Prema ratnoj formaciji srpske vojske iz 1889, kao i dopunama iz 1893, pri štabu Vrhovne komande bilo je predviđeno Saobraćajno odelјenje. Saobraćajni odsek u okviru Operativnog odelјenja Glavnog đeneralštaba formiran je 1897. Godine i na njegovo čelo postavlјen je kapetan I klase Stevan Hadžić. Izmenama iz 1901. godine, predviđeno je da Saobraćajni odsek u okviru Operativnog odelјenja u slučaju rata preraste u Saobraćajno odelјenje Vrhovne komande. dok Vojna vozila bila bi bi u mirnodopskom periodu u nadležnosti Artilјerijsko-tehničkog odelјenja Ministarstva vojnog, dok bi u slučaju rata prelazila u nadležnost referenta artilјerije Vrhovne komande.
Generalštabna komisija koja je radila na programu naoružanja i opremanja srpske vosjke, 1905. godine prvi put je izašla sa predlogom da se nabavi nekoliko teretnih vozila na sopstveni pogon. Predsednik Komisije Artilјerijskog komiteta, pukovnik Damjan Vlajić, dve godine kasnije je ponovo izneo stav o neophodnosti nabavke kamiona.
Ministar vojni, general Stepa Stepanović je po nalogu kralјa Petra I Karađorđevića, 28 septembra 1908, konačno izdao Ukaz F/Đ № 7652, u kome je navedeno da ”(na predlog Vojnog ministarstva), a na osnovu člana 6 Zakona o ustrojstvu vojske”, naređuje ”da se komorska kola propisana formacijsom vojske, mogu zameniti automobilima”.
Tokom iste godine Ministarstvo vojno je raspisalo tender za nabavku kamiona. Ispitivanje vozila radi izbora modela najpogodnijeg za vojnu upotrebu počelo je 21 avgusta 1908. godine. Na testovima su učestvovali kamioni francuske ”Kompanije braće Reno S.A.” iz Pariza (Société Renault Frères, Paris), austrougarske ”Fabrike Puh” iz Graca (Puch-Werke Graz), nemačkog ”Društva Dajmler” iz Štutgart-Untertirkhajma (Daimler-Motoren-Gesellschaft, Stuttgart-Untertürkheim) i švajcarskog ”Eugena Arbenca A.G.” iz Ciriha(Eugen Arbenz AG, Zürich).
Vojska je 20. decembra 1908. godine potpisala ugovor sa švajcarskim ”Eugen Arbencom A.D” o isporuci 10 kamiona. Ugovor je predviđao i obuku srpskih vojnika u vožnji i održavanju vozila.
Obuka je trala od 25. decembra 1908. do kraja maja 1909. Vozači-mehaničari i kamioni stigli su u Beograd 27. juna 1909. godine. Posle probne vožnje kamiona na ruti dugoj 300 km, vozači-automehaničari su dobli čin kaplara. Kamioni su numerisani brojevima od № 1 do № 10 i raspodelјeni po divizijama: № 1, № 4 i № 9 – dodelјeni su Dunavskoj (Beograd); № 2 i № 3 – Šumadijskoj (Kragujevac), № 5 – Drinskoj (Valјevo), № 6 i № 7 – Moravskoj (Niš), № 8 – Timočkoj diviziji (Zaječar) a kamion № 10 – vojno-sanitetskoj upravi.
Ministarstvo vojno je 1911. godine od ”Novog automobilskog društva” (NAG), Berlin-Oberšenevajde (Neue Automobil-Gesellschaft -NAG, Berlin-Oberschöneweide) nabavilo dva sanitetska vozila za potrebe Vojne bolnice Dunavske divizije u Beogradu. Do početka Velikog rata srpska vojska je ukupno obezbedila 50 kamiona (po 4-5 u svakoj diviziji).
