Jedna od vodećih uloga u razvoju poluautomatskih pištolja svakako pripada Džonu Brauningu (John Moses Browning, 1855-1926). Džon je poticao iz ugledne puškarske porodice mormonskog porekla, iz Ogdena, Utah. Legenda kaže da je 1872. prisustvovao takmičenju u gađanju glinenih golubova. Džon je primetio da je talas barutnih gasova, nakon izbacivanja sačmenog snopa, raspolagao energijom dovoljnom da povije šiblje na dalekoj periferiji strelišta. Tako mu je prvi put sinula ideja da se ovaj ”višak energije” može iskoristiti i za pokretanje delova mehanizma, odnosno, za automatizaciju oružja.
Brauning mnogo duguje pronicljivosti razvojnih i marketinških timova domaće fabrike ”Colt Firearms Manufacturing Co”, te belgijskog koncerna ”Fabrique Nationale” (FN). U to vreme (1893-1894), u ”Koltovoj” fabrici na razvoju pištolja sa pozajmnicom barutnih gasova radio je Carl Ehbert. Zasnivajući se na svojim iskustvima stečenim tokom konstrukcije mitraljeza, ali i Ebertovom idejom, i Džon je, oko municije .38 ACP, razvio sedmometni pištolj sa pozajmnicom gasova. Iako je oružje prijavio 14. septembra 1895, pat. br. 580.923 za ovo rešenje dobio je tek 20. aprila 1897. Nemajući strpljenja da sačeka dobijanje patentnog lista, sredinom 1895. oružje je ponudio ”Koltu”. Pištolj je, u prisustvu vicepredsednika firme, Johna Halla, te ”savetnika” (i konkurenta), Carla Ehberta, isprobano 3. jula iste godine. Rezultati su bili – porazni. U nedstatku razdvajača, pištolj je, bez ikakve kontrole, u jednom rafalu izbacivao svih 7 metaka. Iako se oružje pokazalo neupotrebljivim, ”Kolt” je dalekovido otkupio prava na budući patent 580.923. Svestan mana svog prvenca, Brauning je za kratko vreme konstruisao još nekoliko pištolja koji su na drugačiji način koristili energiju barutnih gasova.
U traganju za novim, za serijsku proizvodnju dovoljno atraktivnim i isplativim artiklima, menadžer belgijske fabrike ”Fabriqu nationale d’Armes de Guerre”, Berg O. Hart, početkom 1897. susreo se sa Brauningom i upoznao sa njegovim idejama. Svestan da je naleteo na ”pravi zlatni majdan”, Hart je, juna iste godine, alarmirao domicilni ”Conseil d’Administation”. Belgijanci su reagovali munjevito; već 17. jula, predsednik ”FN”-a, baron Charles de Marmol, potpisao je sa Džonom i njegovim bratom ugovor o pravu eksploatacije rešenja pištolja sa slobodnim zatvaračem. Uskoro, Brauning je razvio pištolj sa slobodnim zatvaračem, povratnom oprugom smeštenom u tunelu iznad navlake i sistemom dvokrake poluge. Osim toga, konstruisao je i tada revolucionarnu municiju, .32 (7,65×17 mm Br). Praktično, bio je to legendarni pištolj FN M1900, koji će doživeti neslućeni komercijalni (ali ne i službeni) uspeh.
