Ruska Kaćuša i nemački NbW – prvi višecevni raketni bacači (MLRS)

Rat koji bukti u Ukrajini ukazuje da se na frontu najviše koriste najrazličitiji tipovi višecevnih raketnih bacača, od ruskih do američkih.

Raketni bacači su u popularnoj kulturi postali poznati u Drugom svetskom ratu, prema sovjetskim”Kaćušama” (Катюша) BM-13, (боевая машина со снарядами калибра 132 mm), BM-8 sa 24 lansera raketa 82 mm i BM-31 sa raketama kalibra 300 mm.

Мračna slava ovog oruđa počela je da raste 14. jula 1941. kod Orše na Dnjepru, kada je baterija kapetana Fljorova (Иван Андреевич Флёров, 1905-1941) na nemačke trupe ispalila prvi plotun iz ”Kaćuše”. O ”Kaćušama” se manje-više sve zna. No, slično današnjoj situaciji, neprijatelj je na Istočnom forntu ubrzo odgovorio sličinim oruđem.

15 cm Nebelwerfer 41 (15 cm NbW 41) 

Nemcu su u okviru svojih Hemijskih snaga (Nebeltruppen) još pre rata počeli da razvijaju minobacače 10 cm Nebelwerfer 35 i 10 cm Nebelwerfer 40. No, prvi iskorak ka višecevnim bacačima predstavljao je 15 cm Nebelwerfer 41 (15 cm NbW 41). 

Kao i gotovo sve nemačke rakete, projektili 15 cm Vurfgranate 41 su bile stabilizovane rotacijom, što je povećavalo preciznost. Zanimljivo je da je kod ovog projektila raketni motor bio pozicioniran u prednjem delu, a venturijeve mlaznice su se nalazile oko dve trećine tela od vrha.

Ideja je bila da se optimizuje efekat eksplozije i fragmentacije jer bi bojeva glava u trenutku detonacije bila iznad tla. Motor se sastojao od sedam štapina čvrstog pogonskog goriva, a izduvni prsten je imao 26 Venturijevih otvora postavljenih pod uglom od 14°, što je obezbeđivalo rotaciju tokom leta. 

Projektili su ispaljivani sa šestocevnog lansera postavljenog na adaptirani lafet protivtenkovskog topa 3,7 cm PaK 36 (Panzerabwehrkanone 36) ili sa poluguseničara Panzerwerfer 42.

Zbog specifičnog zvuka tokom leta, saveznički vojnici su NbW 41 nazvali ”Vrišteća Mimi” i ”Kukajuća Mini” (Screaming Mimi i Moaning Minnie).

8 cm Raketen-Vielfachwerfer 

Na nemačke trupe je tokom operacije Barbarosa porazan utisak ostavio sovjetski raketni bacač BM-8 ”Kaćuša”. U Berlin su ubrzo stigli predlozi da se ovo ubitačno oruđe kopira ali Wehrmacht nije pokazao entuzijazam za ovu ideju pošto je bio posvećen proizvodnji raketnih sistema stabilizovanih rotacijom (Nebelwerfer).

Osim toga, Vrhovna komanda je tvrdila i da nema slobodnih industrijskih kapaciteta za nove projekte. No, Waffen SS, koji je Wehrmacht smatrao kao konkurenciju u borbi za resurse, zahvaljujući svom političkom uticaju stvorio je sopstvenu mrežu proizvođača i dobavljača koji nisu bili zauzeti projektima regularne vojske. Zahvaljujući ovim potencijalima, Waffen SS je samostalno naručio izradu kopija sovjetskih BM-8 pod nazivom ”8 cm višecevni raketni bacač” (8 cm Raketen-Vielfachwerfer).

Lanser bacača sastojao se od dva reda paralelnih perforiranih čeličnih šina na koje su bile montirane rakete. Sa šina su se mogle lansirati kako nemačke, tako i zaplenjene sovjetske rakete. Lanseri su pomoću čeličnih cevastih ramova montirani na različite tipove vozila.

Kao pokretne platforme najčešće su korišćeni zaplenjeni francuski oklopni poluguseničari Société d’Outillage et d’Usinage d’Artillerie –SOMUA MCG (nemačka oznaka S307(f)) koje je  Alfred Becker u Société Anonyme des Anciens Etablissements Hotchkiss et Compagnie modifikovao  za potrebe Wehrmacht-a, kao i nemački Sd.Kfz. 4 Gleisketten-Lastkraftwagen familije ”Mula” (Maultier).

Nemački projektil 8 cm Raketen Sprenggranateje u suštini bila jednostavna visokoeksplozivna operena raketa prečnika 78 mm sa pogonskim gorivom od kordita – rađena po uzoru na sovjetsku M-8. Telo rakete je bilo jednostavnije i jeftinije za proizvodnju od mašinski obrađivanih projektila koji su za stabilizaciju i rotaciju koristile Venturijev efekat.

Naime, komponente za 8 cm Raketen Sprenggranate izrađivane su putem ”štampanja” limova. Peraja za stabilizaciju su, za razliku od onih na raketama M-8, postavljana pod uglom od 2° što je omogućavalo rotaciju i veću preciznost. 

Uporedne karakteristike sovjetske i nemačke rakete:

28/32 cm Nebelwerfer 41 (28/32 cm NbW 41)

Šestocevni raketni bacač 28/32 cm NbV 41 je bio na lafet sa dva točka. Koristio je dve različite rakete. Otvoreni metalni okviri lansera bili su dimenzionisani tako da odgovaraju raketi od 32 cm, ali su se sine mogle zameniti i tako omogućiti i lansiranje raketa 28 cm.

Eksplozivna raketa (Vurfkorper Spreng) kalibra 28 cm i mase 82 kg nosila je visokoeksplozivnu bojevu glavu od 50 kg. Zapaljiva raketa (Vurfkorper Flamm) kalibra 32 cm obično je punjena sa 50 l. (45 kilograma) zapaljivog ulja ili nafte (Flammol). Nakon detonacije, zapaljiva smesa je pokrivala 200 m² terena.

Obe rakete su bile stabilizovane a inicirane su električnim upaljačem. Tokom leta ostavljale su uočljivi izduvni trag što je otkrivalo poziciju pa da je posada morala brzo da menja borbeni položaj. Rakete su ispaljivane automatski, jedna po jedna u tempiranom talasu, ali nije postojala mogućnost izvacivanja pojedinačnih raketa. Mnogi lanseri su od 1943 godine konvertovani da koriste nove rakete 30 cm Vurfkorper 42 kao 30 cm Nebelverfer 42.

Rakete 28 i 32 cm su takođe mogle da se ispaljuju iz sanduka za pakovanje – ambalaže (Packkiste), koje su imale kratke nogare sa šarkama za podešavanje položaja. Sanduci su takođe mogli da se montiraju u grupama od po četiri na drvene (teški lansirni uređaj 40, schvere Vurfgerat 40) ili teške cevaste metalne (schvere Vurfgerat 41) lansirne ramove.

Spoljašnje sanduka za pakovanje bile su identične tako da za manje rakete nije bio potreban adapter. Sanduci su se takođe mogu montirati na okvire (schvere Vurfrahmen 40) pričvršćene na bočne strane poluguseničarskog oklopnog transportera Sd.Kfz. 251/1 ili razna zarobljena francuska guseničarska vozila. Teški lansirni uređaj 40 je dobio nadimak Pešadijska Štuka (Stuka-zu-Fuß).