Načelnik Štaba Vrhovne komande, vojvoda Radomir Putnik, preko pukovnika Tihomira Popovića, sekretara Vrhovne komande, 8. oktobra je zatražio od Vlade da kod Velike Britanije (kao do tada i Rusije i Francuske), izdejstvuje pomoć u borbi protiv austrougarske rečne flotile. Pašić se već sutradan, 9 oktobra, dopisom br. 3809, saglasio sa ovim zahtevom i naložio poslanicima u Atini i Londonu da izdejstvuju kod grčke i britanske vlade da se u Beograd uputi jedan od britanskih oficira koji su se nalazili na službi u grčkoj mornarici. Zbog tada neutralnog stava Grčke, oficir bi doputovao u civilnom odelu, sa oznakom Crvenog krsta, sa zadatkom da sagleda situaciju i predloži šta je potrebno za borbu protiv monitora.
Britanski Admiralitet je odlučio da u Beograd uputi načelnika britanske vojne misije u Grčkoj, kapetana fregate (počasnog grčkog kontraadmirala) Hjuberta Kardejla (Commander Hubert Searle Cardale) i narednika Kralјevske mornarice Prinsa (Prince), sa zadatkom da prouče situaciju na terenu i odrede vrstu neophodne pomoći. Srpski poslanik u Atini, Živojin Balugdžić, 11. oktobra izvestio je telegramom No. 875 Ministarstvo inostranih dela da je jednom britanskom pomorskom oficiru odobren dolazak u Beograd, te da on ”sutra, prekosutra polazi u građanskom odelu”. Balugdžić je 15. oktobra uputio telegram No.900 sa detalјnijim informacijama, prema kojim ”dolazi marinski oficir Kardel u teritorijalnom odelu engleskih oficira i (da) ne treba da se zna da je marinski oficir”. Pri tome, Kardejl je tražio obaveštenje da li austrougarski monitori operišu i tokom Save, gde se nalazi baza za njihovo snabdevanje te da li su Srbi zarobili topove kalibra 80 mm kako bi znao da li da ponese odgovarajuću pancirnu municiju. Zanimlјivo je da je kapetan dolazio u uniformi britanske Teritorijalne Armije (Territorial Army), skrivajući da je profesionallni mornarički oficir, iako su nemačka i austrougarska obaveštajna služba u Grčkoj odlično znale o kome se radi. Nakon dolaska u Beograd, 30. oktobra, Kardejl sagledao situaciju ustanovio da Srbi ne raspolažu nikakvim sredstvima za borbu na rekama – izuzimajući mine i torpeda tipa Vajthed koje je donela ruska misija. Kardejl je 31. oktobra, preko Komande odbrane Beograda odnosno ministra vojnog, Dušana Stefanovića, izvestio admirala Kera (Mark Edward Frederic Kerr) da je prispeo u Beograd, da mu se što pre pridruži narednik ”Prens” (Prins), te da je neophodno uputiti još torpeda sistema Vajthed. Kako Rusi još uvek nisu imali uređaje za lansiranje, britanski mornarički oficir je predložio da se odmah, od priručnih sredstava, izradi nekoliko kopnenih drvenih rampi za spuštanje mina i lansirae torpeda, te brodskih nadvodnih lansera torpeda u vidu sohe sa kleštima, koji bi se montirali na male motorne čamce i jedan stari remorker deplasmana 30 t. i brzine sedam čvorova. Prvi improvizovani aparat dovršen je do 26. novembra 1914; no, usled austrougarskog prodora u Beograd, Kardejl je 30. novembra bio primoran da se, kao i druge misije, sa Topčiderske stanice evakuiše u Niš. Odmah nakon oslobođenja grada, Kardejl i Prins su se vratili i nastavili rad na povećanju borbene gotovosti Odbrane Beograda duž obala Save i Dunava.
Jedan od zagovornika većeg britanskog angažovanja na Balkanskom frontu, prvi lord Admiraliteta, Vinston Čerčil (Winston Leonard Spencer Churchill), odlučio je da preduzme hitne mere, makar one bile i simbolične; 1. februara 1915. doneo je odluku o osnivanju ”Britanske vojno-pomorske misije u Srbiji” (British Naval Mission in Serbia) pod komandom kontraadmirala ErnestaTrubridža (Ernest Charles Thomas Troubridge). Čerčil je, naime, prihvatio predlog Kerdejla od 6. januara 1915, da se u Srbiju, između ostalog, upute i ”četiri dugačka topa 12 ili 15 cm. kalibra, koji se na točkovima mogu voziti” sa potrebnom municijom (delimično sa pancirnim zrnima). Britanski poslanik u Srbiji Čarls Luis des Grac (Sir Charles Louis des Graz), već 2. februara je o tome izvestio Nikolu Pašića.
