Dve najomraženija dela opreme kod vojnika jesu ašovče i zaštitna maska. Najbolje je da se nikada ne upotrebe. Međutim, strah od posledica toga šta će se dogoditi ako ih uz sebe nemamo u odsutnom trenutku čvrsto ih drži na vojnikovom telu. Ašovče lupka po butinama, ume i da saplete vojnika, zaštitna maska se stalno gura pod pazuho ili bi da stane na bok, pa vojnik više i ne primećuje da su oni tu. A moraju da budu tu. Maska posebno. Za ašov ćemo se snaći, ali šta uraditi u trenutku kada se začuje komanda – ”otrovi!”. Gasmaska (kako su je do početka sedamdesetih godina zvali u JNA, da bi potom dobila službeni naziv zaština maska) jeste jedno od efikasnih i najbržih sredstava za zaštitu od BOt. Prosečno obučen pojedinac može da je stavi u pravilan položaj za manje od deset sekundi, mada norma kaže da to može da se obavi i za 20 do 25 sekundi. Toliko je dovoljno i u najurgentnijoj varijanti uzbunjivanja. Važno je da je čovek obučen, pribran i da sve uradi kako treba, uzdajući se u to da će filter izdržati, a opasnost brzo proći. Dobro uvežbani vojnici ročnog sastava mogli su u borbenim uslovima za sedam do osam sekundi da stave masku, uključujići tu i rad sa šlemom i ukupnom opremom. S obzirom na to da se maska stavlja najčešće posle komande ”atomska sleva ili sdesna” to se čini u ležećem položaju. Poželjno je (a tako smo i vežbali) da masku stavljamo žmureći, uz pretpostavku da bojni otrovu napadaju i oči, pa je nivo uvežbanosti dostizao perfekciju.
Gas maska ili zaštitna maska. Ako istražujete iskustva drugih zemalja evo male pomoći. Englezi je zovu Gas mask, Francuzi masque a gaz, Italijani machera antigas, Nemci Gasschutzmaske a Rusi маска противогаза. Reč je o dobro poznatom individualnom srestvu koje štiti organe za disanje, oči i lice od otrovnih materija u vazduhu (gasovi, pare, aerosoli, prašina). Koristi se za zaštitu vojnika i građana u PNHBO, odnosno protivnukelarnoj, hemijskoj i biološkoj odbrani od svih vrsta agenasa. Ona se može primenjivati i u miru kao sredstvo zaštite na radu. Redovni su deo opreme kod livaca, rudara, u proizvodnji opasnih materija, a integralni deo su i na skafanderima koji se koriste u biohemijskim laboratorijama prilikom istraživanja opasnih i zaraznih materija. Koriste ih i forenzičari, lekari prilikom suzbijanja velikih epidemija, kod asanacija, itd. Načelo rada je veoma jednostavno: na glavni deo maske (obrazina sa elastičnim sistemom za pričvršćivanje) navijeno je cedilo (filter) kome je cilj da zadrži štetne materije putem aktivnog uglja; tako do korisnika stiže prečišćen, upotrebljiv i bezopasan vazduh. On, razume se, stiže sporije nego kod prirodnog disanja, ali to je uslov bez koga se ne može. Sve maske imaju i zaštitne naočari koje su integralni, vakumirani deo obrazine i obložene su tankim slojem filma od specijalne sapunice koja ne dozvoljava zamagljivanje stakala. U jednostavnijim slučajevima, vojnik koristi sapunsku olovku kojom nanese i razmaže sloj sapuna.
Ni ovo sredstvo nema kratku istoriju, pa se i zbog njega moramo vratiti antici. Grci su koristili sunđer kao svojevrsnu gasmasku. Pošto smo već pisali o tome da su koristili i bojne otrove, jasno je da je pojava zaštite od njih logična posledica. Otac moderne gasmaske bio je Luis Haslet (Lewis Phectic Haslett). On je 1847. godine izumeo, a 1849. godine i patentirao pod brojem US 6529 izum koji je nazvao ”Inhaler or Lung Protector”, prvu tipsku, industrijsku zaštitnu masku na svetu. Time je poslodavce i vojnike rešio improvizacija u obliku raznih krpa, marama i sličnih pomagala.
