Svedoci smo, naročito poslednjih meseci tokom SVO da je sve više na delu model obaveštajnog rada koji je do pre nekoliko godina bio rezervisan za profesionalce i za relativno uzak krug hobista. Sada više nije tako. U sklopu medijskog rata, koji povremeno dobija histerične, neodmerene razmere i prizvuke, do punog izražaja je došao OSINT (Open – source intelligence – istraživanje otvorenih izvora). Obaveštajni i kontraobaveštajni rad na taj način dobio je novu dimenziju.
U jednoj od tema bavili smo se obaveštajnom službom, tim nevidljivim, teškim i požrtvovanim poslom. Nekada se za neki naoko trivijalan podatak gubio život, a doći do informacija bila je velika veština. Ona je podrazumevala talenat, posvećenost, pribranost, strpljenje i mnogostruka znanja iz raznih oblasti, gde ništa nije bilo višak. Kao što se govorilo i govori da ”miner samo jednom greši”, tako se može reći i za obaveštajce. Nije bilo dovoljno to što je do podatka bilo teško i skupo doći; mnoge tajne su otkrivene zahvaljujući pohlepi, odnosno dovoljno bogatom ”kupcu” informacija, seksualnim nastranostima, ”prljavom vešu”, ucenama, itd. Posao klasičnih obaveštajaca (špijuna) otežavali su kontraobaveštajci, ljudi sličnog kova, koji su svojim postojanjem dokazivali da je za oružje jedne vrste najbolje protivoružje te iste vrste. Nisu ni oni bili jedini protivnici; često se događalo da se unutar jedne države stvori antagonizam između različitih bezbednosnih struktura, kao što je to bilo slučaj u Trećem rajhu, gde se više nije znalo ko koga nadzire i od koga se čuva. Sve u svemu, uvek je to bio težak, opasan i zagonetan posao. Tehničkih pomagala nije bilo mnogo. Minijaturne kamere su bile retke, a njihovo otkrivanje u posedu špijuna bilo je istovremeno presuda. Isto važi i za radio-stanice koje su, pak, bile kabaste, tražile su antene, napajanje, lako su otkrivane. Poštom se još teže mogla poslati poruka. Telefoni su prisluškivani, a radio-aparati zaplenjivani. Uhvaćenog obaveštajca čekao je, najčešće, streljački stroj ili razmena, u najboljem slučaju. Da li je danas obaveštajcima lakše? Zahvaljujući internetu, o čijim dobrim i lošim stranama smo više puta pisali, sada su mnoge stvari dostupne. Upravo zbog toga je posao i otežan, jer svi, hteli – ne hteli, počinju da bivaju svesni opasnosti koje u sebi nosi pojava kojom ćemo se ovde baviti.
Otvoreni izvori (eng. open source, rus. Открытое программное обеспечение ili Разве́дка по откры́тым исто́чникам, fr. Renseignement d’origine sources ouvertes, ital. Intelligence su fonti aperte) su taj, svima dostupan (ne)prijatelj. Njihovo korišćenje podrazumeva pretraživanje, izbor i prikupljanje obaveštajnih podataka iz opštedostupnih (otvorenih, neprikrivenih) izvora, kao i njihovu analizu. Ovaj postupak nije nov jer se u njegovoj osnovi nalazi analitičko-sintetička metoda, jedna od osnovnih disciplina u metodologiji istraživanja društvenih pojava. U probranoj, od javnosti dobro prikrivenoj obaveštajnoj zajednici, ovaj termin odnosi se na svaku informaciju koja se može naći u medijskom prostoru, bez obzira na koji način je stigla u njega (greškom, podmetanjem, rutinskom upotrebom). U engleskom govornom području za takvo područje prikupljanja informacija postoji naziv open information source, ili OSIF.
Koncept korišćenja otvorenih izvora samo liči, ali nije isti kao javno istraživanje (public inteligence) ili klasična anketa; ne treba ga mešati ni sa IT izrazom ”open-source software” (softver otvorenog koda). Ovaj metod se relativno brzo proširio posle Drugog svetskog rata, kada su, na talasu brojnih pronalazaka iz ratnog perioda, naglo počela da se razvijaju sredstva masovnih komunikacija. Već 1947. godine profesionalni obaveštajci su svojim poslovođama, političarima, isporučivali informacije koje su do 80% bile iz otvorenih izvora. Već krajem sedamesetih godina do 90% podataka je dolazilo iz otvorenih izvora, a deseti deo iz informacija stečenih tokom rada agenture na terenu. Međutim, još nije bio masovan, upravo iz razloga složenosti i cene pristupa ogromnom broju izvora.
