Sva iznenađenja ratišta – protivhelikopterska mina PVM

Ne prestaju da nas impresioniraju skriveni junaci projektnih biroa i magacina ratnih rezervi.

Da li je neko mogao pomisliti da će jedan koncept, od koga su odustali Amerikanci, naći svoje mesto u stroju OS Ruske Federacije? Protivhelikopterska mina stiže da se bori protiv dronova i drugih niskoletećih sredstava. O čemu je reč?

Mina PVM (ПротивоВертолетная Мина – protivhelikopterska mina, ali i protivvazdušna mina) razrađena je za borbu protiv helikoptera i niskoletećih letilica. Konstrukcija i namena odredile su način upotrebe. To je statična mina koja treba  da zaštiti vojne i građanske objekte, delove priobalja, ali i da zapreči prostorije mogućeg helikopterskog desanta, zaštiti svoja minska polja od razminiranja iz vazduha; ni to nije sve.

Ona je sposobna da blokira poletno-sletne staze neprijateljskih aerodroma i moguća mesta rezervnih pisti. Psihološki efekat ove mine takođe je veoma značajan jer tera pilote da izbegavaju nizak let, pri čemu se izlažu lakšem otkrivanju od strane protivničke PVO i njenom dejstvu. Mina se svrstava u samoaktivirajuća zasedna sredstva.

Nisu se Rusi prvi toga setili. Američka kompanija ”DARPA” (”Defense Advanced Research Projects Agency  – Uprava za razvoj perspektivnih programa”) počela je rad na projektu ”SIAM” ( ”Self-Initiated Anti-Aircraft Missile”), samoaktivirajućoj protiavionskoj raketi. Ideja je bila da se napravi protivavionska raketa (sredstvo) koja bi samostalno otkrila dolazeći cilj i sama se lansirala prema njemu u datom trenutku. Pretpostavka je bila da se te ”vazdušne mine” mogu postaviti neprimetno blizu aviobaza protivnika kako bi omele i zakomplikovale dejstvo njegove avijacije.

Konstruktori su morali da reše više zadataka: kako iz vazduha dostaviti minu neprimetno na zadato mesto tako da ona ostane u borbenom položaju; zatim, stvoriti detektujući sistem koji bi u pravom trenutku aktivirao, maksimalno koristeći ubojnu moć mine. U tome su uspeli i ispitivanja su pokazala da su svi ti zadaci mogli biti obavljeni baš onako kako je projektni zadatak zahtevao.

Međutim, početkom osamdsetih godina vojni vrh Armije i Flote nije pokazao interesovanje za ovo sredstvo i od njega se odustalo. Razloga je svakako bilo mnogo. Pretpostavimo da se krenulo od doktrine ratovanja koja je uslovljavala nadmoć u vazduhu radi neprimetnog postavljanja mine, posebnu obuku kopnenog i letačkog sastava, mogućnost prijateljske vatre (nepoznato je da li je ovo sredstvo imalo uređaj svoj-tuđ), itd. Previše komplikacija, najkraće rečeno za nešto što se može rešiti i na drugi način (prevlašću u vazduhu, npr). Ovakvom minom bavila se i korporacija ”Textron” (Textron Defence Systems, Wilmington, Masačusec) kroz program ”WAM” (Wide  Area Munition), ali i neke druge fabrike.  

Međutim, ako su Amerikanci odustali, drugi nisu. Početkom devedesetih godina ambiciozni Bugari, udruženi sa austrijskom kompanijom ”Hirtenberger” (”Hirtenberger Defence Europe GmbH”), poznatim svetskim proizvođačem minobacača, uspeli su da razviju ovo sredstvo, ali s nepoznatom komercijalnom sudbinom.

Rusi su pažljivo pratili ovu oblast, tradicionalno se baveći najširom mogućom lepezom raznih potrepština vojske i ratišta, tako im ova mina nije promakla. ”PVM” je razvijena u FKP ”GkNIPAS” (ФКП “ГкНИПАС имени Л.К.Сафронова”, Voskresenski reon Moskovske oblasti, u sastavu instituta ”Žukovski”). Ovo državno preduzeće bavi se razvojem i ispitivanjem avionike i avionskih sistema. Shodno glasnosti, ova mina je najavljena na sajtu ove kompanije.