Nije bilo lako doći do rešenja, a bilo je neophodno. Tokom srednjeg veka i u ranom modernom dobu lekari koji su se borili s kugom koristili su primitivne maske koje su podsećale na ptičju glavu sa crvenim staklima i filterima od lekovitog bilja. Uprkos primitivnoj izradi, ove maske su prilično uspešno (prema tadašnjim standardima), štitile lekare. Ipak, prava istorija gasmaski počinje pojavom BOt, tokom Prvog svetskog rata, o čemu smo već pisali. Nije amerikanac Haslet bio jedini koji je eksperimentisao. Njegovim tragom krenuo je 1954. godine škotski hemičar Džon Stenhaus (John Stenhouse, 21. X 1809 – 31. XII 1880) iz Glazgova. On je napravio veoma važan korak otkrivši da ugalj može apsorbovati i često neutralisati procesom oksidacije hlor, vodonik-sulfid i isparenja amonijaka. Pokušao je i napravio je prvu gasmasku koja je kao filter koristila komadiće drvenog uglja. Prednji deo pokrivao je usta i nos (polumaska) i sastojao se od dve žičane mreže (spoljne i unutrašnje) između kojih se nalazio prostor koji je bio ispunjen sitnim komadićima ćumura koji su imali ulogu ventila. Međutim, on je odbio da patentira svoj pronalazak verovatno ne želeći da preuzme odgovornost za njegovu nesavršenost i žrtve koje bi to izazvalo. Međutim, neke velike fabrike i preduzeća u Londonu već su koristile u drugoj polovini veka slične improvizacije kako bi zaštitile radnike od zagađenja. Njima je Stenhausov model bio samo jedna od mogućih alternativa jer, podsetimo, nijedna od tih maski nije imala iskušenje da se isproba u sukobu s bojnim otrovima, već znatno blažim industrijskim isparenjima, pa i klasičnim londonskim smogom.
Dok su se Englezi premišljali i sporadično koristili ugalj kao filter (verovatno je i poslovična štedljivost učinila svoje), poznati ruski hemičar N.D. Zelinski ( Зелинский, Николай Дмитриевич) otišao je presudan korak dalje. On je iskoristio aktivni ugalj u kome je posebnim tretmanom dramatično povećana ekfiasnost kontrolisanim stvaranjem pora koje su usmeravale i usporavale prodor opasnih supstanci. To jeste bio preokret u dotadašnjim naporima, a njegov uređaj koji se sastojao od gumene maske i filterske kutije prvi put je dobio naziv ”gasmaska”. Interesantan je njegov altrustički pristup tim podom. Već tada se znalo za stravičnu ubojnu moć BOt i Zelinski nije želeo da patentira svoj izum niti da od njega profitira, jer je za njega bilo sramotno da zarađuje na ljudskoj nesreći. Rusija je solidarno svim saveznicima ustupila taj patent iz istih pobuda kao i Zelinski, a vraćeno im je tako što su tokom Oktobarske revuolucije većina tih zemalja krenule u vojnu intervenciju. U Sankt Petrersburgu postoji spomen-ploča na kući u kojoj je Zelenski izmislio gas masku.
Geneza razvoja gasmaski je naravno veoma interesantna i zavisila je od tehnoloških mogućnosti pojedinih zemalja. Vlažne gasmaske koristile su više slojeva gaze sa umecima vate. Najpre je služila samo za zaštitu disajnih puteva, a zatim su se proširila i na čelo. Takve gasmaske nazvane su tamponi. Mnogo efikasnije bile su gasmaske sa suvim cedilom koje su Nemci koristili već početkom 1915. godine. One su baš podsećale po svom dizajnu na današnje maske jer su imale gumenu obrazinu sa providnim oknima i mrežom elastičnih traka za pričvršćivanje. Primitivni i kabasti filteri nošeni su u obliku kutija na pojasu, a sa maskom su bili vezani rebrastim crevom. Posle Prvog svetskog rata tehnologija materijala, a posebno veliki napredak plastike i PVC proizvoda, kao rezultat su dali male, kompakne i efikasne maske koje su se mogle s lakoćom nositi, ne ometajući radni ili borbeni proces. Guma obrazine pokazala se idealnom zbog svog prijanjanja, a sastav filtera stalno je unapređivan jer su razvijanjem BOt razvijana i protivsredstva.
