Naslovna Istorija Crvene brigade

Crvene brigade

Anarhija kao ideologija

0
crvene brigade
crvene brigade
google news

Italija je zemlja izuzetnih kontrasta, u svakom smislu reči. Jedna od kolevki zapadne civilizacije, centar katoličanstva, uzor demokratije, ali i kolevka fašizma. Imala je najjaču komunističku partiju na Zapadu (Partito Comunista italiano), jedinu koja je pobedila na izborima u zemljama tzv. slobodne demokratije; okosnica evrokomunizma, sa predsednikom koji je bio partizan (”E un partigiano come presidente”), Sandrom Pertinijem. Moglo bi se još dugo navoditi kakve je sve raznolikosti dala ova, do pre dva veka duboko podeljena zemlja. Nažalost, sedamdesetih godina iznedrila je jedan od najsurovijih terorističko-anarhističkih pokreta, ”Crvene brigade”. U vreme kada se Evropa preispitivala posle još jedne ”šezdeset i osme” (setimo se narodnih revolucija iz 1868. godine) našlo se ljudi da pokrenu jedan klasičan teroristički pokret, maskiran u različite parole i ideje.

Godine 1970. osnovana je ilegalna, levoradikalna organizacija ”Crvene brigade”. Na engleskom govornom području zvali su je Red Brigades. Nemačka je takođe imala svoje anarhiste – grupu Bader-Majnhof (”Rote Armee Fraktion – frakcija Crvene armije”). Kod njih je ova organizacija bila poznata kao Rote Brigaden. U Sovjetskom Savezu koji je zlurado gledao na iskušenja zapadne demokratije i preko svojih satelita pomagao sve što je moglo da je uruši, ova organizacija bila je poznata kao ”Красные бригады”. Početni cilj ove banditske grupe bilo je stvaranje revolucionarne države i izlazak iz NATO. Na vrhuncu moći imala je 25.000 članova koji su delovali partizanski, ali i polulegalno, obezbeđujući nesmetano delovanje borbenih jezgara.

Škorpion iz arsenala crvenih brigada
Škorpion iz arsenala crvenih brigada

Koju taktiku su primenjivali? Osnovna je bila građski partizanski rat. S njim uporedo korišćene su i nenasilne metode – propaganda, organizovanje polulegalnih ćelija po fabrikama i na fakultetima, ali i druge kombinovane metode kriminalnog tipa (ucene, otmice, hajke, pljačke, itd). Najteži zločin koji su izveli bila je otmica i ubistvo predsednika Hrišćansko – demokratske partije, nekadašnjeg premijera Italije Alda Mora u proleće 1978. godine. Tada je na glavna iskušenja stavljen kompletan bezbednosni aparat Italije, ali i NATO. Okončanjem Hladnog rata došlo je do rasklola u ”pokretu” jer je osamdesetih godina jezgro grupe praktično razgromljeno naporima italijanskih bezbednosnih i pravosudnih organa. Srazmerno najveću pomoć u likvidaciji te grupe pružili su uhapšeni članovi koji su na taj način pokušali da trguju i ublaže sebi kazne i odgovornost. Odjeci ove neverovatne epizode mogli su se čuti i početkom ovog milenijuma kada su levoradikalne organizacije pokušale da se prestroje i ponovo organizuju. Novinari su ih smesta nazvali ”Novim Crvenim brigadama” (Nuove Brigate Rosse), što je pre bio medijski kliše nego stvarna reinkarnacija zlikovaca iz sedamdesetih.

