Krajem osamdesetih godina ljubitelji oružja imali su na raspolaganju časopise u izdanju JNA, odnosno Ministarstva odbrane (”Front”, ”Narodna armija”, glasnici vidova i rodova). Izuzetak je bio skromni časopis ”Naša krila” koji su izdavali entuzijasti iz ”Aero kluba”, kao i maketarski bilteni.
Srećnici koji su to mogli sebi da priušte naručivali su časopise iz inostranstva. Međutim, krajem osamdesetih godina klima se menja. Pored stručne literature i naučnih radova naših renomiranih istoričara naoružanja i vojne opreme, na tržište je 1986. godine stigla poznata enciklopedija ”Svi pištolji i revolveri sveta”; nedugo zatim, 1988. i knjiga ”Specijalno i prigušeno oružje” autora Miloša Vasića, jednog od osnivača časopisa ”Vreme”.
Ta knjiga nije bila enciklopedija, ali je njena pojava bila značajna u vreme kada je internet bio u začetku, pa se do podataka stizalo mnogo težim putem. Povodom 35 godina od izlaženja te knjige, objavljujemo prigodan tekst o jednom od glavnih junaka te knjige – prigušivaču.
Prigušivači se u svesti većine ljudi doživljavaju kao oružje kriminalaca, što nije čudno. Takva percepcija nametnuta je od strane filmske industrije gde se prigušivač (s pravom) prikazuje kao fatalni, podmukli deo oružja. Koristi se za tihe, neprimetne likvidacije. Obično su takvi prizori prikazuju realistički, ali s uobičajenom dozom preterivanja; svaki pogodak je smrtonosan, a oružje i strelac imaju nadnaravne moći. Istina je, kao i uvek, značajno drugačija.
Prigušivač koriste posebne jedinice policije i vojske. Više puta smo se doticali toga u raznim temama (”Tihi veteran”, ”Finske puške 1917-2022”, ”Snajperi VVS ”Vintorez” i SVMD u Ukrajini”, ”Udav iz Rusije”, ”Nečujno oružje SSSR”, ”Snajperska puška Putinovog obezbeđenja”, ”Malokalibraski snajperi SV-99”, ”B&T VP9 Welrod kopija”, ”Standardni snajperi novog dizajna”, ”Prvi prigušeni malokalibarski pištolji”). Očigledno je ova sprava nezaobilazna u mnogim segmentima.
Međutim, koriste ga i lovci i sportski strelci. Ova sprava je u svakom jeziku istog etimologijskog značenja, kao i u našem. Englezi je zovu silencer, ali i suppresor (ugušiti, zabraniti, zataškavati). Kod Nemaca je poznat kao Schalldämpfer (Waffe), ali kod njih ima i službeno, prilično dugo ime – Mündungssignaturreduzierer (reduktor ”potpisa” usta cevi). Ni Rusi ne zaostaju po dužini i detaljisanju, pa se prigušivač kod njih zove ”Прибор бесшумной (и) беспламенной стрельбы -ПББС (pribor bešumne i besplamene paljbe); ponekad i ”прибор бесшумной стрельбы” ili ”прибор беспламенной стрельбы – ПБС”; međutim, u praksi se on zove kratko i jasno – ”глушитель”. Među stručnjacima i ljubiteljima oružja vodi se stalna rasprava o tome šta je prigušivač, a šta razbijač pucnja, pa se time možemo zabaviti nekom prilikom.
Prvi prigušivači pojavili su se još pre Prvog svetskog rata. Prvi patenti registrovani su 20. marta 1894. godine (Švajcarac C.A. Aeppli), a nešto kasnije, 10. februara 1899. godine to su uradili i Danci Berensen u Sigbjorsen. Prvi upotebljiv prigušivač proizveo je, ovde često spominjani, Hajram Persi Maksim, 1902. godine. Sve do sredine XX veka prigušivač nije mnogo korišćen u vojne potrebe. Najpre, to je onemogućavala nerazvijena taktika skrivene borbe, a još važniji elemenat bilo je oružje. Najveći broj vojnog oružja bio je snažnog metka i velikog kalibra i teško je bilo prigušiti zvuk. Ipak, u službenu upotrebu prigušivač je neumitno stizao.
*Godine 1929. SSSR je usvojio prigušivač ”BraMit” (БраМит –braća Mitjin). Oni su korišćeni na revolverima ”Nagan” i puškama ”Mošin”. Taj prigušivač bio je široko korišćen, posebno među partizanima. Cilindar prigušivača bio je dužine 147 mm i prečnika 32 mm. Pucalo se specijalnim metkom smanjene brzine (do 260 m/sec). Tačnost gađanja bila je ekvivalentna preciznosti puške M-1938 (poboljšana ”mošinka”). Maksimalni domet bio je 300 metara, a efektivni – 150 do 200 metara.
