Nemački jurišni odredi

Danas se u svim armijama jedinice specijalne namene smatraju elitom. Ovo je priča kako su nastale prve nemačke specijalne jedinice.

Nemci su tokom Prvog svetskog rata najviše doprineli razvoju jedinica specijalne namene (jurišnim ili udarnim trupama) i njihovoj taktici. Ovaj napredak je, bar prve ratne godine, plaćen ogromnim žrtvama. Nemačka armija je, naime, u rat ušla sa doktrinom sličnom francuskoj, da je ofanziva najbolјe rešenje. No, za razliku od Francuza, Nemci nisu verovali da samo borbeni duh vojnika može doprineti uspehu napada. Okoštali i konzervativni duh Generalštaba ignorisao je iskustva iz Rusko –japanskog rata koja su ukazivala da razvoj ratne tehnike, posebno artilјerije i automtskog oružja – mitraljeza, zahteva hitnu promenu strategije i taktike.

Rat je započet prema ratnom pravilu iz 1888. godine, odnosno, napad je vršen linijskim formacijama, sa četnim oficirom ispred i podoficirima iza nastupajuće linije. Ovo je garantovalo maksimalni učinak strelјačke vatre i dobru kontrolu starešina nad vojnicima. Tek će prva bitka kod Ipra (Ypres),  u jesen 1914, dovesti do otrežnjenja: mitralјeska vatra i artilјerijsko dejstvo bukvalno je desetkovalo nastupajuće linije. Tragajući za novim rešenjima, Nemci su prvo razmatrali ideju o masovnoj artilјerijskoj pripremi po širini i dubini fronta. Ovo se, međutim, zbog blokade obala i nedovolјnih domaćih kapaciteta, pokazalo neizvodlјivim; nemačka industrija nije bila u stanju da pokrije enormnu potrošnju artilјerijske municije. Tako se kao jedino realno rešenje nametnula misao o napadu manjim, rasutim strojevima, koji bi dovodili do disperzije neprijatelјske vatre i smanjenja sopstvenih gubitaka. Osim toga, uvedena je, do tada nezamisliva, veća autonomija u komandovanju, a samostalne taktičke jedinice svedene su do nivoa batalјona. U suštini, Nemci su samo primenili iskustva koja su njihovi oficiri stekli u Južnoafričkim ratovima, te aktuelna iskustva do tada ”nepokornog” pukovnika Paula Emila von Letov-Forbeka (Paul Emil von Lettow-Vorbeck). Nova taktika postepeno je dovela do stvaranja specijalnih, udarnih ili jurišnih trupa.

   Ideja o specijalnim jedinicama, poznatim kao komandosi,vuče korene iz Burskog rata. Nemački oficiri koji su se borili na strani Burske republike bili su fascinirani njihovom taktikom napredovanja uz stalnu vatru. Buri su, naime, koristili male, gerilske samostalne taktičke grupe. Vešto koristeći teren, ove grupe bi zalegle na 1000 m pred britanskim redovima. Jedan borac bi puzao napred dok bi ga drugi pokrivao vatrom. Nakon izvesnog vremena, menjali bi uloge; prednji strelac vatrom bi štitio pratioca koji bi puzao napred. Na taj način, Britanci su vizuelno pratili permanentno zmijoliko napredovanje neprijatelјa koji je predstavlјao tešku metu. Psihološki nepripremlјeni za ovakvu vrstu borbe, brzo bi gubili samopouzdanje pa se dešavalo da šačice Bura savladaju čitave britanske batalјone.

Ništa manje značajna nisu bila ni ”’prekomorska” iskustva pukovnika, kasnije generala, Paula Emila von Letov-Forbeka.

