Od momenta kada su avioni postali borbeno operativni, razvijala se i ideja o tome kako im povećati radijus. On je, naravno, zavisio od mnogo faktora, ali svi oni su se svodili na to koliko ima goriva, bez obzira kakav je i koliko je bio štedljiv motor. Pred sam Prvi svetski rat, 1912. godine zabeleženi su prvi pokušaji prebacivanja goriva s jednog na drugi avion pomoću najobičnijeg pretakanja iz kanistera. Naravno da se od ovoga vrlo brzo odustalo, a razloga za to je previše i svi su očigledni, pa da ne trošimo na njih dragocene redove i pažnju. Umesto samoubilačke misije presipanja goriva, Aleksandar Severski (Прокофьев-Северский Александр Николаевич, rođen u Ruskoj imperiji 1894. godine, umro u Njujorku 1974.godine) pilot i konstruktor, razvija metod dopunjavanja pomoću gumenog creva. Zadržimo se kratko kod ovog neverovatnog čoveka. On je bio jedan od najpoznatijih pilota Imperije. Posle Oktobarske revolucije, 1918. godine preko Vladivostoka se domogao SAD gde je kratko vreme radio pri diplomatskom predstavništvu, a zatim krenuo za svojom srećom. Ona mu je omogućila da pored čina starijeg poručnika Ruske imperije stekne i čin majora USAF. Ni to nije sve; on je bio jedan od zagovornika uvođenja strateške avijacije i veoma bitno je uticao na osnivanje Ratnog vazduhoplovstva SAD. Eto biografije za jedan veoma uzbudljiv film koji bi svedočio o tome koliki i kakav trag su ruski stručnjaci ostavili u napretku SAD ali i ostalog sveta.
Prvo uspešno dopunjavanje gorivom u vazduhu po njegovoj metodi izvela su dva američka pilota leteći dvokrilnim avionima ”Airco DH.4”, britanskim dvosedim dvokrilcima. To im je omogućilo da poboljšaju dotadašnji rekord u dužini i trajanju leta. Jednostavno rečeno, dve letilice su pri minimalnoj brzini bile povezane crevom kroz koje je (gravitacijom) gorivo pretočeno u donji avion. Sledeći korak je učinjen brzo dodavanjem pumpe za gorivo koja je omogućavala različite pozicije aviona i brži protok.
Drugi svetski rat je i u ovoj oblasti doneo veliki napredak. Godine 1942. preduzimljivi Nemci su radili na mogućnostima dopunjavanja strateškog bombardera ”Me-264” nazvanim ”Bombarderom Amerike”. Naravno, cilj je bilo da se postignu interkontinentalna rastojanja. Prvi mlazni bombarder koji je dopunjavan u letu bio je američki ”B-45 Tornado” (”North American B-45 Tornado”). Korejski rat je bio prilika za proveru ovog sistema, pa je šestog jula 1951. godine izvršena dopuna izviđačkih aviona ”RF-80” (”Lockheed F-80 Shooting Star”), a tokom Vijetnamskog rata osvojena je i tehnika dopunjavanja helikoptera u letu.
Ovom tehnikom danas se koriste isključivo borbeni i borbeno-transportni avioni, dakle ”nebeski vojnici”. Razlog za odsustvo takvog sistema u građanskoj, komercijalnoj avijaciji je razumljiv: štedljivi motori im omogućavaju izvanredne dolete, mreža komercijalnih aerodroma je veoma bogata i uhodana, relativna težina aviona je značajno manja u odnosu na vojno-transportne avione, pri čemu se izbegava rizik bilo kakvog incidenta u vazduhu. Ni borbeni avioni ne primenjuju uvek ovu metodu, osim za vreme povišenog stepena borbene gotovosti, uvođenjem stalnih patroliranja, vanrednih zadataka sa povećanim i specijalnim teretima. Jedino se kod američkog izviđačkog aviona ”Lockheed SR-71 Blackbird” standardno primenjuje ova procedura, što će kasnije biti objašnjeno.