Kakvi su bili počeci? U avgustu 1970. godine Renato Kurčo (Renato Curcio), njegova prijateljica Margarita Kagol (Margherita Mara Cagol) i Alberto Frančeskini (Alberto Franceschini), našli su se na Univerzitetu u Trentu gde je Renato studirao. Njima je signal da ne treba više čekati bila eksplozija na trgu Fontana (Strage di piazza Fontana) u Milanu, koju su organizovali italijanski neofašisti, još rigidnija i radikalnija organizacija, nepoklebivi sledbenici Musolinija. U početku su članovi grupe bili bivši i aktivni članovi ”Pokreta komunističke omladine” (”FGCI – Federazione Giovanile Comunisti Italiani”). Svoju aktivnost počeli su najpre u Ređo-nel-Emili (Reggio nell’Emilia) u severnoj Italiji, a zatim su krenuli s agitovanjem u industrijskim gigantima Milana – ”Sit-Siemensu”, ”Pirelliju”, ”Magnettima Marelli” i u torinskom ”Fijatu”. Tada su već aktivno organizovali  i izvršavali sabotaže, ali i terorisali upravno osoblje i sindikate. Godine 1972. izvode i prvu otmicu. Pokazalo se da su ”Crvene brigade” bile bolje organizovane i delotvornije od neofašista. Koristili su intelekt, znanje jezika i međunarodne komunističke veze. Već 1974. godine italijanske službe bezbednosti imaju razloga za uzbunu jer ono što je usledilo nije bilo stvar unutrašnjih obračuna: ubijena su dva člana neofašističke partije ”Italijanski socijalni pokret” (”Movimento Sociale Italiano”). Od tog trenutka ”Crvene brigade” prestaju s političkim sredstvima i prelaze u potpunu ilegalu, opredelivši se za radikalne, terorističke mere. U septembru 1974. godine general karabinjera, potom jedan od najpopularnijih Italijana, Karlo Alberto dalla Kieza (Carlo Alberto dalla Chiesa) hapsi Renata i Alberta koji su tada osuđeni na 18 godina i izbačeni iz stroja. Preostali članovi kreću u odlučnije akcije otmica istaknutih političara i privrednika, jer je otkup bio osnovni izvor finansiranja grupe.

Povratka s tog puta više nije bilo i dolazi do radikalizacije i širenja pokreta. Akcije su se proširile na Rim, Đenovu, Veneciju, a otmice su postale uobičajena stvar. Ko je čitao njihov manifest iz 1975. godine mogao je vidi da je glavni cilj ”koncentrisani udar na samo srce države, zato što država prestavlja imperijalističko jezgro transnacionalnih koropiracija (Stato Imperialista delle Multinazionali)”.  Pojačava se pritisak na karabinjere i pravosudne organe, ometaju se i usporavaju sudski procesi. Sve te metode imale su za cilj da izazovu stvarnu anarhiju, nesigurnost u društvu i gnev stanovništva za koji su se nadali da će biti okrenut prema državi. Čašu je definitivno prelila otmica eks-premijera Alda Mora, šamar i izazov celoj državi. Nije bilo više reči o visokim funkcionerima, već o čoveku koji je kao nekadašnji premijer imao svoje službeno obezbeđnjenje. Ali ne samo to. Aldo Moro nije bio marginalna politička ličnost u Italiji koja je tih godina smenjivala svoje vlade kao na tekućoj traci! Bio je omiljen kod većine Italijana. Njegov lični autoritet bio je ogroman jer je odigrao ključnu ulogu u toku pregovora za formiranje vladajuće većine u parlamentu zagovarajući pristup koji će idućih godina biti sve popularniji – istorijski kompromis. On je pomogao da se bolje razumeju i sarađuju Italijanska komunistička partija i Hrišćansko-demokratska partija. 

Šta se dogodilo s Aldom Morom? Godine 1978. u ”Crvenim brigadama” najsnažniji je bio pokret ”drugog pokolenja” koje je predvodio Mario Moreti. U neverovatno drskoj akciji, 16. marta, pet članova ove grupe odeveni u uniformu aviokompanije ”Alitalia” inscenirali su saobraćajnu nesreću na uglu ulica Mario Fani i Via Streza oko devet sati. Aldo se vozio u običnom automobilu i bio je na putu ka Parlamentu gde je trebalo da napravi vladu koju je prvi put podržala i Komunistička partija. Alda su oteli, ubili su pet članova njegovog obezbeđenja; posle 55 dana, devetog maja ubili su  njega. Izrešetano telo ostavili su u jednoj ulici u gepeku automobila, tačno na pola puta između sedišta dve pomenute partije.

