Oto Skorceni rođen je 1908. godine u Beču. Koreni njegove porodice, oca inženjera Antona Skorcenija, potiču iz malog slovenskog mesta Skorcenin. Oto je izrastao u pravog pravcatog džina. Bio je visok preko dva metra, a telo mu je izgledalo kao u boksera, krupne ali gipke građe. U gimnaziji i Visokoj tehničkoj školi pripadao je nizu đačkih i studentskih organizacija koje su se često upuštale u dvoboje, smatrajući taj čin nezaobilaznim delom nacionalne baštine. Godine 1928. u obrednom dvoboju Oto je duž leve strane lica zadobio udarac branikom mača i do kraja života nosio je ožiljak koji se smatrao obaveznim detaljem svakog časnog studenta. Odjednom, svima je bio poznat, svi su u njemu videli oličenje hrabrosti. Mladom Skorceniju se to dopalo. Prvi put je osetio kako slava magično opija dušu. Od tada osetio je potrebu za dokazivanjem koja je po mnogo čemu presudila njegov dalji život. Bio je to početak legende o „Čoveku s ožiljkom”.
Godine 1931. sudbina ga je prvi put ukrstila sa studentom prava Ernstom Kaltenbrunerom. Od prvog trenutka postali su nerazdvojni prijatelji. Obojica su bili slične građe, obojica podjednako opsednuti istim tragičnim idealizmom. Sledeći svoja nacionalistička i tradicionalistička ubeđenja, Skorceni i Kaltenbruner učlanili su se 1932. godine u austrijsku nacističku partiju. Kad je vlada zabranila ovu partiju, Skorceni se povukao iz politike, dok je njegov prijatelj nastavio da gradi karijeru u ilegali. Pošto je preuzeo vođstvo u paravojnim SS odredima odmah je učlanio Ota koji je ubrzo postigao prvi veliki uspeh. Tokom pripajanja Austrije Trećem rajhu, Skorceni je sprečio ostrašćene naciste da linčuju predsednika republike Vilhelma Miklasa, što je bilo presudno za njegovu dalju karijeru. Naime, zapovednik austrijskog SS-a procenio je Skorcenijev gest politički ispravnim, pa ga je stavio pod svoju zaštitu.
Važno je napomenuti da je u nacističkoj Nemačkoj sve vreme vladalo rivalstvo između
vojske i oružanih snaga SS-a. Najmoćnija SS ustanova, Služba bezbednosti rajha, bila je ljubomorna na čuvenu jedinicu Brandenburg koja je uspešno izvodila posebne zadatke i sabotaže na frontu i u neprijateljskoj pozadini. Tako je vrh SS odlučio da stvori sličnu jedinicu. Nije prošlo dugo i nastala je SS specijalna grupa za posebne namene Fridental, a na njeno čelo postavljen je Skorceni sa činom kapetana. Novopečeni specijalac bio je uskoro predstavljen i fireru koji ga je, zadivljen zemljakom džinovskog rasta, odmah zavoleo i Skorceni je postao njegov omiljeni komandos.
Slobodni ste!
Poduhvat koji je od Skorcenija napravio pravu zvezdu i omogućio mu munjevit uspon u nacističkoj hijerarhiji, svakako je oslobađanje italijanskog diktatora dučea Benita Musolinija. Ni taj uspeh, koji je odjeknuo duž zaraćene i opustošene Evrope kao nijedan pre toga, nije postigao zahvaljujući samo odličnom strateškom planu poduhvata, nego nečemu što duboko zalazi u Skorcenijevu ličnost, a što ćemo otkriti kasnije.
Nakon savezničkog iskrcavanja na Siciliju, većina Italijana shvatila je da je rat izgubljen i da se što pre treba izvući iz čeličnog zagrljaja Nemačke. Nesvestan tragičnog položaja i prevratničke zavere koju pripremaju njegovi najbliži saradnici, Musolini je 24. jula 1943. sazvao Veliki fašistički savet. Na njegovo zaprepašćenje, savet je doneo odluku da kralj preuzme ustavne obaveze koje je do tada uzurpirao duče. Odmah po izlasku sa sastanka, Musolini je uhapšen i odveden u nepoznatom pravcu. Iako je general Badoljo zvanično izjavio da se rat na strani Nemačke nastavlja, novi premijer je brže-bolje uputio emisare u Lisabon da sa saveznicima otpočnu pregovore o sklapanju mira.
Hitler je znao da mora da preduzme hitne mere ne bi li spasao svog dugogodišnjeg saveznika i oborio s vlasti prevratnike. Poduhvat za dučeovo oslobađanje poverio je do tada malo poznatom Otu Skorceniju. Operacija je dobila ime „Hrast”.
