Šlem

Zaštitna sredstva za glavu nose mnogi: rudari, građevinci, policajci, vatrogasci, biciklisti, motorciklisti, skejteri, skijaši, hokejaši, bokseri, ali mi pri pomenu ove reči najpre pomislimo na vojnika. Šlem je jedan od vernih vojnikovih prijatelja. Vekovima su na glavu ljudi stavljali sve i svašta kako bi je zaštitili.

Vrlo često je to bilo nedovoljno jer su materijali bili neodgovarajući, dizajn takođe, a robovalo se i dekorativnosti, odnosno simbolici. Tako su, čak i u vreme Napoleonovih ratova kada je vatreno oružje uveliko pokazivalo svoju ubojnost, vojnici nosili kivere, kitnjaste i nezgrapne kape od po tridesetak i više centimetara visine; oni su predstavljali idealnu metu za protivnika, a pri tom nisu ni štitili ni grejali. Paradoksalno je da se šlem kakav mi poznajemo pojavio vrlo kasno, u Prvom svetskom ratu. Front je, po običaju, na surov način otklonio mnoge predrasude i nametnuo nova rešenja. 

Neophodan, nezaobilazan, dragocen…ali ne i svemoguć. Šlem Englezi zovu helmet, Francuzi casque,  kod Nemaca je helm, a Rusi su prihvatili čak dva prilagođena kalka iz nemačkog i francuskog –  шлем, каска. Ovaj lični deo opreme treba da zaštiti pojedinca od od hladnog i vatrenog oružja, parčadi bombi i granata, tupih predmeta, ruševina, šuta, itd.

U novije vreme konstruišu se tako da dodatno štite od radijacije i toplotnog dejstva. Obavezni su na straži,  manverima,  gađanjima i, naravno, u ratnom stanju. Spomenuli smo da su ljudi pokušavali vrlo rano da zaštite vitalne delove dela, a najviše glavu. Tako se još u Mesopotamiji, Asiru, antičkoj Grčkoj, Rimu, pojavljuju brojne varijacije od metala, po pravilu zastrašujućeg, upozoravajućeg izgleda, dekorisane u skladu sa zvanjem ili činom.

Taj trend se produžio i u srednjem veku, a oblici su bili sve maštovitiji. Dolazi do pojave pokretnog vizira za čije podizanje (u znak miroljubivih namera) se vezuje i prvi oblik međusobnog pozdravljanja. Bile su to kombinacije metalnih šešira sa raznim dodacima – mrežastim zavesicama, šiljcima na vrhu, obrazinama, štitnicima za nos, bradu, itd.  U XVI veku preovladava rigidna varijanta – jednostavni oblici sa vizirom, tzv. zatvoreni šlemovi. Francuzi ih izbacuju iz upotrebe, ali ih kasnije krajem XVIII veka ponovo uvode. Od 1872. godine francuski oklopnici, konjica, garda i dragoni, nose šlem od belog metala sa zlatno-žutim ukrasima.  Kod Rusa u to vreme samo gardijske jedinice i četiri puka oklopnika tada imaju šlemove, da bi ih kasnije dobile sve jedinice. 

Francuzi, kako smo već naveli, protokom vremena opet prednjače u inovacijama. Veliki rat, tipičan rovovski, do tada neviđen u istoriji ljudskog roda, oni su dočekali sa poznatim ”kepijima”, platnenim kapama koje nisu mogle da zaštite kako treba ni od kiše. Vojnici su ih sami premazivali rastopljenim šelakom (vrsta životinjskog lepka) da bi bili vodotporni. Do početka 1915. godine pozadina je ubrzano i iznuđeno slala na prvu liniju fronta čeličnu zaštitu: “calotte métallique –  metalne polulopte” koja je stavljana ispod kape. Tada se pojavljuje inovativni, gotovo revolucionarni šlem “M 15 Adrian” (casque Adrian). Ime je dobio prema svom konstruktoru, Augustu Luju Adrijanu (Auguste Louis Adrian), generalu pozadinske službe. Ovaj šlem veoma dobro je poznat i nama jer su njime bili opremani vojnici srpske, kasnije i jugoslovenske vojske.