U leto  1914. godine, Letov-Forbek je u Nemačkoj Istočnoj Africi (Tanzania) komandovao ograničenim trupama, sastavlјenim od 3000 regularnih nemačkih vojnika (Schutztruppe) i 12 pomoćnih lokalnih četa, tzv. Askera (Askari). Iako suočen sa britanskom invazijom koja je započela 3. novembra 1914. godine kod Tange, zatim napadima iz Južne Afrike, Kenije i Rodezije, belgijskim upadima iz Konga, te portugalskim pritiskom iz Mozambika, nemački pukovnik je odbio nalog kolonijalnog guvernera, Hajnriha Šnea (Heinrich Schnee), da proglasi neutralnost i preduzeo je ofanzivne operacije protiv saveznika. Posle nekoliko sukoba većih razmera u kojima je izgubio znatan deo lјudstva, Forbek je prešao na gerilski način ratovanja. Uspešno je pružao otpor, paralelno vršeći prepade malim, disciplinovanim odredima sa dobrim poznavanjem terena i mesnih prilika, na neprijatelјska uporišta u britanskoj Keniji i Rodeziji te portugalskom Mozambiku. Kada je 11. jula 1915. u 14:00 časova, posle borbe sa savezničkom flotom nemačka krstarica SMS Königsberg nasukana na ušću reke Rufidži (Rufiji, Tanzanija), Forbek je posadu uklјučio u svoj korpus a brodske topove demontirao, prevukao ih na kopno i prepravio u polјska oruđa. Osim toga, nakon zauzeća Namakure (Nhamacurra u današnjem Mozambiku), svoje zastarelo i istrošeno pešadijsko naoružanje zamenio je novim, zaplenjenim savezničkim puškama i mitralјezima.  Tako je uspeo da se neporažen održi sve do 1918. godine. Tek 14. novembra, tri dana nakon potpisivanja primirja, britanski komesar zambijskog grada Kasame, Hektor Kroud (Hector Croad), preneo mu je obaveštenje komandanta britanskih Imperijalnih snaga u Južnoj Africi, generala van Deventera (Jacob van Deventer), da je rat završen. U dogovoru sa Britancima, Forbek je 23. novembra odmarširao do Aberkoma (Abercorn, danšnja Mbala u Zambiji), i tamo saveznicima časno predao celokupne snage – 30 nemačkih oficira i 125 nižih činova, 1168 Askera i oko 3000 nosača.

 Pozicione, rovovske borbe, u kojima su se obe strane na Zapadnom frontu ”zaglavile” već krajem 1914. godine, postavile su nove taktičke probleme. Radi savlađivanja vatrenih uporišta i fortifikacijskih objekata, nemačka Vrhovna komanda je 2. marta 1915. godine naredila komandi VIII Korpusa da formira specijalno jurišno odelјenjekoje bi bilo satavlјeno od inženjeraca, adekvatno obučenih, opremlјenih i naoružanih za ovakve akcije. Na vojnom poligonu Wahn u Vaner Hajdeu kraj Kelna (Wahner Heide) oformlјen je prvi jurišni ili udarni trup ili odelјenje (“Sturmtruppe”, “Stoßtruppe“). Trup se nalazio u sastavu VIII armijskog korpusa a za njegovo stvaranje iskorišćeni su resursi Kralјevskog pruskog pionirskog batalјona Donje Šlezije br. 5. Jedinicu su činile dve pionirske čete i baterija Krupovih  topova 3,7 sm Sturmbegleitkanone M1916, a na čelu se nalazio inžinjerijski major Kalsov (prema komandiru, trup je nazvan ”Sturmabteilung Calsow”). Kalsov je vojnike, umesto pešadijskim puškama M98, naoružao kraćim konjičkim karabinima 7.9 mm Kar.98AZ. Na poligonima je eksperimentisano sa teškim čeličnim štitovima i prsnim oklopima, a baterija je testirala tzv. ”rovovske” topove 3.7 cm Grabenkanone M1916, nastale prepravkom starih petocevnih ”revolverskih” topova 3,7 cm Hotchkiss-Gruson Revolverkanone C/73/88 u fabrici Tak Rajnmetal (Tak Rheinmetall), te već spomenute ”jurišne” topove Sturmbegleitkanone Krupp, takođe nastale adaptacijom petocevnih ”revolverskih” topova sistema Hočkiz-Gruzon u istom kalibru.Osim vežbi i eksperimentisanja na poligonu, jedinica nije zabeležila značajnije borbene akcije; očito da  major Kalsov nije shvatio mogućnosti nove jedinice niti je pronašao pravi način taktičke primene. 