Najteži deo poduhvata bilo je određivanje mesta gde Italijani drže Musolinija. U Rimu je za njim uzaludno tragao policijski ataše pri nemačkoj ambasadi. Svuda po Italiji bili su raspoređeni špijuni, ali od Musolinija ni traga ni glasa. Tek 28. jula stižu neka saznanja da je duče iz luke Gaeta prebačen korvetom u karabinjersku školu na ostrvu Ponca. Zatim dolazi obaveštenje da je opet premešten, ovog puta na ostrvo La Madalena.
Onda se sudbina poigrala sa Skorcenijem, ali i sa saveznicima. Da bi fotografisao zemljište za potrebe oslobađanja, Oto je avionom pošao da obleti ostrvo La Madalena, ali ga je prilikom povratka oborila saveznička protivavionska artiljerija. Ironijom sudbine, komandosa je iz mora izvukla posada italijanskog broda „Panter” i, ne sumnjajući koga ima na palubi, prebacila na kopno.
Zatim se Musoliniju opet gubi svaki trag. Tek početkom septembra, Nemci su uspeli da presretnu radio-vezu italijanskog Ministarstva unutrašnjih poslova iz koje su saznali o izuzetnim merama obezbeđenja oko zimskog centra Gran Saso, zbog„važne ličnosti” koja se nalazi u tamošnjem hotelu. Konačno, poduhvat je mogao da počne.
Zimski centar na planinskom vencu Monte Karlo činila je skijaška staza, žičara sa stanicama u podnožju i plato na nadmorskoj visini od 2150 metara gde se nalazio i hotel „Kampo imperijale”. Tog 10. septembra jedna grupa komandosa i padobranaca okupila se u maslinjaku jedne vile u podnožju planine, dok je za to vreme druga grupa kidnapovala jednog karabinjerskog generala. Zamisao je bila da italijanskog visokog oficira povedu sa sobom kako bi sprečio otpor karabinjera u hotelu.
Tačno u 14 časova iznad Gran Sasa naišao je konvoj desantnih jedinica. Odjednom, nebo su preplavili avioni i začula se zaglušujuća buka motora. Posle nekoliko trenutaka, kad su vučne sajle otkočene, piloti jedrilica započeli su manevre za sletanje i aterirali na platou ispred hotela. Skorceni i komandosi iskočili su iz letelice i potrčali prema hotelu, dok je oteti italijanski general trčao za njima dovikujući obezbeđenju da ne pucaju. Na sreću, načelnik straže procenio je bezizlaznost situacije i zabranio svaki otpor. „Hrabri” Oto prvo je uleteo u radio-sobu i drškom pištolja onesposobio radio-vezu. Potom je požurio na drugi sprat, u sobu 201, na čijem prozoru je primetio dučeovu siluetu. Praćen dvojicom podoficira, uleteo je u prostoriju i teatralnim rečima dokazao sklonost prema melodrami:
- Duče, šalje me firer! Vi ste slobodni!
Ali, prava melodrama tek je usledila. Naime, kapetan aviona „fizeler” kojim je trebalo da pobegnu, zauzeo je položaj za uzletanje. Ali, neplanirano, pojavio se i Skorceni. Pilot je bio očajan jer se ogromni Oto ipak nekako ugurao u avion. Na vapaje da preopterećeni aviončić bez dovoljno goriva neće uspeti da poleti s malog platoa, najveći nemački komandos odgovorio je da će pre poginuti nego dozvoliti da se nešto dogodi Musoliniju. U suštini, sujetni Oto Skorceni nikome nije želeo da prepusti da dučea odvede Hitleru. Pilotu ništa drugo nije ostalo osim da naloži padobrancima da rukama zadrže avion dok motori ne postignu najveću snagu i, kao uz pomoć neke vrste katapulta, na kraju, uspeo je da podigne mali avion.
Oko 23 časa Skorceniju je u njegovom rodnom gradu Beču priređen svečani doček. Bio je to prizor koji je sanjao celog života. Svuda naokolo škljocali su fotoaparati i čulo se tapšanje mase koja je pozdravljala svoje junake. Napokon, Skorceni je postao ono što je oduvek želeo, slava mu je zakucala na vrata i udarila u glavu. Pošto ih je pozdravio načelnik policije, putnici su prenoćili u hotelu „Imperijal”.
I tako, duče je bio slobodan, a Oto je za zasluge u poduhvatu unapređen u čin potpukovnika i odlikovan Gvozdenim krstom.
Onda je usledio poduhvat koji Skorceniju nije išao u korist, koji je porušio mitove i legende i vratio stvari na svoje mesto.
