Većina ruskih medija je 20. marta objavila vest kako je protiv ”borbenih plivača/ronilaca Oružanih snaga Ukrajine na akumulacionom jezeru Kahovka korišćeno je specijalno oružje”.
Prema RIA Novosti, vojnici ruskih Vazdušno-desantnih snaga su, navodno, upotrebili specijalno oružje da odbiju napad ukrajinskih podvodnih diverzanata na obali rezervoara Kahovka.
Na objavljenim snimcima vidi se dvocevno oružje dizajnirano za uništavanje podvodnih ciljeva na udaljenosti od 200 metara. Prema rečima jednog od boraca, kada se na neprijatelja ispali hitac iz takvog oružja, on nema šanse da preživi.
Tako se mrežama proširila vest i snimak ”tajanstvenog novog oružja protiv ronilaca-diverzanata”.
U suštini, radilo se o propagandi usmerenoj na opštu populaciju, koja malo zna o ruskom naoružanju. Očito je da je protiv ukrajinskih diverzanata upotrebljena više od tri decenije stari bacač granata „Neprjadva“
Sistem bacača granata DP-64 ”Neprjadva” (Непрядва) je namenjen za zaštitu površinskih brodova od napada ronilaca na otvorenim sidrištima, spoljnih reida, punktova baziranja, kao i za zaštitu od napada borbenih plivača-gnjuraca na morske platforme, hidrotehnička postrojenja i druge važne priobalne i ponorske objekte.
Razvijen je tokom osme decenije XX veka i uveden u eksploataciju 1990. godine. DP-64 je dvocevni bacač granata sa vertikalnim rasporeda cevi kalibra 45 mm koji može koristiti visokoeksplozivne (fugasne) granate FG-45 i signalne granate SG-45. Prvi put je prikazan potencijalnim kupcima 1993. godine.
Dejstvo iz DP-64 “Nepriadva” vrši se pojedinačno iz svake cevi. Za ponovno punjenje, blok sa zatvaračem se preklapa, a granate se ubacuju u cevi sa unapred podešenim upačaljačem za aktiviranje na dubinama od 0 do 40 metara. U slučaju detonacije visokoeksplozivne municije FG-45 pod vodom, na sva živa bića utiče akustični talas u radijusu od 14 m. Pre ispaljivanja, osigurač koji se nalazi u prednjem delu glave FG-45, podešava se na željenu dubinu aktiviranja, tako da fugasni deo detonira na zadatoj dubini.
DP-64 „Nepradva“ sa granatama FG-45 i SG-45
Municija SG-45 je dizajnirana da osvetli i tako označi mesto gde su pronađeni neprijateljski ronioci ili plivači. Na granatama SG-45 ugrađen je mehanički osigurač kontaktnog tipa. Pri udaru lake granate o vodu, aktivira se lansirno punjenje koje iz SG-45 izbacuje pirotehnilku baklju. Baklja lebdi na površini i gori svetlo crvenom bojom, osvetljavajući sve oko sebe. Dejstvo signalne granate je 50 sekundi.
Bacač granata je opremljen mehaničkim osiguračem. Kada je osigurač uključen, obarača je blokirana. Sigurnosni uređaj nalazi se direktno ispred štitnika obarače. Bacač granata DP-64 je opremljen sektornim nišanom sa podelom od po 50 m.
Nišan omogućava strelcu da puca i iz zaklonjenih položaja ubacnom putanjom ili direktnom paljbom.
Masa bacača ne prelazi 10 kg Bacač DP-64 radi na dinamo-reaktivnom principu. Glavni deo bacača sastoji se od 2 glatke cevi tankih zidova, dužine 600 mm, koje su spojene u sredini kod ležišta zatvarača pomoću nišanske čaure i napred, prstenom na ustima.
Cevi bacača su spojene sa velikim gumenim kundakom koji ima naslon za rame fiksiran vijcima. Na dnu bloka cevi nalazi se prednja ručica, koja služi za držanje bacača pri ispaljivanju, kao i zadnja ručica sa obaračom. Na vrhu zatvarača su poluge za zaključavanje. Kvadrantni nišan se nalazi u gornjem delu navlake nišana na levoj strani.
Bacač granata DP-64 nikada nije pušten u masovnu proizvodnju, ali se periodično proizvodio u malim serijama za naoružavanje jedinica marinaca, posada brodova-čamaca, pojedinih delova Federalne službe bezbednosti, pomorskih posada granične službe FSB i odreda PDSS (protivdiverzantskih snaga). Takođe, ovo oružje je nuđeno za izvoz, ali nema podataka o njegovoj prodaji u inostranstvu.
Istorija nastanka bacača granata datira još od 1981. godine, kada je CKIB SOO (Центральное конструкторско-исследовательское бюро спортивного и охотничьего оружия) dobio odgovarajući zadatak za istraživačke radove.
Na osnovu projekta «Непрядва» trebalo je razraditi dva bacača: dvocevni aktivni kalibra 45 mm i aktivno-reaktivni kalibra 50 mm, od koji je trebalo odabrati bolji. Do proleća 1983. stvoreni su prototipovi u oba kalibra: 45 mm za paljbu na udaljenosti do 400 metara i 50 mm za paljbu na udaljenosti do 1500 metara. Do juna 1983. oni su poslati na testiranje u Sevastopolj.