*Početkom četrdesetih godina Britanci su otišli korak dalje konstruišući i uvodeći u upotrebu oružja s integrisanim prigušivačem: pištolj ”Velrod”, karabin ”De Lisle”, kao i automate ”Sten Mk. IIS” i ”Sten Mk. VIS”. O njima je takođe naš portal svojevremeno pisao (”Nastanak britanskog automata STEN” u pet nastavaka).
*Amerikanci su 1942. godine uveli u naoružanje pištolj ”High Standard HDM”, a 1944. godine automat ”US 9mm S.M.G” s integrisanim prigušivačem na osnovi automata ”M3 Grease Gun ”.
Savremene tendencije teže da se istovremeno razvijaju metak, oružje i prigušivač, jer samo tako usmeren razvoj može da donese značajniji uspeh. Jedan od uobičajenih pristupa je metak s subsoničnom brzinom jer on može radikalno da smanji zvuk. U suprotnom, čak i odlično konstruisan prigušivač teško će pomoći ukoliko metak leti nadzvučnom brzinom, jer tada stvara i zvuk udarnog talasa. Prigušivači se koriste uglavnom za lako streljačko vatreno oružje, ali ih ima u fabričkim uslovima i za ispitivanje artiljerijskih oruđa, pri čemu izgledaju prilično groteskno. Postoje i taktički prigušivači. Oni su dizajnirani da ispaljuju metke i sa nadzvučnom i sa podzvučnom početnom brzinom.
Kako konstrukcijski izgleda prigušivač? On načelno predstavlja šuplji cilindar napravljen od metala (čelik, aluminijum, bakar), ali i od specijalne plastike. Sadrži komore koje usporavaju i hlade barutne gasove. Tih komora može biti jedna ili više. Primenjuju se i membrane duž putanje zrna. One mogu biti cele, pa ih zrno probija, te na taj način usporava i rasplinjuje gasove. Mogu biti i s potkalibarnim rupicama, u zavisnosti od kog su materijala. Ako je reč o jevtinim materijalima, onda je vek takvog prigušivača veoma mali. Neki prigušivači koriste upletenu žicu (sličnu onoj za pranje suđa), a značajan broj njih kombinuje više načina prigušivanja.
Posebna priča vezana je za improvizacije koje se često mogu videti u filmovima. Na nekim forumima postoje zatvorene grupe koje nude razne ”recepte” za priručno pravljenje prigušivača, a mogu se naići i pravi priručnici za ”homemade” izradu. Nezavisno od toga što je reč o krivičnom delu, napominjemo: nikako se nemojte povoditi za tim ”konstrukcijama” jer se možete povrediti ili onesposobiti oružje!
Pravno pitanje korišćenja prigušivača u građanstvu (lovci, stelci, hobisti) veoma je interesantno i varira širom sveta. U nekim zemljama (Finska, Francuska, Novi Zeland) neke vrste prigušivača se nalaze u slobodnoj prodaji ili se mogu naručiti. U mnogim zemljama je, pak, ograničeno (kroz razne kategorije vlasnika oružja) ili zabranjeno. Tako ih u Češkoj mogu nabavljati samo vlasnici C kategorije i podležu registraciji. Dancima takođe treba dozvola i registracija, a prigušivače mogu koristiti lovci koji ih nabavljaju uz dozvolu. I u drugim zemljama je slično. Država ima uvid u nabavku i vlasništvo ovog, nimalo bezazlenog predmeta.
U Severnoj Americi, priča je potpuno drugačija. Samo u tri države (i u nekim ostrvskim reonima) nije dozvoljeno nabavljanje i korišćenje; u jednoj nije dozvoljeno za lov, dok u svim drugim može se nabaviti pod uslovima koji su propisani od strane ”ATF” (”Bureau of Alcohol, Tobacco, Firearms and Explosives”) u dokumentu ”National Firearms Act”. Potražnja je ogromna.
Samo u prošloj godini oduzeto je preko 43.000 komada ilegalno uvezenih iz Kine. Koliko je izmaklo kontroli znaju samo oni koji su ih prokrijumčarili. U Kanadi, međutim, prigušivači su zabranjeni prema Krivičnom zakonu. Prigušivač nije obavezno ilegalan, ali zahteva vrlo složen postupak za posedovanje, upotrebu ili transport. Građani ne mogu uvoziti prigušivače. U Australiji prigušivače može koristiti samo država i zabranjeni su za građane, dok na Novom Zelandu, nakon izmena zakona o vatrenom oružju u aprilu 2019. godine, prigušivači mogu da se ugrade pod određenim uslovima na standardna vatrena oružja.
Kao što se iz ovog, veoma kratkog osvrta može videti, reč je o veoma značajnom predmetu iz arsenala mnogih korisnika. Stoga preporučujemo da pogledate tekstove koje smo naveli, ukoliko želite da saznate više od ovoga.