Operacija „Miki Maus”
Jedan od najvernijih nemačkih saveznika, mađarski regent, admiral vitez Mikloš Horti, shvatio je da je poslednji trenutak da spase zemlju od ratnih razaranja i sovjetske okupacije, pa je krajem septembra tajno poslao svog generala u Moskvu da pregovara o miru. Postoje izvesni znaci i da je Hortijev sin Mikloš Horti, poznatiji po nadimku Miki, pokušao da stupi u vezu s Narodnooslobodilačkom vojskom Jugoslavije i Josipom Brozom Titom. U svakom slučaju, nemačka obaveštajna služba odmah je saznala za ove poteze i odlučila da predupredi gubitak jednog od poslednjih saveznika.
Priprema protivudara poverena je prvom sekretaru nemačke ambasade u Budimpešti general-majoru Edmundu Fezenmajeru. Naravno, u poduhvat je bio uključen i Skorceni. Nemačka obaveštajna služba Mikiju je dostavila lažnu poruku da mu Titovi obaveštajci zakazuju sastanak u zoru 15. oktobra, u kancelariji Feliksa Bornemize, direktora „Mađarskog rečnobrodarskog društva”.
Mikloš je na sastanak krenuo kolima u pratnji tri telohranitelja ne sumnjajuđi da mu se sprema doček prema scenariju iz „Cezara i Kleopatre”. Čim je zakoračio u kancelariju. na njega je skočilo petnaest komandosa. Surovo su ga pretukli. umotali u tepih i prebacili u Beč.
Namera je bila da ucene regenta. pa da on nastavi borbu na strani rajha, ali pošto je on ostao nepokolebljiv, odlučili su da zauzmu kraljevski dvorac. uhapse Hortija i promene vladu. Sutradan ujutru, tenkovima i konjanicima suprotstavio se samo jedan gardijski bataljon s kapetanom Andrašem Kalajem na čelu. Otpor je bio slomljen za nekoliko minuta. Tek tada na scenu stupa „hrabri” Oto Skorceni upadajući u nebranjene objekte u Budimu.
Fezenmajer, vođa operacije, nasilno je sproveo Hortija iz kraljevskog dvorca u jedan drugi, gde je regent, verujući u čvrsto nemačko obećanje da će Miki biti oslobođen, pristao da potpiše akt o abdikaciji i da ode u izgnanstvo. Da bi ovaj čin donekle bio protokolaran, Horti je vraćen u kraljevski dvor, gde je zatekao neočekivan prizor: esesovci, na čelu sa Skorcenijem, razvalili su sve stilske komode i vitrine, opljačkali nakit i vredne stvari i ležali u foteljama dok su im blatnjave čizme bile podignute na brokatne presvlake. Ali, ono što je regenta najviše pogodilo, bio je vojnik koji je tog trenutka izašao iz kupatila u njegovom bademantilu. Regent se toliko uzbudio da je krenuo da popije aspirin. Međutim, verujući da želi da se otruje, na njega je skočilo nekoliko komandosa i iz ruke mu izbilo čašu s vodom. Bez smisla za protokol, Fezenmajer mu je akt o abdikaciji poturio pod nos baš u kupatilu.
Očito da je „najopasniji čovek Evrope” u ovom poduhvatu jedino savladao nesrećnog Mikija i opljačkao kraljevski dvorac. „Raskošni provod” u Budimu opisao je i sam Skorceni u svojim memoarima.
Operacija „Grifon”
Jedinu ulogu koja ga je zaista mogla koštati života, Skorceni je odigrao u operaciji „Grifon”.
Krajem 1944, tokom razrade planova za nemačku ofanzivu u Ardenima, zaključeno je da uspeh uglavnom zavisi od pravovremenog zauzimanja mostova na reci Mezi. Hitler je došao na ideju da bi, zbog iznenađenja i zabune, zaposedanje ovih objekata najbolje izvela jedinica opremljena američkim vozilima i oružjem, sastavljena od vojnika koji znaju engleski. Izvođenje je bilo povereno nikom drugom do njegovom omiljenom komandosu Otu Skorceniju, i ubrzo lice s ožiljkom skovalo je plan. Jedinicu je sačinio uglavnom od Iraca, izdajnika, ali i onih koji su znali engleski jezik. Prvu kategoriju činili su vojnici koji su govorili engleski s američkim naglaskom mada je, u suštini, većina znala da izgovori samo „YES”.