Kako je nastao OSINT? Obaveštajci, naravno, nisu čekali da im neko drugi kaže kako su masovne komunikacije dragocen izvor informacija. Tokom Krimskog rata 1853. godine, kako smo već jednom prilikom podvukli (prvog modernog rata u novoj istoriji), zavladala je prava invazija medija. Počinju artikulisani medijski ratovi. U tom naletu se u novinama, kao najdostupnijem izvoru informacija, moglo mnogo toga pronaći od strane onoga ko je umeo da pažljivo čita, upoređuje i analizira. Zato nije čudo da su Amerikanci, već u decembru 1941. godine, ušavši u rat s Japanom, osnovali ”Službu za praćenje stranog emitovanja” (”Foreign Broadcast Monitoring Service – FBMS”). Sniman je sav dostupan javni radio-saobraćaj (broadcasting), kopiran, selektovan i prosleđivan odgovarajućim armijskim službama u formi biltena. Praćene su cene na pijacama, crna berza, nestašica materijala, radnog osoblja, sve ono što je moglo da ukaže koji su vitalni kapaciteti ugroženi i ne mogu pomoći ratnim naporima. Sistematski je prikupljan i katalogizovan pres kliping (press clipping) za svaku oblast, ličnost, događaj.
Uporedo s profesionalnim obaveštajnim službama svih vidova, specijalnim agencijama i diplomatijom, razvijala se i razvija opšta obaveštajna aktivnost raznih subjekata: novinara, naučnika, pustolova, ekonomista, medijskih stručnjaka, laika i hobista s istim ciljem: da proniknu u ”prostor iza vesti”. Koriste se svi izvori, pa i dostupne satelitske slike, a posebno su primamljive informacije s mrežnih grupa, odnosno interneta. Osnovni problem u ovom pristupu je višeslojan: kako iz neke vesti, koju svi vide, izvući ono što izveštač nije hteo da kaže ili mu se omaklo, a možda je i namerno napisao lažnu vest? Kako biti pronicljiviji i veštiji u korišćenju takvih informacija od drugih činilaca koji se time takođe bave? Paradoksalno jeste, ali izgleda da je istraživačima danas teže, jer prosečan čitalac i pratilac sredstava masovnog informisanja još uvek polazi od načela ”pretpostavljene tačnosti”: objavljeno je na javnom mestu, dakle – tačno je. Onda bez provere tu vest preuzimaju i tumače je, shodno svom znanju koje često ume da bude veoma malo i površno. Prema nekim pokazateljima, samo u prvoj nedelji SVO objavljeno je preko milion vesti koje se mogu podvesti u netačne, lažne, poluistinite ili istinite, ali uklopljene u neku drugu vest. Zvuči poznato? Da, kao što je poznat i uveliko ”izlizan” termin kako su se ”mreže usijale” od neke vesti. Posebno opterećenje takvom istraživanju stvaraju tzv. ”klikbejtovi” (clickbait – klik mamci) gde se iza atraktivnog i ”obećavajućeg” naslova (najčešće sa znakom pitanja, kako bi novinar prikrio svoju neupućenost i ogradio se od budućih događaja), nalazi potpuno bizarna informacija, najčešće neupotrebljiva za ozbiljno istraživanje, a često i proizvoljna, pa i lažna.
Koji su to OSINT izvori?
- Sredstva masovnih komunikacija klasičnog tipa – novine, časopisi, radio i televizija, pa i film. Ona su još uvek veoma značajan izvor informacija jer nemaju svi internet, niti umeju da ga koriste u punoj meri, pa se urednicima može dogoditi da im promakne nešto što može biti korisno drugoj strani.
- Internet, za koji smo već konstatovali da se otrgao od svoje prvobitne namene, sve brže potiskuje mas-medija i procentualno on je najveći izvor OSINTA. On je kao tamni vilajet – ko ga koristi može da se pokaje, ko ga ne koristi, sigurno će se kajati. On nudi neuporedivo više informacija (upitnog kvaliteta) putem socijalnih mreža, videohostinga, elektronskih enciklopedija, blogova, foruma, portala i drugih manje posećenih vidova.
- Javna saopštenja najviših zvaničnika, izveštaji o budžetu, demografiji, materijali s pres konferencija, ekonomski i berzantski pokazatelji, redovni statistički podaci, popisi, energetski bilansi, razni javni nastupi u emisijama, autobiografske knjige i ispovesti, itd.
- Profesionalni, naučni izveštaji i radovi, tematske konferencije, simpozijumi, referati, i tzv. ”siva” literatura. Oni za profesionalne istraživače s više vremena, strpljenja i znanja i budžeta, takođe predstavljaju veliki i provereni izvor, jer je reč o metodološki ispravnim i tačno pisanim radovima. Naravno, i stare, dobre biblioteke još uvek u fondovima unikata čuvaju dragocenu građu čijim poređenjem se može mnogo toga novog objasniti pojavama i primerima iz prošlosti.
Kakvim se sve alatima koriste internet-špijuni?
