U nizu oružja nastalih pod sankcijama Versajskog sporazuma, našao se i ovaj zaboravljeni puškomitraljez, klasifikovan kao laki mitraljez.
U osnovnoj verziji reč je o ručnom, prenosnom oružju koje je razvijeno na osnovi puškomitraljeza ”MG-10” proslavljenog konstruktora Luisa Šmajsera (Louis Schmeisser), oca Huga i Hansa. ”MG-10” je patentiran 13. II 1906. godine (№ 192508). ”MG – 13”(”Maschinengewehr 13”) razvijen je u odeljenju za razvoj puškomitraljeza (”MG-Versuchsabteilung”) kompanije ”Rheinmetall”.
Razvoj je započet 1926. godine. Puškomitraljez je proizvođen je od 1930. pa sve do kraja Drugog sv. rata, bez obzira na to što je već na početku rata bio prevaziđen. Potrebe za svim oružjima, u teritorijalnoj odbrani, policiji, na vozilima, itd, bile su ogromne. Vađena su iz magacina i oružja iz perioda Francusko-pruskog rata, kako smo jednom i spomenuli. Projekat je predvodio Luis Štange, konstruktor koji se kasnije proslavio s modelom ”MG-34” za koji mnogi ljubitelji oružja i danas tvrde da je imao određene prednosti u odnosu na ”MG-42”. U svakom slučaju, PM ”MG-13” ima svoje mesto na zlatnoj grani nemačkog automatskog oružja, vodećeg u svetu.
Puškomitraljez je radio na automatskom režimu koji je ostvarivan kratkim hodom cevi. Municiju je dobijao iz blago olučenih kutijastih magacina od 25 metaka, ili iz doboša sa 75 metaka. Prilikom razvoja imao je jednostavni naziv ”Gerät 13” (uređaj). Umesto klasičnog vodenog primenjeno je vazdušno hlađenje. Konstruktori su u tom cilju dizajnirali sklop brave koji je omogućavao da se cev može brzo zameniti.
Pored osnovne verzije, postojale su još dve:
MG–13k (kurtz-kratki)
Reč je o tenkovskom puškomitraljezu sa cevi koja je skraćena na 600 mm. Po pravilu je korišćen na tenkovima i oklopnim vozilima, a mogao je da se koristi i kao avionski mitraljez.
MG-15
Ova verzija bila je napravljena za odbranu aviona (sa više članova posade, bombarderi, izviđači, dvosedi ”Ju-87”, itd). Međutim, vrlo brzo se pokazalo da svojim kalibrom, malom vatrenom moći naspram dobro zaštićenog protivnika on nema mnogo efekta, pa je zamenjen jačim modelom. Tako su ”MG-15” opremili nožicama i rasporedili ga u zemaljske jedinice Luftvafe za zaštitu aerodroma, objekata, ali i za odbrambena dejstva pri kraju rata, kada je većina pripadnika usled uništenja flote ostalo bez osnovnog zadatka.
Koristili su ga:
- Vajnmarska republika od 1931. godine.
- Nacistička Nemačka
Povučen je sa prve borbene linije 1934. godine kada je na smenu došao revolucionarni ”MG-34”, ali je produžio svoj radni vek jer Vermahtu nije moglo da bude u kratkom roku isporučeno dovoljno komada novog modela.
Nastavio je da se koristi u seriji nemačkih lakih tenkova ”PzKpfw I”, na srednjim tenkovima ”Nb.Fz” (”Neubaufahrzeug”), ali i kao oružje strelca u zadnjoj kabini aviona ”Ju-87 Stuka”. Početkom rata sva skladištena oružja predata su Oružanim snagama i vrlo brzo su se opet našla u stroju jer je ratište nemilosrdno gutalo sve.
- Frankova Španija
- Druga Španska Republika (nekoliko primeraka je trofejno stiglo u ruke republikanaca).
- Portugalija
Većinu oružja koje je povučeno iz upotrebe otkupila je Portugalija u čijim oružanim snagama je ostao do početka 1940. godine. Međutim, tu nije bio kraj karijere ovog oružja. Pored već spomenutih sukoba u Španiji i tokom Drugog svetskog rata, ovaj puškomitraljez korišćen je za vreme Kolonijalnih ratova (Guerra Colonial, Guerra do Ultramar) šezdesetih i sedamdesetih godina u Angoli, Mozambiku i Gvineji Bisao.
Masa puškomitaljeza bila je 13,3 kg, dužina 1.340 mm. Koristio je metak 7,92×57 mm. Brzina gađanja bila je do 600 metaka u minuti. Početna brzina zrna 890 m/sec, a maksimalni domet 2.000 metara. Mitraljez je imao ručicu za nošenje, a magacin je umetan s leve strane u horizontalnom položaju, što je za ovu vrstu oružja bilo optimalno rešenje. Vrlo brzo se uvidelo da je njegov kapacitet nedovoljan za ozbiljnu podršku pešadiji, ali ni za druga dejstva, pa je konstruisan poseban doboš, koji se u PA verziji pojavljuje i kao dupli doboš.
