Tenkovi, teška tehnika, inžinjerijske mašine, sve ono što se (uglavnom) kreće uz pomoć gusenica, pored niza vrlina imaju i jednu manu: veliki su potrošači, a utrošak se meri po kilometar/času. Neisplativo je slati ih na marševe duge više desetina kilometara, ili na dislokaciju jer, između ostalog, uništavaju i puteve, oštećuju asfalt, itd. Naravno, kretanje u toku borbe je nešto drugo, za to su i konstruisani, ali u miru daleko ekonomičnije jeste da se prevoze vozom (gde je to moguće), ali i teškim vučnim vozovima izuzetne snage i primerene nosivosti.
Jedan od napoznatijih i najmasovnijih modela na svetu je ”MAZ 537”, proizvod beloruskog giganta iz Minska (Минский автомобильный завод). Sigurno jedan od najvećih i najmoćnijih ”teškaša” koji se kretao po našim putevima. Danas je on prevaziđen kako po tehničkim rešenjima, nosivosti, isporučenoj snazi agregata, tako i po štedljivosti, ali u vreme kada se pojavio bio je nezamenjiv. Prvobitno je bio predviđen za prevoz krupnogabaritnih tereta kao što je oklopna tehnika i mogao je, pored puteva, da se kreće i besputicom, na šta je ponekad bio primoravan.
Ispitivanja su počela 1957. godine, a serijski je proizvođen u Minsku od 1959-1965. godine. U kurganskoj fabrici tegljača-točkaša (”КЗКТ – Курганский завод колёсных тягачей”, radila od 1950. do 2011. godine) proizvodnja je tekla od 1963. pa sve do 1989. godine pod istom oznakom. Druga generacija tegljača razvijena je u Kugranu i ta vozila su nosila oznaku ”KZKT”. Pored primene u armiji oni su mnogo korišćeni u privredi za kabaste terete kao što su turbine, transformatori, fabričke mašine, prese, itd. Izvezen je ne samo u države gde je korišćena sovjetska borbena tehnika, već i u one kojima je takav tegljač bio potreban u privredi i u industriji. Tačan broj korisnika nije poznat.
”MAZ 537” je po dizajnu preslikan model osnovne verzije svog prethodnika ”MAZ 535”, s tim što mu je produženo osovinsko rastojanje po dužini za 300 mm. Okvir je spojen zakovnicama i varen lamelama profilnog preseka (vier kant, ili firkant kako kažu naši bravari). Kabina je sa četiri mesta, dvoja bočna vrata i šiberima na krovu. Neposredno iza kabine nalazi se veliki pogonski prostor. U njemu je smešten 12-cilinarski dizel agregat ”D-12A-525A” koji je korišćen na tenku ”T-55”, direktni naslednik (derivat) agregata ”V-2” koji je koristio tenk ”T-34” isporučujući 526 KS. Pored agregata tu su i ostali prateći pogonski elementi.
Autonomija mu je do 640 kilometara, sa dva rezervoara po 420 litara (840 litara, gotovo tona goriva). Masa praznog vozila je 22 tone, a tereta do 65 tona. Opterećenje vučnog sedla je 25 tona. Ukupno je na točkovima oko 87 tona. Menjač je s tri brzine, a prenos snage vrši se hidrodinamičkim putem, sve vreme s pogonom na svih osam točkova. Prednja četiri točka vozač kontroliše volanom. To mu omogućuje izvanrednu okretnost. Ko god je video ovo vozilo, najpre bi pomislio da su za njegovo kretanje potrebni posebni putevi, obilaznice, itd.
Međutim, njegova manevrabilnost je gotovo neverovatna, jer može da izvede poluokrete u srazmezno veoma malom radijusu, što mu omogućava prinudni prolaz i kroz naseljena mesta. Vozilo ima i mogućnost kontrole pritiska u penumaticima, pa može, radi bolje prohodnosti da ispumpava i napumpava prema potrebi. U veliku kabinu smešta se vozač s tri člana posade. Pored grejanja kabine i motor ima predgrejanje, kao i svi tenkovski motori.
Posebno je za porodicu ovih vozila projektovana prikolica ”2-PPT-50” (прицепдля перевозки торфа – prikolica za prevoz rasutih tereta) nosivosti 50 tona. Tokom eksploatacije razrađene su bolje prikolice s većom nosivošću i raznovrsnim plaformama. Sve vreme proizvodnje on je permanentno usavršavan tako da je broj verzija teško utvrditi. Oružanim snagama je bilo veoma značajno da ovo vozilo bude potpuno sigurno na putu, jer je prevozilo ili vuklo dragocene sisteme, između ostalog i interkontinentalne rakete.
Navedimo neke od najvažnijih modifikacija:
- ”MAZ 537” je osnovni model.
- ”MAZ 537A” je verzija za vuču raketa mase do 75 tona. Izrađivan je u maloj seriji tokom 1964-1966. godine.
