Koga ovaj deo opreme nije bar jedan dan lupkao po butinama, teže će razumeti ovaj tekst. U jednom od tekstova bavili smo se ”turbo ašovčićem”, reaktivnom sredstvom za brzo iskopavanje privremenog zaklona.
Upoznajmo se sada sa njegovim starijim bratom, klasičnim vojničkim ašovčićem, još jednim nerazdvojnim, dosadnim i dragocenim delom vojnikove opreme. Englezi ga zovi intrenching, Francuzi pele-breche, Nemci Feldspaten, a Rusi малая лопата, лопатка. Naša vojska ga je uvela 1880. godine, među prvima u svetu.
Ašovčić nije jedini alat koji se koristi u inžinjeriji pomoću fizičke snage pojedinca. Postoje dve grupe alata – mali i veliki šančani alat. U mali, ili opšti alat, spada, pored ašovčića, i sekirica (sledovala je po jedna na odeljenje pešadije kod KO, ili uz neko oruđe veće vatrene moći).
U alatke vodnog i višeg nivoa spada veliki šančani alat. U njemu se, uz ašov vojnički, išli i pijuk, sekira, balvanska testera i ćuskija. Inžinjerijska lična oprema nije proizvod savremenog doba. Jedna od najvećih ekspedicionih armada, rimska, imala je odlično razrađen alat, po funkciji i obliku gotovo nepromenjen do danas. Dolabra je bila kombinovana sekira i pijuk; ligo je motika s pijukom, falx – srp ili kosir; uz njih su išli još ručna testera, konopac i korpa. Svaki legionar morao je sa sobom da ima jedan set ovog alata.
Otac savremenog vojničkog ašovčića je danski oficir Lineman (Mads Johan Buch Linnemann, 1830-1889). On ga je konstruisao 1869. godine, a već iduće godine dobio je patent. Od početka je imao višestruku namenu: pored kopanja on je mogao da se koristi za testerisanje i seču, pa je na jednoj ivici bio nazupčen, a na drugoj naoštren. List ašovčića mogao je da se koristi i kao tiganj. Dobio je oznaku ”M.1870” i naziv ”Den Linnemannske Spade”. Iako je ašovčić postizao upola manje učinka nego veliki ašov, njegova korist je bila velika, tako da je smesta prihvaćen od strane oružanih snaga.
Međutim, pragmatična trupa pojednostavila je ovaj izum, odbacujući zupce. Ručno nazubljeni ašovčići u kasnijim ratovima postali su ozloglašeni i bili su razlog za likvidiranje na licu mesta onoga kog bi zatekli s takvim ašovčićem. Danska vojska naručila je svega 256 komada po bataljonu jer je prvobitna zamisao da ga ima svaki drugi vojnik. Ambiciozni oficir seli se u Austriju (tada već deo Austrougarske) gde je tržište bilo mnogo veće. Zato se u nekim njegovim biografijama može naći da je on danski kapetan s austrougarskim državljanstvom.
Koliko god bio talentovan pronalazač i ambiciozan preduzimač, nije imao mnogo poslovnog uspeha: samo jedna država je platila patent za njegov ašovčić, a to je Ruska imperija. U njenu opremu on je ušao 1878. godine. Svaka četa pešadije imala je 80 ašovčića i 20 sekira. Tokom upotrebe u različitim okolnostima dolazilo je do modifikacija i unapređenja. Princip je ostao isti – svaki vojnik je morao da ima svoj ašovčić.
Praksa je pokazala da je Danac bio veoma oštrouman kod postavljanja osnovnog koncepta od koga se ni do danas nije odstupilo, osim u varijacijama (sklapajuća, višefunkcionalna, itd). Ašovčić je mogao lako da se koristi iz najvažnijeg položaja – ležećeg, tako da je predstavljao spasonosno rešenje pri nagloj napadnoj vatri i iznenadnom, iznuđenom zastanku.
Pravilo carske vojske Rusije propisivalo je da vojnik može neprekidno kopati deset do petnaest minuta, sa pauzama od pet do deset minuta. Za samo osam do dvanaeset minuta uvežban vojnik mogao je da iskopa zaklon za ležeći stav. To je zavisilo i od vrste zemljišta, pa su u tom smislu norme bile i drugačije. Ašovčić i danas može da se koristi, pored osnovne namene, i kao samodbrambeno-napadačko oružje za borbu prsa u prsa, ali i za bacanje.
Neki modeli imaju mogućnost preklapanja u oba smera, pa se koriste i kao motika. Time se ne završava njegova upotrebna vrednost jer se može koristiti kao poluga, veslo, sekira, tiganj, udlaga za imobilizaciju ranjenika, medicinsko pomagalo, ali i kao mernik. Svi modeli su pravljeni tako da im osnovne dimenzije budu okrugle brojke i lake za pamćenje. Između ostalog, njime su se određivale i određuju i dimenzije zaklona, a da se ne mora znati centimetarska mera.
Varijacije u konstrukciji su brojne, tako da ima ašovčića koji su ambiciozno zamišljeni da maksimalno prošire mogućnost upotrebe. Ekstremni slučaj takvog, moramo reći, preterivanja je kineski na kome se, uz razna uvrtanja, odvrtanja, umetanja i montaže postižu mnoge kombinacije, pa se mogu čak otvarati i konzerve, flaše, itd. Kod jednog ruskog ašovčića mogao se u držalji naći i nož, ali i drugi sitni alati (šilo, turpija, itd). Glavnu promenu u konstrukciji izvršili su Nemci koji su u Drugom sv. ratu usvojili sklapajući ašovčić.
JNA je u početku koristila šta je stigla i šta su joj dali (prodali), tako da su u prvim godinama kod naših vojnika bili u upotrebi nemački, sovjetski, a zatim i američki ašovčići. Oni su se najduže i zadržali. Sovjetski su bili nesklopivi, kao i američki stariji model, sa ”T” ručicom. Potom su počeli da stižu i sklopivi, uglavnom iz ratne proizvodnje i viškova. Oni su imali platnene futrole koje su naši logističari zamenili kožnim. Izvesno vreme su drške i listovi farbani u američku varijantu SMB ili su već stizali obojeni, a onda se prestalo s farbanjem jer je tokom rada dolazilo do skidanja boje.
Početkom osamdesetih pojavio se ”M-80”, aluminijumski ašovčić koji je proizveo TRZ ”Čačak” sa ”D” ručicom. On neodoljivo podseća na gedžet iz savremene kulture jer se posle trostrukog sklapanja može staviti čak i u nedra ili u veći džep. Pored svih mogućih pomagala (gopro kamera, laserskih daljinometara, GPS, mobilnih telefona, itd), ova jednostavna sprava ostala je na vojniku do danas i teško da će je nešto u skorije vreme zameniti.