Sistemi dopune
Konusno crevo
Da bi se koristio ovaj metod, avion ima jedno ili više creva koja se nalaze na maksimalno mogućnoj udaljenosti jedno od drugog. Načelno, dva se nalaze ispod krila, iza gondola motora, a treće u zadnjem delu trupa što mu omogućava dopunu tri aviona u isto vreme. Creva su duga i po nekoliko desetina metara. Na kraju creva nalazi se konus ili bova koja spolja podseća na levak. Na dnu bove gde je spoj sa crevom, nalazi se ventil koji zaključava crevo u trenutku sigurnog spajanja. Tu je i sigurnosni mehanizam koji u slučaju turbulencije ili bilo čega drugog, trenutno prekida dovod goriva i odvaja se od primaoca. Primalac goriva opremljen je odgovarajućom prijemnom šipkom (”muškim delom” kako bi se nekada govorilo u JNA), nekom vrstom žaoke koju pilot treba da utakne u bovu, što nije tako teško pri mirnom letu. Ona je uklopljena aerodinamički u telo aviona odakle se hidruličnim mehanizmom istura radi daljeg postupka.
Proces je viđen mnogo puta, ali opišimo ga za one koji vole detalje: tanker leti konstantnom brzinom i kursom. Avioni se približavaju dok cisterna odmotava crevo. Konus pod pritiskom vazduha se odvaja iz sklopljenog položaja u radni. Kada se visina i brzina ujednače, pilot ”žaoku” umetne u konus gde elektromagnetna brava obavi svoj posao. Radio-vezom se potvrđuje siguran spoj i operater koji se nalazi u posebnoj kabini pušta gorivo. Ono se pod visokim pritiskom pretače u primaoca. Kada instrumenti pokažu da su tankovi puni pilot primaoca jednostavno uspori i tako se oslobodi brava elektromagneta. Sav ovaj postupak fizički je obezbeđen odgovarajućom svetlosnom i radio-signalizacijom, ali i optičkom vezom (kamerom ili direktnim uvidom). Ovaj metod mogu koristiti i ”džepni tankeri”, lovci bombarderi koji mogu poneti gorivo i u posebnom kontejneru i dopuniti kolegu u vazduhu. Ovaj metod se više primenjuje na nosačima aviona zbog udaljenosti od kopnenih baza, a tek u slučaju nužde u frontovskoj avijaciji. Brzina pretakanja dostiže tri tone u minuti (!) što skraćuje rizično vreme, smanjuje potrošnju tankera i primaoca i njihovu izloženost eventualnom napadu protivnika.
Cev-šipka
Ova metoda koristi se kod tankera koji su opremljeni šipkama (cevima) za punjenje. Reč je o teleskoskoj cevi dužine do 20 metara koja se nalazi u repnom delu tankera. Na kraju se nalaze male aerodinamične površine (vingleti) koje olakšavaju upravljivost smanjujući turbulenciju i vibracije. Ovde je postupak obrnut u odnosu na crevo! Operater punioca je mnogo zaposleniji i odgovorniji, dok avion primalac zauzma poziciju ispod i malo iza tankera čekajući da operater ”utakne” cev u grlo za punjenje. To grlo obično se iza kabine pilota. Ovde šipka obavlja ”muški” deo posla, tako što je operater uvlači u grlić primaoca. Kada se spoje, počinje pretakanje. Punjenje ovom metodom je brže, jer je moguće preliti i do 4.500 litara u minuti. Stoga se ovakav način dopune prvenstveno koristi za velike potrošače – bombardere, transportne avione ili čak druge avione tankere koji se nalaze u zoni dopune. Manji avioni ne mogu u potpunosti da iskoriste prednost ovog načina dopune jer mogu da dopunjavaju do 1.700 litara u minuti.
Krilo-krilo
Ovaj metod predložili su i ispitali sovjetski probni piloti I.I. Šeljest (Шелест, Игорь Иванович) i V.S. Vasjanin (Васянин, Виктор Сереевич). On je isproban na avionima ”Tu-4” i aktiviran je 1951. godine. Kako se odvija dopuna u vazduhu ovom metodom? Avioni su u formaciji leteli paralelnim kursom – krilo uz krilo, ne nalazeći se u struji onog drugog. Avion-tanker bi odmotao sajlu sa stabilizirajućim padobranom s vrha krila. Bombarder bi manevrisao tako što bi za sajlu zakačio šipku (kuku) koja bi bila izvučena iz vrha krila. Tada bi izvukao pomoću te šipke crevo iz krila. Crevo bi se spojilo sa primačem i počeo bi prenos goriva. Usled komplikovanosti i rizika, a posebno zbog ograničenih mogućnosti tankovanja više aviona, ova metoda je, bez obzira na pokušaje osavremenjavanja, napuštena, ali je vredi spomenuti. Može se videti u kadrovima igranog filma ”Slučaj u kvadratu 36-80” i u 12. nastavku serijala ”Crvene zvezde”.