Današnje maske ne razlikuju se mnogo od svojih prvih uzoraka. Rade na potpuno istom principu, bilo da su industrijske ili vojne. Osnovni delovi su im obrazina sa tripleks staklima i mrežom elastičnih pridrživača. Imaju prenosni, zamenjivi filter koji je kratkotrajniji od stalnog koji se nosi na pojasu, ali i konforniji za upotrebu. Radi lakšeg komuniciranja u savremene maske ubacuju se specijalne komorice s membranom, pa i mikrofoni. Zaštitna maska bilo kog tipa, i koliko god da je savremena, ima svoja ograničenja i opterećenja. Već sama njena težina izaziva neugan pritisak na licu i celoj glavi, a otežano disanje izaziva veće naprezanje, brže zamaranje te tako i veću kondiciju od vojnika. Jugoslovenska maska ”M-1” bila je teška 1.250 grama. No sve je to zanemarljivo pri pomisli da može spasiti život ili vitalne organe.
Maske nisu koristili samo ljudi. Tokom Prvog svetskog rata napravljene su maske za životinje (konje i pse). I nekadašnja JNA je imala zaštitnu masku domaće proizvodnje za konje. Maske su pokrivale celu glavu životinje, imale su ”džepove” za uši i dva stakla. Maska je dobila oznaku ”M6”. U vojsci SAD korišćene su i gasmaske za koze. One su upotrebljene prilikom testiranja nervnih bojnih otrova i načinjeno ih je ukupno 25 komada.
I u ovoj oblasti konstrukcijiski se pojavljuje više vrsta maski. Maske sa filterom su najčešće jer se on može menjati. Postoje i maske koje su izolovane od dotoka vazduha iz spoljne sredine i predstavljaju zatvoren sistem gde se iz posebne komore dobija kiseonik nezavisno od spoljnog uticaja. One su najbolje, ali i najskuplje. Pri tom su prilično kabaste i koriste se samo u određenim situacijama. Na njihovom principu napravljeni su i disajni uređaji zatvorenog tipa koji se koriste u ronilaštvu (radi prikivanja demaskirajućih mehurića vazduha), u spasilačkim ekipama prilikom raznih nesreća (u rudnicima, naftnim platformama, atomskim elektranama, itd), ali i kao redovni deo opreme tenkovskih posada prilikom savladavanja vodenih prepreka kretanjem po dnu reke ili jezera. To nisu klasične gasmaske ali mogu isto tako, čak bolje, da zaštite korisnika. Međutim, zbog komplikovanosti njihove konstrukcije i visoke cene, one se ne koriste masovno u vojno-civilne svrhe.
U SSSR i u drugim velikim zemljama razvijane su za potrebe civilne zaštite i zaštitne komore za decu do jedne i po godine. Pošavši od toga da je za dete šokantno da mu se stavi zaštitna maska, a može pri tom i samo da je skine, izmišljena je velika zapečaćena torba od gumene tkanine na metalnom okiru u koje se smeštalo dete. Vazduh je dolazio kroz filtracioni sistem, a sve potrebštine (voda, suve pelene), stavljane su u tu torbu. U takvoj torbi dete je moglo da izdrži i do šest sati.
Kakva su naša iskustva?