Paralelno sa eksperimentima vezanim za jurišne odrede, Nemci su radili i na novoj vrsti šok-oružja – bacačima plamena, te njihovoj taktičkoj primeni, koja je bila od velikog značaja i za taktiku udarnih trupa. Još 1914. godine, naime, dr. Bernhard Redeman (Bernhard Reddemann), direktor protivpožarnog odelјenja u Berlinu, mobilisan u činu majora u domobransku pionirsku četu (Landwehr-Pionier-Kompanie), te inžinjer hemije, Rihard Fidler (Richard Fiedler), rezervni inžinjerijski poručnik, uspeli su da razviju prvi efikasni mobilni bacač plamena. Januara 1915, od 45 (kasnije – 70) boraca – profesionalnih mirnodopskih vatrogasaca iz Gardijskog dopunskog pionirskog batalјona, opremlјenih sa 12 teških bacača plamena, u sklopu 5 Armije je formirano ”odelјenje Redeman” (Abteilung Reddemann). Nakon uspeha Redemanovog odelјenja kod Verdena, posebno tokom napada na Malankur,  III  i IV gardijski pionirski batalјon počinju da se koriste kao taktičke jedinice bacača plamena. Konačno, 20. aprila 1916, od njih je formiran Rezervni gardijski pionirski puk bacača plamena ”Mrtvačka glava” (Garde Reserve Pionier Regiment Flammenwerfer, ”Totenkopf Pioniere”) saRedelmanom na čelu. Ova jedinica nikada nije delovala samostalno već je manjim ili većim delovima sadejstvovala sa pešadijom. Redelman je, naime, u svakoj od 12 četa imao po jedan specijalni vod koji je, prema potrebi, dodavan jurišnim odenjenjima.

U međuvremenu, 8. septembra 1915, komandu nad jurišnim odelјenjem ”Kalsov” preuzeo oficir pruskog Kralјevskog gardisjkog strelјačkog batalјona, kapetan Vili Ror (Willy Martin Ernst Rohr). Ror je uz konsultacije sa ekspertom za polјske fortifikacije, inžinjerijskim potpukovnikom Maksom Bauerom (Max Bauer), jedinicu reorganizovao u dve pionirske čete, bateriju topova 37 mm, mitralјeski vod sa 6 mitralјeza, minobacačko odelјenje sa 4 laka rovovska bacača i, kasnije, desetinu bacača plamena. Tokom priprema za napad na Hircštajn, naime, Ministar rata je Naredbom No. 355/10.15 A 6 II od 17. oktobra 1915, Rorovom odelјenju pridružio jedan Redelmanov vod malih bacača plamena 16.l Kleinflammenwerfer “Kleif”. Akcije, izvedene 24. i  28/29. decembra 1915, završile su se debaklom. Ror je, istina neopravdano, za neuspeh optužio plamenobacački vod, navodeći da Redelmanovi pioniri nisu imali iskustava u sadejstvu sa pešadijom, pa je osnovao sopstveni plamenobacački vod. Tako su Rorovo jurišno odelјenje i Lovački jurišni batalјon br.3 predstavlјale jedine jurišne jedinice nemačke vojske koje su u svom sastavu formirale stalna odelјenja bacača plamena.

