Neutronska bomba – zaboravljena pretnja

Nedavno je medijima prostrujala vest koja se u mnoštvu sličnih izdvojila. Kraj ukrajinskog grada Hmeljnickog bombardovano je veliko skladište. Tom prilikom uništena su eksplozivna sredstva i druga oprema čija se vrednost (prema slobodnim procenama) izražava u stotinama miliona dolara (po nekim procenama – preko milijardu).

Međutim, u vazduh tom prilikom nije odletela samo skupa ”pomoć”, već i oblaci radioaktivnih čestica. Tu pojavu odmah su registrovale nadležne službe u okolnim zemljama, pa tako čak i na našim kanalima ovih dana možemo slušati veoma ozbiljne ljude iz struke kako govore o ruži vetrova, brzini kontaminiranih oblaka, mogućim pravcima širenja i, naravno, o načinu zaštite.

Podsetimo se, stoga još jedne pretnje koja je svojevremeno bila veoma aktuelna. Uzimajući o obzir da je atomska municija znatno dragocenija i opasnija od konvencionalnih ubojnih sredstava, može se sa izvesnošću reći da se ona sigurno još uvek negde nalazi lagerovana, bez obzira na proklamovane namere o njenom uništenju. Da li će je neko, i kada, upotrebiti ne bi trebalo, ni smelo, da bude predmet olakih predviđanja ili spekulacija. Okrenimo se, stoga, činjenicama. 

Sredinom osamdesetih godina prošlog veka, naglo je počela da se širi fama o ”Novom oružju”. Ono je opisano kao nešto od čega nema odbrane. Pri tom nije bilo problem što su novinari nagađali i širili netačne, proizvoljne, a često i senzacionalističke informacije. U većini svetskih armija nije se znalo mnogo o tom novom oružju.

Na časovima informisanja u JNA, koji su redovno i svakodnevno održavani, ali i u obraćanjima visokih oficira, veoma neodređeno se pred celokupnim sastavom govorilo o Novom oružju, koje je ubitačnije nego svako do sada. Kako se odbraniti od njega? Oficiri zaduženi za MPV (moralno-političko vaspitanje), popularni ”komesari”, imali su odgovor: što više vežbe, obuke, pa će žrtve i efekti napada biti manji (sic!). Konačano se saznalo ime i tom, novom strašilu. Tada smo saznali da  je u arsenalu čovečanstva još jedno oružje – neutronska bomba (N-bomba u daljem tekstu).  

O kakvom sredstvu je reč? Znamo da su klasične atomske i hidrogenske bombe zasnovane na trostrukom dejstvu – udarnom, toplotnom (zapaljivom) i radioaktivnom. Neutronska bomba dejstvuje na suštinski drugačijem principu. Dok se od termonuklearne bombe živa sila može sakriti iza dovoljno debele metalne, betonske ili prirodne prepreke, od ove to nije moguće.

Neutronsku bombu je sredinom pedesetih godina razvio Semjuel Koen (Samuel Theodore Cohen) sin doseljenika, austrijskih Jevreja. Ona je predstavljala naboj mešavine radioaktivnih izotopa vodonika: deuterijuma i tricijuma. Prilikom eksplozije oslobodila bi se ogromna količina neutrona, čestica koje nemaju naboj. Pošto su te čestice neutralne, za razliku od atoma, one su brzo prodirale kroz fizičke barijere, uništavajući ”samo” organski sadržaj (živu silu, floru i faunu).

Zašto je Pentagon ovo oružje nazvao ’’humanim’’, ostaje veliki znak pitanja pošto ne postoji ubistveno oružje koje je humano. Prvo uspešno poligonsko testiranje obavljeno je u aprilu 1963. godine. Već sredinom sedamdesetih godina one su postale formacijsko borbeno sredstvo i opasnost za čovečanstvo. Neutroni su najpre iskorišćeni u stvaranje tzv. neutronskih topova, koji bi snopom neutrona uništavali balističke projektile. Oni su instalirani su najpre u bazi Grand Forks u Severnoj Dakoti (SAD).