- ”MAZ 537 V” je mala serija specijalizovanih tegljača predviđenih za prevoz i lansiranje BPL ”DBR-1 Jastreb” i ”Tu-123”. Pored toga on je vukao i poluprikolice s lansirnim kontejnerima za balističke rakete ”UR-100” i ”5V61” koje su pripadale sistemu ”PRO A-35” poligonskog kompleksa ”Aldan”. Mogao je da vuče i cisternu ”ATZ-30” koja je nosila 30.000 litara goriva.
- ”MAZ 537 G” je najmasovnija verzija. Korišćen je i koristi se za sve vrste oklopne tehnike, velikih raketnih kompleksa i raznih lansirnih agregata za ICBM. Iz nje su razvijene nove verzije, među kojima su najzastupljenije evakuacioni tegljač i vozilo za tehničku pomoć. Ovaj model ima i vitlo sa 100 metara čelične sajle. Od 1964. godine počela je masovna proizvodnja unapređenih verzija. Pored ovih bilo je još verzija koje su rađene u maloj seriji ili nisu doživele serijsku proizvodnju.
”MAZ” u JNA
”MAZ 537” nije lako stigao u naše jedinice. Kod nas je kombinacija vozila i prikolice imala oznake vučni voz ”M-69” i ”M-81”. Ova prva oznaka odnosila se na kombinaciju vučnog vozila i poluprikolice ”Gorica PSN-50”, a druga je bila sastavljena od vučnog vozila sa sedlom i originalne ruske popuprilkolice ”ČMZAP-9990”.
Zašto se pojavljuju dve prikolice?
Poboljšavanjem odnosa sa SSSR počinje preoružavanje JNA, pa su u relativno kratkom roku stigle velike količine novog naoružanja kao što su tenkovi T-54/55, razni artiljerijski tegljači, borbena vozila pešadije, ali i vozila raketnih PVO sistema. Već 1965. godine planeri su uvideli da od 35 raspoloživih vučnih sistema samo šest mogu prevoziti nove tenkove. Ti tegljači bili su deo vojne pomoći i daleko su bili od težine i gabarita novih sredstava. Smatralo se da nam je potrebno minimalno 20 vučnih vozova, pa se tokom 1967. godine pregovaralo sa sovjetskim partnerima. Pregovori, međutim, nisu tekli glatko jer je cena kompleksa bila nesrazmerno visoka. Kao poređenje navešćemo da je ”T-54A”’ plaćan 87.660 $, a da je ”MAZ” sa poluprikolicom koštao 58.852 $. Odlučeno je da se nabavi samo tegljač, a sa domaćom prikolicom dobijen je kompleks sa prvobitnom oznakom ”Vučni voz 30MP M-70”. To nije bilo dovoljno jer je vozni park tenkova brzo rastao, pa je nadležna služba u JNA trebovala još 45 vučnih vozoa. Saobraćajna uprava JNA predvidela je nabavku 59 vučnih vozova u periodu od 1971-75. godine, kako su pristizala nova vozila u jedinice. Nema javnih podataka koliko ih je nabavljeno, mada neki izvori tvrde da je JNA uvela u svoj inventar 60 vozila rane verzije ”G”. Mora se reći da je to, na neki način, bilo iznuđeno rešenje, jer je mnogo faktora uticalo na to da se okrenemo kompatibilnom sistemu.
FAP je proizvodio tegljače, ali to nije bilo dovoljno. Istina je da je ”MAZ-375” izgledao i delovao na putevima veoma moćno i impresivno, ali u garažama VTO i VTS znali su koliko ima problema sa kratkovečnošću motora i malim međuservisnim periodima. O potrošnji goriva i maziva ne vredi trošiti reči jer brojke govore same za sebe. Međutim, svrsishodnost ovakvog vozila nikada nije dovođena u pitanje, pa još uvek nekoliko primeraka služi u Vojsci Srbije. Viđeni su i prilikom dovoženja i i odvoženja sredstava za paradu pobede ”Korak pobednika”.
Razlike između ruske i naše prikolice
- Ruska tenkonosna prikolica ”ČMZAP-9990” (Челябинский машиностроительный завод автомобильных прицепов):
- Baza: 9,70 m.
- Dužina: 14,42 m.
- Širina: 3,14 m.
- Nosivost: 52 t.
- Masa: 18 t.
- Maksimalna brzina: 60 km/h.
- Platforma: 28 m².
- Prikolica ”Gorica – PSN 50-00-2A”:
- Nosivost – 50 t.
- Masa – 13,5 t.
- Dužina – 12 m.
- Širina – 3,4 m.
Evo i osnovnih tt osobina baznog tegljača:
- Dužina: 8.960 mm.
- Širina: 2.885 mm.
- Visina: 2.880 mm (do krova kabine) /3.100 mm (sa signalnim svetlima).
- Osovinski razmak po dužini: 1.700 + 2.650 + 1.700 mm.
- Razmak između točkova: 2.200 mm.
- Masa: 21, 6 t.
- Maksimalna brzina: 55km/h.
- Potrošnja: 125 l /100 km.
- Kapacitet rezervoara: 2 x 420 l.