 Ovo je bila samo jedna od novina u odelјenju. Ror je pravilno zaklјučio da čelični štitovi i prsni oklopi sa kojima je eksperimentisao njegov prethodnik, samo otežavaju mobilnost vojnika i da je najbolјa zaštita – brzina kretnja na frontu. Vojnike je opremio čeličnim šlemovima M1916, austrougarskim planinskim gojzericama, planinskom uniformom sa kožnim ojačanjima na kolenima i laktovima, specijalnim vrećama za ručne granate, automatskim oružjem (9 mm Luger pistole P17-Artillerie model mit 32 Schuss Trommel Magazine, kasnije 9 mm Maschinenpistole Bergmann MP18I), pionirskim alatom sa savlađivanje zaprečnih sredstava, jurišnim topuzima i borbenim noževima. Kako bi Rorove inovacije ozvaničilo, Ministarstvo rata je 8. maja 1915. izdalo uredbu  Nr. 47184/15, po kojoj je predviđeno da se sva pešadijska odelјenja na Zapadnom frontu opreme sa po 6, do tada u armiji nepropisnih ”bodeža za rovovsku borbu” (Grabendolch). Kako se ovo pokazalo nedovolјnim, propisima od 29. februara i 26. juna 1916, njihov broj je povećan na 12, pa na 24. Ministarstvo vojno je 20. marta 1917 izdalo novu Uredbu po kojoj su pešadijske, pionirske, minerske i minobacačke čete na Zapadnom frontu zadužile po 40 ”rovovskih bodeža”, pešadijske i minobacačke čete na Istočnom frontu – 24, a pionirske – 36 bodeža. Bodeže, u više oficijelnih  varijanti, proizvodile su različite nemačke firme ali, pravili su ih i sami vojnici na frontu. U skučenom prostoru rovova, za borbu prsa u prsa, osim noževa, korišćeni su i primitivni udarni topuzi, pionirske sekirice, te ašovčići, obično naoštreni sa jedne strane. Ašovčić će se, inače, u svim armijama pokazati kao jedno od najefikasnijih sredstava za blisku borbu.

Konačno, 1917. godine Generalštab je izdao ”Uputstvo za komandire četa”, u kome je detalјno propisana obavezna oprema juršnih odelјenja u napadu: ”Pred napad, ranac i fišeklije se ostavlјaju na polaznom položaju….municija se nosi u džepovima ili u torbici za hleb. Svaki vojnik u dve posebne vreće, okačene oko vrata tako da sa svake strane grudi visi po jedna, nosi po tri ručne bombe; makaze za sečenje žice okačene su o opasač, puška ili karabin, bez bajoneta, nosi se preko leđa. Svaki vojnik ima čelični šlem, pionirski šančani alat (ašovčić ili sekiricu) sa držalјem srednje dužine i čeličnim delom u kožnoj navlaci, okačen o opasač sa čeličnim delom na gore, po potrebi čelični strelјački štit (Stahlschutzschilde), zaštitnu masku, te malu crvenu ili zelenu zastavicu (ili vrećicu) radi raspoznavanja ”svoj-tuđ”.Iz ovog uputstva je očito da rovovski nož nije spadao u obaveznu opremu svakog vojnika jurišnih jedinica.

Ambiciozni kapetan je eksperimentisao i sa artilјerijskim oruđima, unoseći novine u prateću bateriju. Zaklјučivši da su provizorni topovi od 37 mm slabi i teško pokretlјivi na ispresecanom terenu, prvo je naručio adaptaciju zaplenjenih kratkih ruskih topova 76,2 mm M1913 u pešadijske topove 76,2 mm L/16.5, potom je eksperimentisao sa domaćim brdskim oruđima 105 mm L/12 sistema Krupp, da bi se konačno opredelio za polјske topove 77 mm sistema Krupp-Erhardt M1916.

Osim toga, Ror je, nakon razmene iskustava sa kolegama koji su se borili u Južnoj Africi, bursku taktiku prilagodio domaćim uslovima. Odelјenje je podelio u borbene timove; jedan tim pružao bi vatrenu podršku timu koji je napredovao, a zatim bi menjali ulogu. Znači, jurišno odelјenje je permanentno napredovalo, držeći neprijatelјa pod stalnom vatrom. Ovakvu taktiku omogućavala je kombinacija automatskog oružja, bombi i minobacača, odnosno, velika vatrena moć i samostalnost u delovanju. 

Ror je 16. decembra 1915. pred nadređenom komandom izveo pokaznu vežbu i prezentaciju opreme jedinice. Zadovolјne onim što su videle, starešine su naložile da Ror započne obuku oficira i nižih činova odabranih armijskih grupa u novoj taktici. To je označilo početak stvaranja velikog broja jurišnih odeljenja u nemačkoj vojci.