Godinu dana SVO ili rata, ili agresije na Ukrajinu – više naziva za jednu tragičnu godišnjicu, u zavisnosti od stava ostrašćenih učesnika i posmatrača. Šta reći?
Skoro dva veka ranije, buktao je Krimski rat. Najkrvavije borbe vođene su oko Sevastopolja. Tursko-britansko-francusko-pijemont-sarinske snage ušle su u napuštenu tvrđavu 11. septembra 1855. a ponovo su je prepustile Rusima 23. juna 1856.
Od 30. oktobra 1941. do 4. jula 1943 ponovo su buktale borbe za Krim. Pod snažnim pritiskom nemačko-rumunskih snaga, Crvena armija je evakuisana iz Sevastopolja; poslednji džepovi odbrane savladani su 9 jula. Grad je ponovo oslobođen 9. maja 1944. godine.
Uredbom Prezidijuma Vrhovnog Sovjeta Ruske Sovjetske Socijalističke Republike od 5. februara 1954, Krimska oblast je predate Ukrajinskoj SSR. Tako je, posle raspada SSSR, oblast ostala u sastavu Ukrajine. Na osnovu rezultata referenduma od 16. marta 2014, Sevastopolj sa Krimom je ušao u Sastav Rusije. Sa situacijom u Donbasu, bio je to preludij za 21. februar 2022. godine.
Šta je pokazala protekla godina? Očekivana ruska lava nije pregazila Ukrajinu kako su mnogi očekivali. Početak treče decenije 21. veka nije pokazao ni svu nadmoć nove tehnologije i tehnike u novom ratu. Naprotiv, dugi cik-cak rovovi sa tranšejama, utvrđeni vatreni položaji, gradovi sravnjeni sa zemljom – pružili su retrogradnu sliku – sliku fronta u Flandriji 1914-1918 godine.
Novi, čudotvorni tenkovi nisu doneli nikakve promene na bojištima. Moćno vazduhoplovstvo, satelitski sistemi osmatranja takođe nisu opravdali svoju glorifikovanu sliku. Erih Marija Kramer iliti Remark ”Na zapadu ništa novo” napisao je 1929. godine; skoro vek kasnije, slobodno bi mogao neko da napiše identičnu knjigu, samo što bi zapad zamenio istokom. Linija fronta se pomera za kojih stotinak metara napred-nazad a gradovi zauzimaju u borbama sličnim onim za Staljingrad ili Berlin.
Šta je ipak novo? Pokazalo se da su trenutno najmoćnije oružje visokoprecizni raketni projektili. Pokazalo se da su od kopletne nove tehnologije najviše prosperirali do sada podcenjivani dronovi, bespilotne letilice, prvo nastale kao igračke a onda usavršene u pomagalo arheologa, fotografa, meteorologa.
Ono što nije uspeo Tramp – uspeo je Putin: ponovo je oživeo, ujedinio pa i ojačao (proširio) NATO. Vojna industrija cveta: proizvodnja municije i naoružanja donosi enormne prihode a svi kapaciteti rezervisani su godinama unapred. Pusta želja De Gola i još nekih pravih evropskih političara da i Rusiju učine nerazdvojnim delom zajednice evropskih naroda, sada je konačno ugašena, možda zauvek.
No, ima nešto što je novo a što šokira: to je nezapamćena ksenofobija, tačnije, rusofobija, koju su neverovatnom brzinom raširili mediji a prihvatili političari svakako nedorasli ovom trenutku. U vreme ratova 20 i prvih godina 21 veka, zapadna zajednica nije se tako zdušno užasavala zločina u Mi Laju ili Raki. Uništenje Libije, Iraka Afganistana, Sirije, da nije izbeglica, ne bi pobudilo pažnju javnog mnenja.
Koliko znamo, od 1939 do 1945, i pokraj neverovatnog stradanja, i pored miliona pobijenih Jevreja i drugih naroda, nije bio zabranjen jedan Vagner (Rihard, ne ovaj Prigožinov), Betoven, List, Breht, braća Grim, Šopenhauer… a čak su i ”Lili Marlen” u izvođenju Lale Andresen u večernjim satima slušali i saveznički vojnici.
Tužno, ako ne i tragično, da se glorifikuje mržnja prema čitavom jednom narodu, i njegovoj kulturi, iako je ta kultura i svetska baština.Setimo se, i posle napada na njujorške ”bliznakinje” i osvetničkog pohoda na Afganistan i lova na Al Kaidu, ako izuzmeno Abu Greib i Gvantanamo, strogo se pazilo da se ne povrede osećanja svih Muslimana.
Da li je ovo godišnjica velike ruske greške? Po političkoj, strateškoj, vojnoj proceni? Recimo da jeste. Da li stradaju nedužni civili? Da, kao i u svim ratovima. Da li je to invazija na nezavisnu zemlju? Pa, jeste, kao i na Vijetnam, Irak….
Da li je otkinut deo ukrajinske teritorije? Da, kao i deo Srbije na primer. Da li će mo obeležavati još koju godišnjicu rusko-ukrajinskog (da li samo ukrajinskog?) sukoba? Na žalost, izgleda da hoćemo.
Na svim ekranima u svom novinama, na svim platformama slušamo samo povike za još oružja, još municije, za konačnu pobedu (bilo koga). Niko ne govori o pregovorima, o miru. Zar je moguće da svima odgovara i da svi čekaju Megido, Armagedon?