Najmoćniji alat u ovoj trci za obaveštenjima su veb brauzeri (Web Browser) koji omogućavaju lak i brz pristup beskrajnom broju veb lokacija i softverskim alatima otvorenog koda. Postoje i sistemske alatke za takvu vrstu pretraživanja. One štede vreme internet-obaveštajcu tako što automatski registruju i zapisuju vesti u kojima se pojavi učitano ime, mesto, događaj ili datum. Mnoge nevladine organizacije su, u skladu sa svojom politikom da treba kontrolisati vlade i njihove institucije, do sada objavile brojne besplatne programe, uputstva i priručnike kako istraživati koristeći otvorene izvore. Oni upućuju korisnika kakoda koristi ”VPN” (virtual private network), keširane veb-stranice, digitalnu arhivu, skenere URL i datoteka, aplikacije zaštićenog okruženja pregledača i, naravno, antivirusni softver. OSINT sadrži više od 30 vrsta primarnih alata i održava se kao projekat otvorenog koda na GitHubu, hosting servisu. Formirano je i udruženje ”OSINT fondacija”, profesionalna organizacija u kojoj se nalaze operativci obaveštajne zajednice SAD. Interesantno je da je ova fondacija značajnim delom otvorena za građane SAD u nastojanju da podigne značaj discipline obaveštajne službe otvorenog koda i bezbednosnu kulturu nacije i pojedinca uopšte.
Mnoge službe imaju i viši, profesionalni nivo korišćenja OSINT resursa, pa bez prekida snimaju i čuvaju radijske i televizijske emisije, opštedostupne podatke komercijalnih satelita i druge izvore. Zahvaljujući neverovatnom napretku IT, sada na diskovima ima dovoljno prostora da se za duži period, bez povremenog revidiranja i brisanja, čuva sve.
Koji su i koliki rizici u korišćenju OSINTA?
Možemo već naslutiti koji su najveći rizici u korišćenju OSINTA. Najpre količina podataka koji se pojavljuju je tolika da se meri s ”eksplozijom informacija”. Nemoguće je, ili veoma teško, postići validnu proveru u kratkom vremenskom roku, kako bi se ti podaci sa sigurnošću iskoristili. To zna i ”druga strana”. Zbog korišćenja otvorenih izvora na udaru su i profesionalni novinari koji više ne mogu da se sakriju iza formulacije ”da ne otkrivaju izvor informacija”, već mogu krivično odgovarati ako su iskoristili neku lažnu informaciju i time uneli nemir ili ugrozili bezbednost zajednice. Bez obzira što su ti izvori otvoreni, oni su zasnovani na nečijoj nameri da budu izloženi, pa se i traganje za njihovim korenima smatra špijunažom i krivično je kažnjivo. I opet dolazimo do toga da bavljenje informacijama nije za svakoga, a svakako ne za amatere i avanturiste.
Napomenimo da i kod nas postoji prilično dugo ovaj način prikupljanja informacija. Opisan je kao zvanični način delovanja u pravilu ”Obaveštajno obezbeđenje OS”, kao i u pravilu ”Izviđačka četa”. Periodično se, iz razumljivih razloga, nazivi tih aktivnosti i pravila vezana za njih menjaju, ali suština ostaje ista. Kako to kod nas funkcioniše, neka bude zasebna tema.
Do kojih opštih zaključaka trenutno možemo doći?
Podatak koji treba da bude zaštićen određenim stepenom sada je trostruko ugrožen:
- Tradicionalno – podatak je ugrožen od strane obaveštajnih organa suprotne strane, odnosno od onoga ko ne treba za njega da zna. Tada se primenjuju kontraobaveštajne mere, cela jedna naučna disciplina pomnožena s talentom, lukavošću i anticipacijom.
- Ugrožen je i od strane onih koji su dužni da ga štite ili su ga kreirali (mnogo primera u istoriji je da se špijuniralo za drugu stranu).
- Ipak, najveća ugroženost danas dolazi od neverovatno lakomislenog pristupa javnim medijima, mrežnim grupama i internetu uopšte. Ljudi još uvek ne shvataju koliko je lako uočiti neki detalj ili ući u nečiju bazu podataka. Sada je trenutak da instruktori koji se bave kontraobaveštajnom obukom moraju u svoje napore da unesu i psihologiju mnogo dublje sadržine i značaja. Nije više dovoljno vršiti bezbednosnu procenu na osnovu toga da li neko voli novac, žene, muškarce, kocku, da li je nastran, ili neke druge poroke. Sada se mora računati s tim da ljudi hrane svoj ego pokazujući drugima da više znaju od njih. To je opojan fenomen koji internet svim silama podgreva i stimuliše na razne načine. Pri tom se službe koje su zadužene za tu vrstu ratova koriste izuzetno naprednim softverima i, naravno, kreativnim ljudima koji su dragocenost sami za sebe. Imati u timu čoveka koji ume da napravi ubedljivu informaciju, takvu da izazove i iskusnog obaveštajca da reaguje u stilu ”nije to baš tako” i da se zatim upeca u mrežu odgovarajući na poruku, jeste presudno. Time se vraćamo se na azbuku kontraobaveštajnog rada (i čuvanja tajne): ćutanje je zlato. Uvek bilo.