Interesantno je da je čak i tada postojalo nerazumevanje za pravu ulogu šlema u tadašnjem načinu ratovanja. Prvobitni ”Adrijan” je bio previđen samo za zaštitu od šrapnela. Kada su iz rovova počeli da stižu vapaji da ih šrapneli i karteč pogađaju i odozgo, šlemu je dodato ojačanje duž uzdužne osovine kacige. Ovaj šlem nije mogao da ih zaštiti od udarca puškom ili pogotka iz vatrenog oružja. Odmah ih kopiraju Nemci sa svojim šlemom ”M16 štalhelm” (Stahlhelm), a Englezi dizajniraju poznati šlem ”Mk 1”. Amerikanci preuzimaju britanski dizajn, a Austrougari nemački. Mi smo, hteli ne hteli, preuzeli francuski šlem, ali u kaki boji. Jugoslovenska kraljevska vojska opremala se između dva rata šlemovima koji su proizvođeni u Čačku i Celju, po ugledu na čehoslovačke, a za motorizovane jedinice korišćen je adaptirani nemački šlem iz Prvog svetskog rata. 

Drugi svetski rat je do punog izražaja uzdigao vrednost šlema, kako za vojsku, tako i za civilnu odbranu, građanstvo, itd. Statistika je takođe rekla svoje. Samo u SAD 70% ranjavanja bilo je od parčadi, a 30% od zrna. Od ukupnog broja ranjavanja u pešadiji, 21% otpada na lobanju, lice i vrat, a proračuni i analize pokazali su da je šlem zaustavljao 54% pogodaka. U Korejskom ratu, od novembra 1950. do maja 1951. godine, 94,6% ranjavanja lobanje lica i vrata izazvano je parčadima, 79% su bile penetracione, a ostatak su bile perforacione rane. Sasvim dovoljan razlog da se šlemovi nađu tamo gde im je i mesto – na glavama. 

Mlada jugoslovenska armija, inače prekaljena u partizanskim ratnim dejstvima i oslobađanju zemelje, ulazila je u rutinu kasarnskog života, brzo zaboravljajući na partizanske navike. Gotovo da nema fotografije na kojoj bi se mogao videti partizan sa šlemom, pa čak ni tokom kratkotrajne Užičke republike. Zato se na jugoslovenskim vojnicima moglo videti šarenilo uniformi i oružja različitih zemalja.

Šlem je brzo unifikovan i korišćeno je ono čega je bilo u plenu širom Evrope na milione komada – nemački šlemovi raznih vrsta, počevši od padobranskih, pa do ”M – 42”, jedne od  varijanti osnovnog modela ”M-35”. Mogli su se videti i šlemovi s kraja Prvog svetskog rata sa tipičnim ”roščićima” koji su služili (osim za grube šale) za kačenje dodatne opreme, odnosno metalne zaštite (ojačanja) za snajpere. Podsećamo da je taj nemački šlem postao inspiracija kreatorima serijala filmova ”Ratovi zvezda” (“Star Wars”), kada su napravili svoj dizajn šlema za glavnog negativca,  Darta Vejdera (Darth Vader). Zahvaljujući zastrašujućem izgledu, čemu je značajno doprineo i izgled šlema, taj lik je trećeplasirani na spisku 50 najvećih filmskih zlikovaca svih vremena (prvi je, naravno dr Hanibal Lektor, a drugi Norman Bejts iz filma ”Psiho”).