Za to vreme italijanske službe očajnički su pokušavale da ga lociraju i spasu. U apele za oslobođenje uključio se i papa, kao i mnogi strani državnici. Neki ugledni istraživački novinari tvrdili su da iza ovog atentata stoje američke i sovjetske tajne službe. Dva neposredna izvršioca, Prospero Galinari i Mario Moreti uhvaćeni su i osuđeni na doživotni zatvor, ali su krajem devedesetih pušteni na uslovnu slobodu. Posebna priča vezana je za nespremnost Aldovih pratilaca jer su bili opremljeni neodgovarajućim oružjem čije taktičko-tehničke osobine nisu omogućavale trenutnu reakciju . Iz iskustava te zasede ”Bereta” je modifikovala svoj automat ”M-12” kako bi reakcija obezbeđenja mogla biti trenutna. 

automobil alda mora fiat 130 i alfa romeo iz pratnje
automobil alda mora fiat 130 i alfa romeo iz pratnje

Ovaj slučaj definitivno je okrenuo Italiju protiv ”Crvenih brigada”. Tokom 1980. godine usledila su masovna hapšenja oko 12.000 levih ekstremista. Preko 600 njih pobegli su u inostranstvo – oko trista njih u Francusku, dvesta u Južnu Afriku, dok se manji deo begunaca sklonio po drugim zemljama. Najveći broj uhapšenih smesta je počeo da sarađuje s istražnim organima. Najvažnija karika u razotkrivanju ukupne delatnosti bio je Patricio Peči, jedan od rukovodilaca ”kolone” u Torinu. Preostali članovi ”Crvenih brigada” nisu mu ostali dužni, pa su 1981. godine ubili njegovog brata Roberta, što je dovelo do dalje diskreditacije pokreta.  

Međutim, ekstemisti nisu mirovali, već su krenuli na još jačeg protivnika – NATO, odnosno SAD. Sedamnaesetog decembra 1981. godine su, pod maskom vodoinstalatera, upali u stan američkog brigadnog generala Džemsa Li Dozijera u Veroni koji je u to vreme bio na visokom mestu zamenika načelnika štaba KoV NATO u južnoj Evropi. On je proveo u zarobljeništvu 42 dana, do 28. januara 1982. godine kada su ga oslobodili pripadnici specijalnih antiterorističkih jedinica.  

dzems li dozijer
dzems li dozijer

Ovakav razvoj događaja ne bi podneli ni mnogo jači ili organizovaniji pokreti. Godine 1984. počinje raskol na dve frakcije: većina je napravila frakciju ”Borbena komunistička partija”, a manjina je oformila ”Savez komunističkih boraca”. Te godine četvorica ideologa koji su se nalazili u zatvoru (Kurčo, Moreti, Janeli i Berolaci) poručuju da je neophodno da se prekine s oružanom borbom jer je postala beskorisna i besciljna. Međutim, ovi koji su ostali na slobodi, odnosno u ilegali, ubili su Lemona Hanta, komandanta američkog kontingenta međunarodnih snaga na Sinaju. Usledila su sredinom osamdesetih nova hapšenja. Kao odgovor na njih članovi frakcije ”Borbene komunističke partije” ubijaju bivšeg gradonačelnika Firence Landa Kontija, a zatim druga frakcija u Rimu ubija generala Ličija Džordžerija. U Forliju, velikom gradu na severu Italije, 16. aprila 1988. godine ”Borbena komunistička partija” ubila je senatora Roberta Rufilija, savetnika italijanskog premijera Čirijaka de Mita. Posle ovih ubistava naglo prestaju aktivnosti, da bi preko javnih kanala krajem godine ”Crvene brigade” objavile proglas o samoraspuštanju.