Prva jugoslovenska gas maska zvala se ”Nebojša” i proizvedena je u Kraljevini Jugoslaviji 1938. godine u Borovu. Fabrika obuće ”Bata” imala je posebno odeljenje i ova maska je izrađena isključivo od domaćih sirovina. U to vreme bila je to jedna od najboljih maski na tržištu i jevtinija od uvoznih. Mora se reći da je posao sa gasmaskama bio izuzetno unosan! Podsetimo da su Britanci za vreme Drugog svetskog rata proizveli oko osamdeset miliona (!) gasmaski. Ako uzmemo u obzir to da je svako na površini Zemlje teorijski ugrožen eventualnim napadom BOt, onda su i Nemci proizveli desetine miliona zaštitnih maski, ali i sve druge države. Koliko je to dragocenog gumiranog materijala potrošlo i uzelo od aktivnog oružja, može se samo nagađati. S obzirom na to da je u toku rata zabeležen (kako smo već naveli) samo jedan poznat slučaj korišćenja BOt, izgleda da su gas maske bile promašena investicija, ali to u realnosti nije tako. Nemoguće je zamisliti šta bi se dogodilo da je neka država napadnuta BOt, a njeno stnovništvo nije moglo da se zaštiti. Ko bi se i kako osvetio?
JNA je najpre koristila sovjetske zaštitne maske, da bi zatim osvojila sopstvenu proizvodnju. Dugo je jedini model bila zaštitna maska ”M-1” koju je proizvodio ”Miloje Zakić” Kruševac (od 1995. godine ”Trayal co”). Ona je bila veoma praktična, a u njenom kompletu se nalazilo, pored filtera, sapunske olovke i krpice, i antitot kutija sa protivotrovima za prvu pomoć. Iz nje smo veoma rado koristili tablete koje su se pokazale izvanredne protiv glavobolje. Trajnost njenog cedila bila je oko 12 časova za većinu BOt, osim za krvne (hlorcijan). Ona nije štitila od ugljenmonoksida, ugljendioksida i amonijaka.
U Vojsci Srbije koriste se maske ”M2F” i ”M2F/V”. Potpuno su iste osim što ova druga ima dodatak za vodu. Namena im je ista kao kod svih drugih maski. U obrazini se nalazi i fonijska jedinica koja obezbeđuje razumljivost komandi i komunikacije do 85%. Izrađuje se u tri veličine – M,S i V (mala, srednja i velika). Predstavlja kopiju američke ”M-9” i ona je počela da e uvodi pred kraj 1991. godine kao zamena za ”M-1”. Delovi se nisu mogli premeštati s jedne na drugu. Cedila su bila ista, ali s drugačijim navojem, što znači da se ranije zalihe nisu više mogle koristiti. Elastične trake su se španovale na drugim mestima, a stakla su imala izmenjen oblik s mogućnošću dioptrije. Mala maska je za obime glave do 55 cm, za srednje od 55-57 cm, a velike od 58-60 cm, što se poklapa sa brojevima šapke JNA. Intereantno je da je ”Trajal”, naslednik ”Miloja Zakića”, paralelno s vojnim programom razvijao i program za privredu, ali su one rađene u crnoj boji i imale su veći izbor i ponudu filtera koji su obeležavani raznim bojama.
Naša industrija prozivodila je i zaštitne maske ”CR-M30” za točioce raketnog goriva. U taj pribor ulazili su: obrazine, uptstvo za upotrebu, cedilo ”CR-M”, rebrasto crevo, torbica, zaštine rukavice ”M4” veličine M, S i V, lični pribor za dekontaminaciju (”LPD-M3”), pribor za čišćenje (flanelska i sapunska krpa). Postojale su dve vrste cedila: zelene boje s oznakom ”G” za zaštitu od isparenja raketnog goriva i crne, oznake ”O” za zaštitu od oksidanata raketnih koriva.
Vojska je koristila (i još uvek koristi) ”IKROSTEP” (individualni komplet ronilačke opreme za spasavanje tenkovske posade). Ovi kompleti počeli su da se nabavljaju krajem sedamdesetih godina za sve posate tenkova ”T-72”. Proizvodilo ih je nekoliko kooperanata. Sam regulator pritiska radio na Dragerovom principu. Korišćen je isključivo u podvodnoj vožnji, ili su ga posade nosile u pripravnosti prilikom skelskih prelaza.