U sastav Misije ušao je minsko-torpedni odred jačine 26 mornara (Seamens) i Kralјevsih marinaca (Royal Marines) pod komandom kapetana – ”privremenog” majora Kralјevske lake mornaričke pešadije Bertrama Eliota (Bertram Nowell Elliot) i ”privremenog” poručnika mornaričke pešadije Džordža Buloka (George Bullock), te artilјerijski odred koji je činilo 24 artilјerca iz sastava Kralјevskih marinaca, pod komandom poručnika bojnog broda Čarlsa Kera (Charles Lester Kerr).
Admiral Trubridž je u Srbiju sigao 22. februara 1915. i tri dana kasnije zvanično preuzeo dužnost od Kardejla.
Na železničku stanicu Topčider je 8. marta dopremlјeno osam britanskih 45-funtovnih (masa granate) brodskih brzometnih topova kalibra 4.7 inča (120 mm) Mark IV (4.7″/40 QF Mark IV) na mobilnim lafetima sistema Persi Skot Mark I (Percy Scott Travelling carriage Mk. I), 1600 granata punjenih liditom (trinitrofenol), te pomorske mine i torpeda Whitehead 18″/45-sm Mk.VII. Na žalost, uz topovske nišanske sprave nisu bili dostavlјeni teleskopi. Inače, prvi 40-funtovni brzometni topovi kalibra 4,7-in proizvedeni su 1886. godine u Armstrong Elswick Ordnance Company. Flota je 1888. godine primila u naoružanje isti top ali za granate mase 45 funti (15,75 kg). Radi lakše odbrane Durbana, kapetan Persi Skot (Percy Moreton Scott) je umesto na fiksne, mornaričke, topove kalibra 4,7 inča postavio na mobilne lafete sa čeličnim lafetima na drvenim točkovima. Radi veće mobilnosti, kasnije su razvijeni olakšani čelični lafeti (Mark 1).
Britanska oruđa podelјena su na 4 baterije sa po dva topa. Posadu ovih topova po pravilu je činilo 10 lјudi; no, kako je britanski kontigent bio mali, baterijama su komandovali srpski oficiri, a uz svako oruđe su raspoređena po 3 britanska i 7 srpskih artilјeraca. Baterije su do 28. marta/10. aprila raspoređene na borbene pozicije, na kojima će ostati sve do oktobra 1915. godine: baterija № 1, pod komandom artilјerijskog kapetana Aksentija Katića, postavlјena je na jugoistočnoj padini Velikog Vračara; baterija № 2 – 30 km istočno od Beograda, na obali Dunava kod Grocke; baterija № 3 – 19 km od Beograda, na obali Save kod Ostružnice i, baterija № 4 –16 km od Beograda,na obali Dunava kod Čolinog Groba (naselјe Veliko Selo).
Istovremeno, minsko-torpedni odred majora Eliota je u Savi, kod Železničkog mosta, postavio dalјinski upravlјanu minsku zagradu i trocevnu torpednu bateriju, a na obali Dunava, u visini Parne strugare i Klanice – jednocevni torpedni aparat. Na Dunavu, kod Smedereva, drugi deo odreda pod komandom poručnika Buloka, montirao je jednu četvorocevnu torpednu i jednu dvocevnu bateriju kod ušća potoka Jablan i na ušću Jezave, a miniran je tok Dunava od keja do ušća Jezave. Heposredno pred početak Mekenzenove ofanzive, 5. oktobra, brtianskom odredu kod Smedereva pridružio se rezervni poručnik lord Edvard Hilton Jang, koji je tom prilikom u svom dnevniku ostavio sjajna zapažanja i iskreno divlјenje prema srpskim vojnicima.
Prema dispoziciji od 5. oktobra 1915, dva britanska topa nalazila su se na Gročanskom odseku (od Bolečice do Srednjaka), dva oruđa na Veliko-selskom odseku (od Bolečice do Mirijevskog potoka), kod Čolinog Groba (Vinče), na Gradskom odseku, na Velikom Vračaru, engleska baterija od dva topa (za tučenje monitora, kao kontra-baterija i kao pešačka baterija), te dva britanska topa na Ostružniškom otseku.