Avioni-tankeri
Ovakvi avioni se ne kostruišu zasebno, već se dobijaju prepravkama putničkih ili transportnih aviona, pa i nekadašnjih bombardera. U slučaju palubne avijacije koriste se čak i protivpodmornički avioni, kao što je ”KC-3A”, modifikacija protivpodmorničkog aviona ”C-3 Viking”. Ruski tanker ”Il-78M” prepravljen iz transportnog aviona ”Il-76 MD”. Sa njega je uklonjena oprema za utovar i istovar tereta, njegovo pričvršćivanje, balans itd, a nema ni tipičan zadnji otvor-rampu. Dva dodatna rezervoara-cisterne ugrađena su u trup sa tri vanbrodske jedinice za punjenje gorivom. Kabina repnog strelca pretvorena je u kabinu operatera. Ranije je vazduhoplovstvo SSSR koristilo modifikovane bombardere ”M-4” i ”3M” koji su služili do ranih devedesetih. Slično su radili i Britanci koristeći maksimalno jedan od bombardera iz serije ”tri V” – ”Hendli Pejž Viktor”. Interesantno je da je on mnogo dužu karijeru napravio kao tanker nego kao bombarder, jer se pojavio u vreme kada su naglo razvijeni SAM sistemi, pa je njegova bombarderska uloga otišla u istoriju. Spomenuli smo da i borbeni avion može biti vazdušni tanker bez promene osnovnih fukcija, što je slučaj na avionima velike nosivosti kakvi su ”Su-24” i ”Su-33”. Većina zemalja koristi metod tankovanja pomoću creva, dok samo vazduhoplovstva SAD i Izraela koristi cev-šipku.
U ruskim VVS trenutno postoje četiri vrste aviona tankera – ”Il-78”, frontovski bombarderi ”Su-24” i ”Su-33”, i ”MiG-29K” / ”MiG-29KUB”, palubni lovci. Najveći broj tankera imaju SAD; za njima su Francuska, Saudijska Arabija i Rusija, što je logično jer dejstvo njihove avijacije zavisi od udaljenosti od svojih baza. Ruska avijacija ima dovoljno mogućnosti da se kopneno pravovremeno dopunjava, a njihovi strateški bombarderi imaju ionako ogroman radijus. Dopunom u vazduhu, ostanak na zadatku zavisi samo od kondicije posade. Helikopteri se takođe mogu dopunjavati. I kod njih postoji dvostruka mogućnost dopune – pomoću creva sa palube (kada i ne moraju da sleću) i pomoću šipke-cevi. Međutim, dopuna helikoptera se relativno retko obavlja u vazduhu zbog značajne razlike u brzini, kao i opasnosti da turbulencija poremeti let helikoptera kojim povodom elise mogu da naprave katastrofalnu štetu. To se može videti na nekim dostupnim snimcima.
I ova oblast vojne tehnike ima svoje kuriozitete i rekorde.
- Od 26. februara do trećeg marta 1949. godine američki avion ”B-50” izvršio je prvi kružni let bez sletanja, ostavši u vazduhu 94 sata i jedan minut.
- Helikopter ”H-21S” obavio je prvi transkontinentalni prelet bez sletanja preko SAD od San Dijega (najveće pacifičke vojne luke) do Vašingtona, 23-24. avgusta 1957. godine tako što se četiri puta dopunjavao u vazduhu.
- Američki tanker ”KC-10” može da ponese do 77 tona goriva.
- Avion-izviđač ”SR-71” natankovan na pisti ima masu od 77.100 kilograma, od čega je masa goriva 46.180 kg! Tako otežan on ne bi mogao da poleti s piste, stoga je morao da poleće poluprazan, a da se zatim dopunjuje u vazduhu. Tek posle toga bi krenuo u zadatak. Posle dopune, avion bi postao dvostruko teži.
- Firma ”Northrop Grumman” usavršila je sistem dopune bespilotne letilice ”X-47 Pegaz”. U sklopu tog programa Ratna mornarica SAD, radeći na razvoju bespilotnih ofanzivnih letilica sposobnih da polete sa nosača aviona (kao što je ”X-47”), uspela je čak da konstruiše bespilotni tanker, ”Boing MQ Stingray”. Prva dopuna dve bespilotne letilice u istoriji obaveljan je jula 2021. godine. Želja da avion postane još opasnija platforma, koja će dugo biti nad glavama protivnika i predstavljati realnu opasnost, izražana je ispitivanjima postupaka kojima bi se avioni u letu dopunjavali ne samo gorivom (što je dovedeno do rutine), već i bojevim kompletima! U trci za efikasnije uklanjanje protivnika izgleda da nema ciljne linije, već se ona stalno pomera.