Sledeći put se šira publika s njom srela na sajmu (forumu) ”TVM-2010” (”Технологии в машиностроении -tehnologija u mašinogradnji”). Porađeno je na marketingu, ali u ruskom stilu – da se sve vidi a ništa ne otkrije. Državne testove sredstvo je prošlo u junu 2012. godine. Posle toga ušla je u naoružanje OS RF pod imenom ”Bumerang”.  Izvozna verzija ima smanjenu mogućnost detekcije do 400 metara i detektovanu brzinu cilja do 80 m/sec.

Osnovna namena je onesposobljavanje niskoletećih ciljeva u VaP (aviona, helikoptera, BPL, krilatih raketa, itd) koji se kreću brzinom do 360 km/h. To je više od maksimalne brzine ”Apača”, a u granicama poletne brzine aviona.  Kada cilj uđe u zonu detekcije (ona se obavlja reakcijom na zvuk letilice i infracrvenim čitačem toplotnog traga motora) koja iznosi 150 metara u prečniku, mina se aktivira. Bojevo punjenje kreće se neverovatnom brzinom od 2.500 m/sec i trenutno pogađa nemoćnu metu. Domet po visini je 100 metara, a može probiti oklop od 12 mm.

Po ovom načinu dejstva bolji bi joj bio naziv ”Poskok”. Ako je cilj dalje, u reonu do jednog kilometra, njega uočavaju infracrveni senzori, mina se ”budi” i prelazi u režim čekanja, odnosno zasede. Zbog svoje male veličine (45 x 45 x 47cm bez rasklopljenih nožica) teško je uočljiva, a takođe ju je nemoguće razminirati pošto ima uređaj za samolikvidaciju. Jednom postavljena, ona se više ne može pomerati. Inžinjercima ostaje samo da je unište. 

Mina detektuje buku na daljini od 3,2 km, i u momentu kada se letilica nađe nad njom ispaljuje vertikalno projektil na cilj. Zbog ogromne brzine eksplozivnog punjenja i male brzine cilja, preticanje praktično ne postoji. Masa joj je 12 kg, od čega na bojevu glavu odlazi 6,4 kilograma. Vreme reakcije je neverovatno: od otkrivanja cilja do radnog režima prolazi svega 1,5 sekundi. Ispostavilo da je mina pun pogodak! Rusi se ne oglašavaju povodom dileme da li se ovo sredstvo koristi u SVO, mada je više nego očigledno da je tamo nužno potrebno. O čemu je reč?

Bez obzira na izvanredne sisteme koje armije danas poseduju, još uvek je vrlo teško detektovati letilicu na maloj visini. Gađati pri tom jevtine BPL kompleksima ”S-300” ili ”S-400”, pa čak i ”Tunguskom” je neracionalno, a moraju se oboriti ili onemogućiti, jer prave nesrazmerno veliku štetu. Prilikom redovnih testiranja, na poligonu u Lenjingradskoj oblasti, specijalne jedinice inžinjerije Zapadnog vojnog okruga obavile su protivhelikoptersko miniranje za manje od sata. Pokrili su za to vreme oblast veću od tri kvadratna kilometra i omogućili potpunu paralizu dejstva armijske avijacije. Još bolji rezultati postignuti su miniranjem iz vazduha. Mina za miniranje sa zemlje ima četiri stabilizirajuća leptirasta trapa, a iz vazduha šest. Kada se prizemi, odmah se nalazi u borbenom položaju, automatski aktivirajući i okidač.  

Bez obzira na to što je ona statična, reč je o visokotehnološkoj mini koja ima na sebi akustičko-infracrvene senzore. Oni su tako osetljivi da mogu da otkriju i zvuk tihe BPL na daljinama do 600 metara, a helikoptera čak i preko tri kilometra. Sistem selekcije šumova je takođe novost: ovu minu ne možete prevariti ili aktivirati ni lažnim, ni pravim zvucima (motori vozila, zvuk aviona u letu, itd).

Kada senzor prepozna šum, on već na rastojanju manjem od kilometra ”budi” minu prevodeći je u bojevo stanje, a infracrveni senzori nepogrešivo ukazuju i na smer dolazećeg protivnika. Tada se isključuju senzori kako minu ne bi zbunjivali drugi ciljevi. Ako je cilj skrenuo iz zone dejstva, mina se opet vraća u ”mod hibernacije” čekajući sledeću žrtvu. Kada su mine međusobno povezane sistemom za razmenu informacija, onda se isključuje zahvat dve ili više mina, već se to omogućava najpovoljnije postavljenoj mini. Očigledno se ovo sredstvo bez ikakvog dvoumljenja može nazvati pametnom minom, pa je ruski blogeri zovu ”pametni ubica”. 