Amerikanci su prvenstveno bili fascinirani ogromnim profitom koji su Evropljani ostvarili produkcijom, za američke pojmove, ”malog” pištolja. S druge strane, američka armija pokazala je interesovanje za slično rešenje, ali u ”muškijem” kalibru, .38 ACP. Brauning je odmah prionuo na posao. Novo oružje odlikovalo se zabravljenim zatvaračem (sa prstenastim ispustima na cevi i žlebovima u navlaci; pomoću prednje i zadnje verižice, tokom kratkog trzaja, cev je ”padala”, paralelno sa navlakom, ispusti su izlazili iz žlebova i tako odbravljivali zatvarač), eksternim orozom (obaveznim zahtevom američke vojske) i – nepraktičnom kočnicom na zadnjem nišanu. Uskoro, ”vojni” .38 ACP M1900 ”usavršen” je u .38 ACP M1902 (otklanjanje nepraktične kočnice, premeštanje zareza na navlaci sa prednjeg na zadnji deo, povećanje kapaciteta okvira sa 7 na 8 metaka). Međutim, traumatična iskustva iz sukoba na Filipinima, ponovo su armiju usmerila na ”stare, dobre, četrdesetpetice”. Praktično, to je označilo kraj prvih koltovih vojnih pištolja. Fabrički komercijalni sektor nije mogao da zaboravi uspeh evropskog ”malokalibarskog” M1900, pa je od Brauninga naručio sličan pištolj, prvenstveno namenjen slobodnom tržištu. Konstruktor je tokom rada za novog naručioca razvio dve varijante. Prva je zadržala eksterni oroz ali, sa promenjenim sistemom bravljenja – u suštini, ličila je na smanjenu verziju vojnih modela 1900 i 1902. Na drugoj, tzv. ”hammerless” varijanti, Brauning je uneo toliko izmena da je, praktično, stvorio novi pištolj. Oružje se zasnivalo na slobodnom, inercionom zatvaraču. Povratna opruga premeštena je u tunel ispod cevi i postavljena oko vođice. Cev se iz navlake mogla izvaditi bez posebnog alata. Na zadnjem delu cevi dodati su radijalni ispusti koji su zalazili u odgovarajuće žlebove u navlaci; zaokretanjem cevi za izvestan ugao, ona se oslobađala i mogla se izvući. Prednji kraj cevi i povratna opruga dobili su vodeću čahuru, fiksiranu za navlaku pomoću ”bajonet” veze. Stari udarač sa M1900, zamenjen je skrivenim, unutrašnjim orozom, koji je delovao na udarnu iglu smeštenu u telu zatvarača. Konačno, prema patentu 708.794 (9. 9. 1902), pištolj je opremljen zadržačem navlake u zadnjem položaju i – mehaničkom (pat. 580.925, 20. 4. 1897), te neposrednom, ”automatskom” kočnicom. Rešenje je američkom patentnom zavodu prijavljeno 3. aprila 1902 a, patentni list 747.585, izdat je tek 22. decembra 1903. godine. Praktično, popularni .32 ”Colt Pocked Model” M1903 – nastao je 1902. godine. Tokom 1908, ”Kolt” je oružje počeo da proizvodi i za ”kratku devetku” (Colt Model M).
Mora se reći da su marketinški stručnjaci iz Hartforda bili ”ispred svog vremena”. Američko tržište, inače konzervativno, još uvek je bilo verno revolveru. Osim toga, sa prezirom se odnosilo prema ”minijaturnim” kalibrima 7,65 i 9 mm (k).
Pištolj ”hemerles” M1903 svoje ”zlatne trenutke” doživeće tek nakon izbijanja Drugog svetskog rata. Svi činovi koji nisu dužili standardne .45 ACP koltove M1911, naoružani su ”džepnim” M1903. Osim toga, isti pištolj dobija status oružja viših oficira. Za njega se zainteresovao i ”Divlji” Bil Donovan, osnivač OSS, koji je mudro zaključio da je ovo malogabaritno oružje idealno za agente. Još jedna prednost je bila i mogućnost lakog postavljanja prigušivača zvuka (1903 Suppressed OSS Pocket Model). Šta više, i naslednica OSS, CIA, koristila je iste modele sve do početka Vijetnamskog rata. Ovo mišljenje delio je i britanski ”mister Q” (u suštini, Charles Fraser-Smith), nabavljajući M1903 na ”crnom tržištu”.
Početkom veka, ”FN” je imao nešto drugačiji razvojni plan. Da bi osvojila i vojno tržište, fabrika je odlučila da stvori pištolj baziran na ”armijskoj” municiji, veće zaustavne moći. Konstrukcija novog metka i odgovarajućeg oružja opet je poverena Džonu Brauningu. On je za kratko vreme razvio municiju 9 mm Browning Long, sa zrnom mase 7,13 g, početnom brzinom od 315 – 340 m/s, te energijom od 347-430 Joula. Sam pištolj predstavljao je konstrukciju prema patentu 747.585. Bizarni detalji, poput mogućnosti postavljanja kundak-futrole ili tangetni nišan za distance od 200 do 1000 m, nisu mogli da prikriju očitu sličnost sa američkim M1903. Bez obzira na to, ”FN” i Brauning su, 12. maja 1902 (samo mesec dana nakon američkog patenta 747.585), dobili novi patentni list br. 163.375.
Nekoliko meseci kasnije, ”FN” je na tržište izbacio prve egzamplare ”svog” 9 mm BL M1903. Imena korišćena u propagandnoj kampanji – poput ”Grand Modele”, ”Modele de Guerre”, ”Pistolet de Guerre” ili ”Armee Pistole” – očito su ukazivali na ciljanu grupu. Belgijanci su pravi šok doživeli upravo na domaćem terenu; njihova armija opredelila se za američki kolt M1903. Ipak, ovo je bila racionalna odluka, uslovljena ranijim opredeljenjem (i mogućnostima logističke baze) za metak 7,65 mm ”FN” će se utešiti kada su se za ”Grand Modele” opredelili, između ostalih, švedska armija, ruska i turska žandarmerija.