Vrlo brzo se uvidelo da su ti šlemovi nepopularni i kod vojnika i kod naroda jer su svojom pojavom izazivali jasne asocijacije. Stoga se pristupilo podrezivanju prepoznatljive ”suknjice”, dela šlema koji je kao nastavak kalote štitio vrat i uši. Dobio se neverovatno ružan šlem koji je smesta dobio pogrdan naziv ”nokšir”. Konačno, JNA uvodi svoj dizajn, šlem ”M 59” koji u osnovi podseća na bugarski, ali znatno pitomije deluje nego nemački. Na njemu su se u prvim serijama mogle videti spolja i zakovnice koje su držale zakačke podvesnog sistema i po tome se mogu razlikovati od kasnijih, masovnih serija. Šlem je prikazan prvi put na prvomajskoj paradi 1960. godine u Beogadu i govorkalo se da je na njegov izgled uticao lično Tito.  

Ovaj šlem je dugo ostao bez ikakvih izmena u JNA, da bi neznatnu modifikaciju doživeo u modelu ”M-59/85”. Modifikacija se sastojala od neznatnog opsecanja konture oboda na nove dimenzije i izmena u sistemu vešanja unutar šlema: umesto devet komada nosača opreme  (šest za temene trake i tri za centralnu traku) na kalotu je privareno samo šest šarnira sa šnalom gde se pričvršćuju i temene i centralna traka. Sa unutrašnje strane utisnuta je oznaka proizvođača ”TRZH-59-85” (Tehnički remontni zavor Hadžići). Tako modifikovan šlem imao je sledeće dimenzije:

• Dužina: 280 (plus/minus 2,5mm).
• Širina: 234 (plus/minus 2,5mm).
• Visina: 150 (plus/minus 1,5mm).
• Masa šlema: 1350 grama. 

Poslednju modifikaciju doživeo je kao ”M-59/97”.

JNA je imala sluha za pojavu novih materijala, pre svega kevlara. On ima značajne prednosti u odnosu na čelične (metalne) šlemove: efikasnija zaštita, manja masa, konforniji za upotrebu, velike mogućnosti za montiranje razne opreme (sistem veza, razni nišani, go-pro kamere, itd); termički je stabilan (mala odstupanja temperature leti i zimi), itd. Istina je da on ima rok trajanja (relativno je osetljiv na vlagu pa postaje krt) te se može reći da je on, na neki način, potrošna roba; međutim, to što mu trenutni razvoj tehnologije omogućava balističku zaštitu standarda ”V-630” stavlja ga u nadmoćan položaj u odnosu na šlemove od drugih materijala.  Prvi kompozitni šlem JNA bio je ”M89” čiji proizvođač je bio ”Eurokompozit” Prilep i rađen je u odgovarajućim bojama za KoV, RV i MUP. Nisu stigli, usled poznatih događaja, da popune formacijski broj tim šlemovima, pa se taj šlem po raspadu države pojavljivao na više mesta. Tako smo dobili i šarenilo šlemova jer su iz magacina RR izvlačeni razni modeli, samo da bi se ”zadovoljilo tržište”. 

Posle raznih opitovanja Vojska Srbije usvojila je šlem ”M 97”, praktično kopiju ”PASGT”,  (Personnel Armor System for Ground Troops), izvorno američkom, koji koristi gotovo 40 zemalja širom sveta. Tačnije, reč je o hibridu šlemova ”PASGT” i ”F-2 Spectra” (Francuska). Sa ovog drugog preuzet je sistem vešanja i kaiš za bradu i oni se za kacigu pričvršćuju pomoću kopči. S obzirom na trend u razvoju IT i njenog sve većeg uticaja na ratna dejstva, šlem će sve više dobijati na značaju jer će na njega, pored već uobičajenog sistema veza i kamera, morati da se smeštaju i GPS, razni nišani, objektivi, itd. Neka se niko ne začudi ako uskoro, u bliskoj budućnosti, budemo videli u masovnoj upotrebi šlemove koji na sebi imaju HUD (Head up Display), kakav odavno imaju piloti.