Kakvi su odjeci ovih zastrašujućih, pustošećih anarhističkih poteza? Krajem devedesetih godina pojavile su se nove grupe koje su se proglasile naslednicima ”Crvenih brigada”. Frakcija koja je uzela staro ime (”Borbena komunistička partija”) ubija 1999. godine Masima d’ Antona, savetnika aktuelnog premijera Italije. Istim oružje 19. marta 2002. godine ubijen je profesor Marko Bjadži, ekonomski savetnik premijera. Trećeg marta 2003. godine dva člana frakcije, Mario Galeci i Nadja Dezdemona Loče, u blizini Areca (srednja Italija) upadaju u puškaranje s policijom kojom prilikom Mario gine. Posle još nekoliko okršaja i atentata većina učesnika ove novopokrenute frakcije biva uhapšena i osuđena na doživotne robije.   

Mnogi su se pitali, bez obizira na to što je intelektualni sastav izvornih ”Crvenih brigada” bio relativno visok, kako je moguće da tako artikulišu svoje ideje. Ko je bio taj podbunjivač, osoba koja je svojim idejama podmuklo sejala mržnju i pozivala na anarhiju? Za svoju ulogu iz senke optužen je filosof Anotnio Negri. Svojim postojanjem dokazao je da jedan zločinački um može napraviti veću štetu nego divizije vojnika. On se posle 14 godina spokojnog života u Francuskoj, iz koje je potpaljivao situaciju, vratio u Italiju gde je osuđen na 17 godina, ali je oslobođen  2003. godine.

Kakvi su stvarno bili pokazatelji njihove aktivnosti? Za prvih deset godina bilo je izvršeno 14.000 akata nasilja i terora! Gotovo dve trećine (67,5%) izvršili su ultradesničarski čanovi. Ubijeno je 150 ljudi od strane desničara i 94 od strane levičara.   

Ostaje nerasvetljeno do kraja kakav je bio položaj i uloga stranog faktora. General Jon Pačepa, nekadašnji prvi čovek ”Sekuritate”, zloglasne tajne policije Čaušeskua, svedoči da su najveću ulogu u pomoći ”Crvenim brigadama” odigrali Služba državne bezbednosti Čehoslovačke (Státní bezpečnost) i Organizacija za oslobođenje Palestine. Sovjetsko i češko oružje i eksplozivi dostavljani su preko krijumčarskih kanala s Bliskog istoka, a borci ”Crvenih brigada” obučavani su u kampovima Palestinaca u Severnoj Africi i Siriji. S druge strane, jedan od osnivača, Alberto Frančeskini, pred sentatskom komisijom koju je predvodio Đovani Pelegrino tvrdio da je on imao lične kontakte s ”Mosadom”. U italijanskim krugovima više puta je neskriveno govoreno o ulozi CIA u slučaju otmice Alda Mora. Italijanski sud je tim povodom pozvao na svedočenje državnog sekretara SAD Henrija Kisinčera koji se nije odazvao pozivu. Sigurno je da u arhivama pokretača iz senke postoje tačni podaci o mestu i ulozi pravih planera. Logika dešavanja pokazuje da su oni postojali jer nijedna, ma koliko fanatična, organizacija ne bi mogla opstati u gradskoj sredini kao ilegala bez značajne spoljne pomoći svih vrsta. Indikativno je i to što su svi učesnici (koji bi u drugim državama dobili doživotni zatvor ili završili pred zidom) dobili i ”odležali” relativno male kazne, ali neka to bude pitanje i problem kaznene politike italijanskog društva. 

NEMA KOMENTARA

KOMENTARIŠI

Molimo unesite svoj kometar!
Ovde unesite svoje ime

Exit mobile version