Neprijatelј je 6. oktobra 1915. započeo artilјerijsku pripremu za predstojeće forsiranje Save i Dunava. Austrougarsko-nemačka artilјerija je tokom prvog dana onesposobila britansku bateriju № 1 na padini Velikog Vračara; narednik Čarls Pirs je skinuo zatvarače sa topova i posluga je otstupila u pozadinu, napuštajući neupotreblјiva oruđa. Austrijanci su zaplenjene topove odvukli u Beč i, 1916. godine, jedan od njih izložili na Ratnoj izložbi u bečkom Prateru sa legendom ”engleski 4,7 colovni dugački opsadni top tipa Dugi Tom iz vremena Burskog rata. Oruže je izrađeno 1901. godine a zaplenjeno na položaju Vračar kod Beograda, oktobra 1915. godine”.
Baterija № 4 je 7 oktobra sa Čolinog Groba privučena u sam grad, na Banovo Brdo; no, bilo je isuviše kasno da učini bilo šta za odbranu Beograda. Oko 11:00 časova dve granate nemačkih teških oruđa pogodile su skladište municije i potpuno ga uništile. Dva topa baterije № 4 nisu pretrpela oštećenja, ali su usled eksplozije poginuli srpski prevodilac i jedan artilјerac dok su artilјerci Kralјevskih marinaca Hari Karter (gunner Harry James Carter) i Semjuel Dejvis (Samuel Eber Davies) te drugi sprski prevodilac lakše ranjeni.
U Ćupriji su se 10. oktobra prikupili članovi ruske minerske komande, francuske ”Misije D”, britanske vojno-pomorske misije i posada baterije № 1. Ovo lјudstvo je 16. novembra iz Ćuprije stiglo u Bitolј, odakle je železnicom prebačeno do Soluna.
Tako su, zajedno sa srpskom vojskom, u povlačenju preko Albanije učestvovale samo posade britanskih baterija № 2, 3 i 4.
Pominjujući ostatke engleskog artilјerijskog odelјenja u Srbiji, Branislav Nušić je zabeležio prevashodnu simboličku važnost njihovog prisustva: ”Ovi tuđinci, koji su do pre neki dan branili srpsku prestonicu, zašli su sad u srpske planine da sa nama zajedno podele sudbinu jednoga nesrećnoga naroda. Krenuli otud, sa dalekih severnih ostrva, prebrodili prostrana mora da nam donesu ne toliko pomoć koliko veru da u ovoj gigantskoj borbi nismo sami, da je do nas kadra dopreti ruka moćnih, da nad nama bdi briga moćnih”.
Kada je 9 oktobra 1915. Beograd pao u neprijatelјske ruke, jedna baterija je bila na levom krilu, druga na desnom, a treća u centru borbenog rasporeda srpske vojske. Poručnik Ker je prekomandovan u štab generala Mihaila Živkovića i dobio je komandu nad sve tri britanske baterije. Baterije su 25. oktobra, preko Mladenovca, Topole i Kraguevca, stigle u Kruševac, odakle su 4. novembra železnicom transportovane u Niš.
Baterija № 2 je zauzela borbenu poziciju prema Aleksincu, dok su baterije № 3 i № 4 postavlјene prema Južnoj Moravi, na položajima 5 km udalјenim od svake putne komunikacije. Baterija № 3 je praktično bila nedostupna pošto se nalazila na uzvišenju koje je od najbližeg puta delio močvarni teren.
Kada je 12. novembra izdato naređenje za povlačenje prema Prištini, topovi Treće baterije, teški preko dve tone, beznadežno su se zaglavili u blatu i morali su biti napušteni. Oba topa su zaplenili Bugari i takođe ih 1916. godine izložili na Ratnoj izložbi u Beču. Tako je pručnik Ker nastavio povlačenje sa četiri od prvobitnih osam oruđa.
Britanci su 16. novembra stigli do Merdara, gde su posade bile prinuđene da unište i topove baterije № 2. Baterija № 4 je 26. novembra doživela udes; prilikom prelaska jedne rečice, mosna konstrukcija nije izdržala težinu topova i jedno oruđe je propalo u korito. Tako je preostao samo jedan top; 3. decembra 1915, usled nemogućnosti dalјeg transporta, i on je uništen kako ne bi pao u ruke neprijatelјu.
Između ostalih pripadnika Britanske misije, za hrabrost i pomoć ukazanu Srbiji, admiral Trubridž je odlikovan ordenima Karađođeve zvezde III i IV stepena i ordenom Belog orla I stepena; kapetan Eliot – Belim orlom IV stepena i Sv. Savom III stepena, te poručnik Bulok – ordenom Sv. Save IV stepena.
