštetu za bombardovanje. Licemerni Francuzi, pod izgovorom da su Alžirci uvredili njihovog konzula, 1830. godine izvršili su invaziju. Uvrstili su je u sastav metropolske Francuske i Alžir je taj status imao do propasti Četvrte republike (1946 -1858), kada se reaktivirao Šarl de Gol, ratni heroj i vojskovođa, osnovavši Petu republiku.
Već 1954. godine ”Front nacionalnog oslobođenja” (Jabhat al-Taḩrīr al-Waţanī, Front de Libération nationale, FLN) počeo je gerilski rat. To je bilo razlog da Francuska, na inicijativu pragmatičnog De Gola, putem referenduma i potonjeg sporazuma prihvati nezavisnost Alžira. Tako počinje priča o poslednjoj velikoj terorističkoj organizaciji, zloglasnom OAS.
”Tajna naoružana organizacija” ( ”Organisation de l’armée – OAS”) bila je ultradesničarska, teroristička organizacija koja je delovala na tlu Francuske, Alžira i Španije u završenom periodu Alžirskog rata (1954-1952). Prvobitni cilj bilo joj je sprečavanje nezavisnosti Alžira, a posle sprečavanja puča koji su pokušali da organizuju u Alžiru u aprilu 1961. godine, okrenula se i protiv republikanskog uređenja svoje države.
Novi cilj je bilo uvođenje vojno-fašističke diktature. Njihov slogan je bio: ”Alžir pripada Francuskoj – tako će biti i ubuduće – L’Algérie est française et le restera). Organizacija je formalno osnovana u Madridu februara meseca 1961. godine kao odgovor na referendum koji je osmog januara sproveo general De Gol radi svenarodnog priznanja nezavisnosti Alžira. Posle tog referenduma usledilo je 18. marta 1962. godine potpisivanje Evijanskih sporazuma (Accords d’Évian) koji su ozvaničili završetak rata i nezavisnost Alžira. Ovde je reč o jednom dramatičnom detalju: u Alžiru je živelo više od milion i po doseljenika (preseljenika) iz Francuske i odlaskom francuske vojske, smatrali su ”Oasovci”, oni bi bili izloženi pogromu.
Iz Alžira je počelo povlačenje Francuza koji su ponikli na alžirskom tlu, ili su bili vezani za njega. OAS je pokušao nizom atentata i terorističkih akata (uključujući i dizanje u vazduh voza Stazbur – Pariz 18. juna 1961. godine) da zaustavi tok istorije. Kulminacija je predstavljao neuspeli atentat na Šarla de Gola u pariskom arondismanu Klamar 22. avgusta 1962. godine.
OAS je osnovao studentski lider Pjer Lagajard (Pierre Lagaillarde) koji je francuskim službama bezbednosti bio poznat sa ultradesničarskih protesta zvanih ”Nedelja barikada” 1961. godine. U tom poslu nije bio sam jer su s njim bili ogorčeni visoki oficiri Raul Salan, Žan-Žak Sjuzini i drugi iskusni ratnici koji su svoje krvave veštine sticali širom sveta, a najviše u Indokini. Nisu prezali ni od čega. Ubijali su novinare, političare, studenske aktiviste, pa i dojučerašnje kolege koje su smatrali izdajnicima ”francuske stvari”.
General Salan nije bio neki prosečni štabski oficir, već komandant elitnih jedinica u Indokini i Alžiru. Pre ostavke, bio je i komandant Pariskog vojnog okruga. Pojava ovakve terotističke organizacije u srcu Evrope bila je toliko neočekivana, a odjeci takvi, da se često pojavljivala i u pop-kulturi. Najpoznatiji su svakako filmovi ”Dan šakala”, ”Zavera” i film Olivera Stona ”JFK” u kome je on aludirao na veze s ovom organizacijom.
Organizacija je bila izrazito vojnička, što nije nikakvo čudo. OAS se sastojao iz pet odeljenja:
- ”ODM” ( Organisation-Des-Masses). Ovo odeljenje bavilo se regrutacijom novih članova.
- ”APP” ( Action-Psychologique-Propagande). Zadatak ovog odeljenja bio je ideološki rat i propagandna delatnost.
- ”ORO” ( Organisation Renseignement Opération) odeljenje za planiranje i obaveštajni rad.
- ”BCR” (Bureau Central de Recouvrement ) centralna obaveštajna služba.
- ”BAO” (Bureau activitee operations) Odeljenje za operativno delovanje.
Komandant je bio general Raul Salan, načelnik štaba Pol Gardi. Glavni pomoćnik bio je pukovnik Iv Godar, a dr Žan Klod Pere načelnik odeljenja ORO. Njega je od prvog januara zamenio kapetan Žan-Mari Kurušte. Odeljenje ODM predvodio je pukovnik Žan Garde, a APP Žan-Žak Sjuzini. OAS je bio teritorijalno odlično organizovan i podeljen. U Frankoalžirskoj grani nalazili su se Oranski reon, Grad Alžir i Konstantina. U Francuskoj su delovali ”OAS Pariza” i ”Francuska misija III”. OAS je imao i svoju komandu u Madridu.
Bez obzira na odličnu organizaciju i fanatizam, OAS nije mogao dugo da se bori protiv države. Aprila 1962. godine zarobljen je lider, Raul Salan. Bez obzira na teror OAS, Alžirci su pristali na prekid vatre, pa je i OAS 17. juna pristupio primirju. Vlasti Alžira garantovali su bezbednost evropskog stanovništva, ali ipak, početkom jula u Oranu došlo je do masovnog masakra Evopejaca. Nestalo je oko 3.000 ljudi. Paradoksalno je da su se protiv OAS borile ne samo francuske vojne i bezbednosne strukture i alžirski ilegalci, nego i levičari, pristalice De Gola, organizovani u ”Pokret za saradnju” (”Mouvement pour la communauté, MPC”)koji su sebe još nazivali i ”Barbuzi” (Barbouze – sablasni). OAS je faktički bila likvidirana 1963. godine, a svi organizatori su bili pohvatani i osuđeni na dugogodišnje robije. Većina njih je, uključujući i glavnokomandujućeg, generala Salana, amnestirana 1968. godine. Pobunjen generali koji su još bili živi 1982. godine vraćeni su u vojsku.
Kakav je efekat imala ova pobuna i kakvo je stanje danas? Ako pogledamo etnički sastav Francuske ili Pariza, mnoge stvari će nam biti jasnije. De Gol je otvorio vrata stanovnicima nekadašnjih kolonija i oni su to odlično umeli da iskoriste. Nadamo se za obostrano dobro, bez obzira što novi francuski desničari smatraju jedan deo te populacije tempirnom bombom. No, šovinizam je problem s kojim se Evropa bori već vekovima.