Početkom 1914. Artilјerijsko-tehničko odelјenje Ministarstva vojnog potpisalo je ugovor sa američkom ”Kompanijom za proizvodnju automobila Kisel” iz Hartforda, Viskonsin (Kissel Motor Car Company, Hartford, Wisconsin, USA) o isporuci 75 kamiona. Tako je, do srednie 1915 godine, srpska vojska imala ukupno 145 kamiona od kojih je deo nabavlјen u inostranstvu a deo rekviriran ili zaroblјen od neprijatelјa.
Rešenjem ministra vojnog, pukovnika rad. Bojovića F/ĐO№ 15.838 od 9. aprila 1915, formirano je Automobilsko odelјenje Ministarstva vojnog u ranhu organa III stepena.
Zalaganjem Mihaila Pupina u Nјujorku i Džordža Trevelјana (George Macaulay Trevelyan, 1876-1962) u Londonu, u SAD su početkom jula 1915 prikuplјena sredstva za nabavku 25 vozila tipa Ford, neophodnih srpskoj vojsci. Kao vozači-dobrovolјci, prijavilo se 29 američkih studenata sa Kolumbija univerziteta (između njih i dve žene) i 25 Srba- iselјenika. Misija je 9 jula isplovila iz Nјujorka a u Solun je prispela 7/20 jula, da bi sutradan, vozom, nastavila put za Srbiju. Kompozicija je kroz Skoplјe prošla 23 jula a u Niš je prispela 24 jula 1915 godine. Vozila su stavlјena na raspolaganje Vrhovnoj komandi; američki studenti su uglavnom obučavali domaće vozače pošto je u septembru trebalo da se vrate na nastavak školovanja, dok su srpski dobrovolјci ostali u sastavu vojske.
Tokom septembra meseca iste godine Automobilsko odelјenje je dobilo još 50 kamiona ”Kisel”, 50 – kompanije ”Tomas B. Džefri” iz Kenoše, Viskonsin (Thomas B. Jeffrey Company, Kenosha, Wisconsin, USA), kao i 30 sanitetskih vozila. Tako je vojska raspolaga ukupno sa 334 teretnih automobila. Na žalost, tokom povlačenja kroz Albaniju, većina ovih vozila bila je uništena a preko Soluna na Krf evakuisano je samo 19 kamiona ”Džefri”.
Tokom 1916. godine na Krfu je oformlјena takozvana rezervna vojno-transportna kolona sledećeg sastava: 15 britanskih kamiona od 3 tone, 14 srpskih od 2 tone, 34 francuskih kamiona od 3 tone i 50 vojnih sanitetskih vozila britanskog Crvenog krsta ”Ford Model T” kompanije ”Ford Motor Ko”, Dirborn, Mičigen (Ford Motor Company, Dearborn, Michigan, USA).Britanska sanitetska vozila bila su obeležena velikim slovom ”C” (Car, kola) i rednim brojem, te nazivima organizacija koje su donirale novac za nabavku ovih vozila, kao što su ”Društvo britanskog Crvenog krsta” (British red Cross Society), ”Udruženje za hitnu pomoć Svetog Jovana” (St John Ambulance Association; dobrovolјna, humanitarna nevladina organizacija, koju je 1877. osnovao Red Hospitalaca Sv. Jovana Jerusalimskog) ili ”Fonda Crvenog krsta britanskih farmera” (The British farmers Red Cross fund).
Osim toga, američki Crveni krst je 19. aprila 1917. srpskoj vladi poklonio 42 sanitetska vozila. Ova vozila je srpskom poslaniku u Parizu, Milenku Vesniću, na svečanosti u Versaju, predao podsekretar pri sanitetskoj službi francuskog Ministarstva rata Žistan Godiner (Justin Godart).
U leto 1918 godine u sastavu srpske vojske nalazila su se tri francuska automobilska odreda, 5 francuskih sanitetskih vodova i 10 britanskih automobilskih četa – ukupno oko 1000 vojnih terenskih vozila.
Osim toga, srpska vojska je imala čest sopstvenih automobilskih odreda sa ukupno 144 automobila i vojnih kamiona.