U prilog ovoj mini ide i mogućnost daljinskog aktiviranja, ali i samolikvidacije. On se aktivira tako što se programira vreme aktivacije (u zavisnosti od promene taktičke situacije, predviđanja kontranapada, itd), ili kada padne nivo napajanja strujom ispod potrebne vrednosti. Mina je veoma žilava i opasna jer, uključujući i najteže zimske uslove, kada se baterija brže troši, ona može da čeka u zasedi od tri do devet meseci. U maksimalno aktivnom režimu to vreme je znatno kraće i može potrajati do šest dana. Prilikom razminiranja potrebno je biti udaljen bar 35 metara, pa i više.

U čemu je prednost ovog sredstva? Najpre u automatskom režimu rada. Postavite je i udaljite se (”ispali i zaboravi”). Važno je skrenuti pažnju na neumoljivu statistiku: operater s prenosnim raketnim sistemom reaguje na ciljeve ispod 100 metara visine s uspešnošću od 30-40%, pri čemu stres ima veliki uticaj. Treba pravovremeno otkriti cilj, hladnokrvno se izložiti i dejstvovati dok preko operatera preleće bučna, borbena mašina teška više tona. Na ”Bumerang” stres nema nikakav uticaj i on svoju žrtvu neće ispustiti ni za promil. Ovo sredstvo je relativno skupo u odnosu na prenosne raketne sisteme, ali vredi svaku paru jer je njegova efikasnost maksimalna.

Sve u svemu, prelet iznad ove mine u niskom letu ravan je samoubistvu i piloti mogu samo da se uzdaju u dobre obaveštajne podatke o  prohodnosti terena i sreću da ih ona ne vreba. I ovo oružje ima svoje mane. Možda su zbog njih Amerikanci odustali od njega. O čemu je reč? Neprijatelj razmišlja slično, pa i on ima profesionalce koji procenjuju opasnosti na ruti, razmišljajući kao protivnik. Na taj način ovo skupo srestvo može da bude zaobiđeno i bespotrebno. Bačen novac? Možda, ali u ratu ne ide baš sve po planu, a dejstvo ove mine je tako proračunato da se isplati ostaviti je negde po cenu da ne bude iskorišćena. Na kraju krajeva, jedan od njenih zadataka je i taj da bude pretnja.

Rusi nisu jedini koji su uočili vrednost ovakvog načina zasednog dejstva sa zemlje. U Afganistanu su mudžahedini primenjivali drugačiju taktiku, u nedostatku ove mine. Gađali bi helikopter ručnim bacačem, a kada bi on pokušao da pobegne u vis, tada se dejstvovalo ”Stingerom” ili ”Bloupajpom” (Blowpipe).

Pored Austrijanaca, ovo sredstvo razradili su Iranci i to čak tri modela. Oni su manji i lakši od ”Bumeranga” (masa mine je 6,2 kg) i shodno tome manjih mogućnosti. Međutim, ni tu se priča o o protivhelikopterskim minama ne završava! Postojala je ona i u ”domaćoj radinosti”. Borci Vijetkonga (NLF) koristili su veoma maštovite načine da se bore protiv hiljada helikoptera koji su bili nezamenjivi radni konji njihovih neprijatelja.

Protivhelikopterska mina ”Cong Truong” napravljena je od sovjetske usmerene fragmentarne mine ”MON-100” ili od njenog vijetnamskog analoga ”DH-10” (mala spoljna razlika – vijetnamska mina ima dve utičnice za priključenje upaljača: prednju i zadnju). Ta mina imala je električni upaljač i senzor cilja neverovatnog dizajna! To su bila dva krila prerušena u listove. Oni bi, potisnuti silaznim strujanjem vazduha iz glavnog rotora helikoptera prilikom sletanja, zalepršali i aktivirali minu. Primitivno i efikasno, kao i uvek. Ostalo znamo. Ne znamo samo koliko je na taj način oboreno helikoptera od gotovo 12.000 koji su pre vremena završili na vijetnamskoj zemlji.