Na N-bombi radilo se u potpunoj tajnosti, većoj nego što je bila ona prilikom ostvarivanja projekta ”Menhetn”. Koliko je ovaj projekat bio iznenađenje za Sovjetski Savez i druge atomske sile, ilustruje podatak da se za ovo oružje saznalo tek u avgustu 1981. godine kada je Savet za nacionalnu bezbednost SAD (US National Security Council) objavilo da je osvojilo serijsku proizvodnju N-bombe. Pre toga kružile su samo glasine i nagađanja, a sredstvo je već nekih dvadesetak godina bilo u naoružanju. Pretpostavka je da su američki stratezi uvideli pat-poziciju takozvane nuklearne ravnoteže i krenuli u razvoj asimetrične pretnje.

Nije poznato da li su Sovjeti stvarno bili zatečeni pojavom N-bombe, pošto se zna da su još sredinom šezdesetih i oni radili na tzv. neutronskom topu kojim bi presretali ICBM. Te zrake oni su radi tajnosti nazivali X-zracima (opšte obeležje koje ništa ne govori). U sovjetskoj vojnoj terminologiji to oružje naziva se  пучковое оружие. Reč je o snopu čestica elektrona ili vodonika koje se ubrzavaju do brzine bliske svetlosti i prilikom udara u bojevu glavu izazivaju hemijsku reakciju koja uništava elektroniku i sisteme za navođenje. Kopnena neutronska bomba ima nuklearno punjenje male snage, kao i poseban blok (obično napravljen od berilija), koji je izvor neutronskog zračenja. Nakon detonacije nuklearnog punjenja, većina energije eksplozije pretvara se u tvrdo neutronsko zračenje. Ostali faktori oštećenja – udarni talas, svetlosni puls, elektromagnetno zračenje, čine samo 20% energije. To oružje može se koristiti i za razminiranje. 

Jasno je da ni Sovjeti nisu sedeli skrštenih ruku, kao ni ostale sile. Sve zemlje su ubrzano radile na zaštitnim sredstvima i metodama, s ciljem da se najpre zaštiti vojna oprema i posada. Rešenje je bilo prilično jednostavno, ali ga nije bilo lako sprovesti, niti svuda primeniti. Specijalni, oplemenjeni oklop koji dobro apsorbuje elektrone efikasno je štitio od neutronskog zračenja. U oklopnu masu dodao bi se bor koji savršeno eliminiše neutrone. On je, inače, deo apsorpcionog sloja oko šipki koje se koriste u nuklearnim reaktorima. Još jedan, nešto rizičniji način, bilo je da se tok neutrona eliminiše ili bar smanji dodavanjem osiromašenog uranijuma u čelik oklopa. Sva oprema stvorena šezdesetih i sedamdesetih godina inače je već maksimalno bila zaštićena od većine štetnih faktora nuklearne eksplozije, što je eksperimentalno, na poligonima utvrđeno. 

Uvođenjem u naoružanje, N-bomba je zvanično postala treća generacija nuklearnog oružja. Međutim, tokom testova 1963. godine ispostavilo se da ona nema takvu moć kakvu je očekivao naručilac, odnosno vojska. Više od jedne decenije tragalo se za idealnim punjenjem, pa su tek 1976. godine obavljeni eksperimenti koji su pokazali svu moć ove ideje. N-bomba je zamišljena kao taktičko sredstvo jer su glavni nosači bili artiljerijska municija 203 mm i bojeve glave taktičke balističke rakete ”Lance”. Već 1978. godine, 17. novembra i SSSR je uspešno testirao neutronsku bombu, za koju je imao više vrsta nosača. 

Neutronsko oružje pojavilo se, kako smo već naveli, najpre u obliku ”topa”. Reč je o generatoru  usmerenih visokoenergetskih neutronskih zraka. Postoje dve vrste – ”reaktorska”, gde se neutronski top pojavljuje kao impulsni nuklearni reaktor i ”akcelatorska”, gde se neutroni proizvode bombardovanjem mete snopom naelektrisanih čestica. Tako se stvara efikasno sredstvo za uništavanje balističkih projektila.