U toku ovih ispitivanja odlučeno je da se obustavi rad na granati od 50 mm. Takođe, mornari su tražili da se kod probnih uzoraka izbaci ručica za nošenje, koja je istovremno služila kao nišan prilikom ispaljivanja direktnog metka. Mornari nisu imali drugih želja i komentara. Nakon toga je usledila pauza od 2 godine.
CKIB SOO je početkom 1985. godine dobio zadatak da nastavi razvojne radove na projektu Nepriadva. Do tada je odobren za razvoj dvocevni bacač granata zatvorenog tipa kalibra 45 mm. Uskoro je izrađena projektna dokumentacija za prototipove i veći broj uređaja.
No, ponovo su usledili zahtevi mornara. Na primer, tražili su se gumirani nosači koji bi služili za lako uklonjanje bacača sa pregrada borbenih postolja i drugih mesta kako bi dežurni mornar ili drugi član tima, nakon što bi uočio metu u vodi, mogao momentalno da skine oružje sa ležišta i deluje slobodno, prema potrebi. Vertikalni raspored cevi bacača granata omogućio je da „Neprjavda“ bude prilično ravna i veoma udobna za nošenje iza leđa, na primer, tokom prisilnog marša, patroliranja vodenim površinama ili obalom, pešice.
Upotreba AKM alki za pričvršćivanje remena na ustima cevi i na telu gumenog kundaka duž ose koja prolazi kroz centar gravitacije, pokazala se kao prilično uspešno rešenje, iako je zahtevala niz poboljšanja.
Kasnije je jedan od bacača granata poslat u Lenjingrad na poligon Rževka, gde su izvršena ispitivanja i donet je zaključak da energija trzanja pri ispaljivanju ima dozvoljenu vrednost prema tehničkim specifikacijama – 59 J. Uprkos činjenici da je stvarna energija trzaja bila veća od dozvoljenih energetsko-metričkih standarda (35 J), pucanje iz bacača granata se prilično lako tolerisalo zbog implementirane šeme pucanja i prisustva naslona za rame sa perforiranim gumenim dodatkom.
Noćna ispitivanja na moru pokazala su da DP-64 „Neprjadva” ima slab, prilično skriven i nezaslepčjujući plamen na ustima. Prvo borbeno ispaljivanje iz bacača pokazalo se prilično zanimljivim, što je indirektno dokazalo visoku efikasnost njegovog podvodnog dejstva.
Na početku serije hitaca, prvi od njih ispaljen sa boka broda gotovo okomito u vodu, bio je praćen bukom kao da se natovareni kamion KamAZ zabio u bok ronilačkog broda. Posle pucnja, vezista je odmah istrčao na palubu i počeo da viče: „Šta to radiš! Pokidaćeš mi sve kablove!” Nakon toga, ispitivači su se premestili na krmu broda. No, ponovo je podvodna eksplozija bila praćena jakom bukom i pojavljivanjem na palubi drugog uspaničenog veziste. Uzimajući sve ovo u obzir, za borbene plivače/ronioce u ovim trenucima DP-64 nije delovao atraktivno.
Državna testiranja bacača ponovo su pokrenuta oktobra 1988. godine u Sevastopolju. Testovi su bili praćeni prilično lošim vremenom i bili su slični borbenim uslovima. Posle nekoliko beskorisnih dana čekanja, morski ronilački brod je bio primoran da krene na zakazanu popravku, tako da su ljudi zaduženi za testiranje morali da odu na more na malom eksperimentalnom brodu sa ravnim dnom.
Kada su 12. oktobra počela ispitivanja kompleksa, stanje mora je, prema rečima iskusnih mornara, već bilo 5 Boforta, dok je Nepravda mogla da se koristi sa morskim talasima do 4 Boforta. Međutim, mesto i vreme nije se moglo birati a državna komisija je dala zeleno svetlo za početak testiranja. Ovoga puta, vatru iz bacača granata nisu ispalili članovi komisije, već petorica odabranih mornara – svi sa srednjom tehničkom spremom.
Tokom brifinga su bukvalno u hodu upućeni u način rukovanja i funkcionisanja. Na početku ispitivanja, nakon stavljanja kaiša sa teškim bacačem granata (10 kg) preko ramena, većina vojnika je glasno zastenjala. Ipak, sve ciljeve su uništili a signalne baklje radile su besprekorno. Prema rezultatima ovih ispitivanja, bacač granata Nepriadva je usvojen u mornaricu naredbom od 4. marta 1990. godine.
Dizajniran | 1989 |
Proizvođač | NPO “Bazalt” |
Masa, kg | 10 |
Dužina, mm | 820 |
Širina, mm | 110 |
Visina, mm | 275 |
Kalibar, mm | 45 |
Princip rada | ručni bacač granata sa pojedinačnim ručnim punjenjem |
Maksimalni domet, m | 400 |
Vrsta municije | dve granate |
Nišan | saktorski |
Mehanizam detonacije | dubinski |