Iako je veliki deo tog poduhvata propao, grupa Skorcenijevih komandosa uspela je da unese pometnju u američke redove: menjali su i uklanjali oznake na putu, sekli telefonske veze, pružali pogrešna obaveštenja savezničkim vojnicima. Ali, najveći uspeh, koji je ovom prilikom bio slučajan, bio je taj što s^ pročulo da grupa namerava da ubije generala Ajzenhauera. Pola miliona Amerikanaca krenulo je u lov na špijune i tako dovelo do gužve i haosa na putevima. Pokušavajući da otkrije neprijatelja, vojna policija ne samo da je stalno menjala lozinke, nego je sve zaustavljala postavljajući pitanja na koja su mogli da odgovore samo rođeni Amerikanci.
Bila je to prava komedija s tragičnim delovima. Generala Omara Bredlija jednog dana zaustavili su čak tri puta. Prvi put morao je da kaže koji je glavni grad države Ilinois.
Springfild! odgovorio je slavni general, ali vojni policajac se nije slagao.
Čikago! - nastavio je uporno.
Druga patrola tražila je da pobroji mesta igrača u ragbiju, dok je poslednji punkt držala grupa koja ga je prepoznala, ali nije želela da propusti priliku da se našali s jednim generalom. Kad su ga upitali ko je bio suprug glumice Beti Grejbl, Bredli je, očajan, odgovorio:
- Tako mi boga, pojma nemam!
Zadovoljni sobom, policajci su, propuštajući generala, pobedonosno objasnili da je to Džeki Kugan. Može samo da se zamisli kako su tek prolazili Britanci koji sigurno nisu znali odgovor na većinu ovakvih pitanja!
Sve se završilo tako što je od 44 elitna komandosa samo osam uspelo da se vrati u nemačke redove. Sam Skorceni jedva je spasao živu glavu.
Neuhvatljivi Džo
Nakon kapitulacije Oto Skorceni skrivao se po alpskim bespućima proglasivši sebe neuhvatljivim Džoom. Bila je to jedna od njegovih osobina koju nikako nije uspevao da potisne – ogromna sujeta.
Kad je shvatio da ga niko ozbiljno ne lovi, predao se jednom poručniku u okolini Salcburga. Kao i većina esesovaca, smešten je u logor Dahau, gde je čekao suđenje za događaje u Ardenima. Krivice je oslobođen 9. septembra, pa je prebačen u Darmštat. Tada su zahtev za njegovo izručenje uputili Česi i, izgleda, Jugosloveni. Skorceni je navodno bio umešan u planiranje operacije „Konjićev skok”, poznatije kao „Desant na Drvar”. Ali, Skorceni je tvrdio da je zaključio da od iznenađenja nema ništa, pošto su partizanski obaveštajci otkrili pripreme, pa se vratio u Nemačku. Kako su hladnoratovski sukobi već polako dolazili do izražaja, Amerikanci su, bez obzira na opravdanost zahteva, otezali da ga isporuče zemljama bliskim Rusiji.
Ipak, 27. jula 1948. pomogli su mu i da pobegne. Ujutru se na logorskoj kapiji zaustavilo vozilo američke armije. Kapetan i dva vojna policajca pokazali su straži nalog o preuzimanju Skorcenija radi daljeg saslušavanja. I, zarobljenik je uveden u automobil koji se izgubio u jutarnjoj magli. Tek tada je ustanovljeno da se radi o bekstvu koje je sprovela nemačka tajna organizacija, možda potpomognuta američkim agentima.
Nekoliko nedelja kasnije, čovek s ožiljkom osvanuo je u Madridu, pod zaštitom španskog diktatora Franka. Sledeće godine bio je u Argentini, raju za odbegle naciste. Tu se Skorceni vratio svom pređašnjem poslu mašinskog inženjera. Istovremeno, radio je na trgovini oružjem, ali i na spasavanju nacista iz Evrope, najviše motivisan njihovim blagom opljačkanim tokom rata.
Pri tome, napisao je više knjiga o svojim ratnim i poratnim doživljajima, ali teško je razdvojiti šta je od tih priča istina a šta plod mašte. I nema te velike ratne priče u kojoj on, navodno, nije učestvovao. Proglasio se jednim od tvoraca ODESSE (Organizacija za pomoć nacistima), savetnikom egipatskog premijera Nasera, ljubavnikom Evite Peron.
Ali, pre svega, Oto Skorceni bio je izvrstan manipulator i samoreklamer. Koliko je samo Skorceni mislio na propagandu, prvenstveno lično isticanje, ukazuje to što je u poduhvat spasavanja Musolinija poveo i jednog čuvenog ratnog reportera. Čitav tok poduhvata marljivo je beležio službenom „lajkom” Toni Snajders koji je posle rata
postao slavni umetnički fotograf.
Prema jednoj verziji Skorceni je umro od raka kičme 7. jula 1975, dok je prema drugoj poginuo u saobraćajnoj nesreći u Madridu.