Ovaj izum, tehnički perfektno razrađen, ima veliki nedostatak što je statičan, traži veliku količinu električne energije i mapiran je od strane neprijatelja. Neizvesna je sudbina neutronskog topa kao protivraketnog sistema, jer on zahteva izuzetnu preciznost i pravovremeno otkrivanje pre linije horizonta. Uništavanje bojeve glave nad svojom teritorijom nije baš najpovoljnije rešenje. Inače, najmoćnije kopneno rešenje do sada testirano je bojeva glava ”W-71” snage pet megatona koja je postavljena na raketu presretač ”LIM-49A Spartan”, dok za neutronske topove nema podataka. 

Za neutronsku bombu vezane su i neke zablude. Navešćemo neke od njih:

• Što je bomba snažnija, veći je efekat. 

S obzirom na to da atmosfera vrlo brzo apsorbuje neutrone, snažna municija nema efekta, pa N-bomba nema veću snagu od 10 kt, dok realan efekat nije veći od jedne kilotone. Radijus dejstva je tipično taktički – oko 1,5 kilometra, gde nezaštićena osoba može biti ugrožena u krugu do 1.350 metara. 

• N-bomba ne uništava građevine, objekte i opremu.

To je zabluda jer i ona stvara udarni talas, iako ograničenog dejstva. Ako u koncencionalnoj atomskoj eksploziji do 50% oslobođene energije predstavlja udarni talas, u neutronskoj eksploziji on je svega 10%, ali ga ima. 

• Oklop ne štiti od N-bombe.

Istina je da običan, čelični oklop neće zaštititi posadu. Štaviše, mogu se stvoriti snažni, dugotrajni izvori radioaktivnosti kao interakcija s čelikom. Međutim, novi tipovi oklopa u potpunosti štite od efekta nuklearne eksplozije. Pri tom, materijali koji sadrže vodonik najbolji su vid zaštite – voda, parafin, polietilen, polipropilen, a svi su oni lako dostupni i jevtini.

• Trajanje radioaktivne emisije neutronske bombe je isto kao i kod atomske bombe.

To takođe nije tačno. Ovo oružje ne izaziva dugotrajnu kontaminaciju. Već posle 12 sati preko epicentra eksplozije može se kretati napadač. Poređenja radi, posle eksplozije hidrogenske bombe dolazi u prečniku od najmanje sedam kilometara do višegodišnje kontaminacije. 

• N-zraci su upotrebljivi samo na zemlji.

Ne. Glavni štetni faktor ovog oružja, udarni talas ne može se ostvariti na većoj nadmorskoj visini. Međutim, istina je da je od početka ovo oružje razvijano da u kosmosu presreće projektile i  da se eksplozija maksimalno može iskoristiti – ali pod uslovom da se postigne pogodak i da bojeva glava ICBM bude nezaštićena.

Mnogo toga oko N-bombe je bilo izvikano. U teoriji, reč je o zastrašujućem oružju. Međutim, njegova svojstva su značajno degradirana i realno manja nego što su to zagovornici teorija zavere proklamovali. Zemljina atmosfera snažno prigušuje neutronsko zračenje, pa raspon štetnog faktora nije dalji od dometa udarnog talasa. Zato, kako smo već naveli, ne vredi proizvoditi municiju velike snage jer nema efekta.

Opasnost od N-oružja ne leži toliko u mogućnosti masovnog uništenja žive sile jer se to može obaviti i drugim oružjem. Ono je opasno kao pretnja, jer nije definisana tačna granica između nuklearnog i konvencionalnog oružja. Zato se u nizu rezolucija Generalne skupštine OUN poziva na njegovu zabranu. Neutronski top ne smatra se oružjem masovnog uništenja jer ima usmeravajuću moć snopa čestica.