Odnosi SSSR (Rusije) i Izraela

Kako su se razumeli David i Golijat

Da bi se stiglo iz Izraela u Rusiju kopnom, treba preći Siriju, Tursku i Gruziju. Ni morskim putem nije bliže. Ipak, te dve zemlje, na geostrateški način, smatramo susedima. Da li i partnerima u velikoj i često nedokučivoj igri velikih i moćnih, pokušaćemo da odgovorimo u ovom tekstu. Izrael je mlada država (u istorijskim okvirima), ali je jevrejsko pitanje milenijumskog, biblijskog trajanja. I na tom primeru možemo videti kakva je privlačna moć Rusije, ogromnog prostora koji je  zaposela. Jedna šestina Zemljine kugle očigledno ima svoju gravitaciju, kada i države, koje nisu direktno s njom granične, imaju razloga i povoda da se na nju oslone, ili da od nje zaziru na ovaj ili onaj način. Rusija je stecište naroda u kome su mesto našli i Jevreji. Kako se to dogodilo? 

Posle ratova od 1792 do 1795. godine, raspada i deoba  konfederacije Reči Pospolite (Речь Посполи́тая – Poljsko/litvanski savez), u Ruskom carstvu našle su se zemlje u kojima je živeo veliki broj Jevreja. Do kraja XIX veka najveća jevrejska zajednica na svetu postojala je u Ruskom carstvu! Godine 1880. u Rusiji je živelo 67% celokupnog jevrejskog naroda. Posle masovnih pogroma od 1881. do 1906. godine, a zatim i tokom građanskog rata, više od dva miliona Jevreja je emigriralo, najviše u SAD. Ni taj egzodus nije bio jedini ni poslednji. Za vreme Drugog svetskog rata nemački nacisti su sa svojim saučesnicima istrebili između 1,5 i dva miliona Jevreja. Poslednja masovna migracija dogodila se krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, kada je polovina jevrejskog stanovništva iz SSSR emigrirala u Izrael, SAD i Nemačku. Međutim, Jevreji i danas predstavljaju jednu od najvećih etničkih grupa u Ruskoj federaciji, iako su malo zastupljeni u svojoj nacionalno-teritorijalnoj jedinici – ”Jevrejskoj autonomnoj oblasti” (”Евре́йская автономная область”, hebr.  ייִדישע אויטאָנאָמע געגנט‏‎ – Yidishe oytonome gegnt), osnovanoj 1934. godine na Amuru, između kineske granice i Habarovske oblasti. To je, pored Izraela, jedinstvena na svetu jevrejska zajednica sa autonomnim statusom. Bez obzira na stalne migracije, Jevreji, koji se u Rusiji izjašnjavaju kao Aškenazi, predstavljaju najveću etničku grupaciju tog naciona od svih članica ZND. Spisak ruskih Jevreja u nauci, kulturi, umetnosti, diplomatiji, je poduži, no navedimo ona koja su u vojno-istorijskom smislu najinteresantnija: Trocki (jedan od osnivača RKKA), Zinovjev, Kaganovič, Kamenjev, Mehlis, Sverdlov, Jagoda…

Kako je SSSR dočekao nastanak Izraela? Za njega nastanak te države svakako nije bilo iznenađenje. I sa ovom državom Sovjeti (Rusi) prošli su kroz razne faze. Uopšteno govoreći, istorija Rusije i ruskog prostora ni slučajno nije mirna, već je prepuna preokreta, prilagođavanja, ratova svih vrsta; samo su dve konstante ostajale – pravoslavlje i želja za širenjem. Setimo se samo naših odnosa (https://oruzjeonline.com/2022/02/14/odnosi-drzava-kojih-vise-nema-sssr-i-jugoslavija/). Pragmatični Staljin je podržao plan o podeli Palestine (poznate i po imenima Hanan, Terra Sancta) kako bi se suprotstavio politici Velike Britanije s kojom je Rusija već duže od dva veka vodila razne Velike igre. Računalo se da se mogu uspostaviti, iz mnogo razloga, prijateljski odnosi sa Izraelom. Stoga su Sovjeti među prvima priznali tu državu. Međutim, u februaru 1953. godine, mesec dana pred Staljinovu smrt, u znak protesta protiv antisemitske kampanje u Istočnom lageru, pripadnici organizacije ”Crifinska ilegala” (”Malhut Izrael” ili ”Izraelsko carstvo”; hebr.  מלכות שראל ) postavili su i detonirali bombu u sovjetskoj ambasadi. Iako nije bilo žrtava i uprkos naknadnoj presudi organizatorima akcije, SSSR je prekinuo diplomatske odnose s Izraelom. Obnovljeni su već u junu, nakon smrti Staljina i zatvaranja slučaja ”belih mantila” (Дело врачей,  дело врачей-вредителей).  Bez obzira na obnavljanje veza, Izrael nije sebe video u tim odnosima, pa se definitivno okrenuo prema Zapadu i SAD, što je bila potvrda njegove strategije od samog osnivanja. Posle toga je SSSR promenio kurs i počeo da podržava niz arapskih država koje su od  osnivanja Izraela bile neprijateljski postavljene prema njemu. Na taj način, otvorio je i ogromno tržište za izvoz svog naoružanja i druge opreme.

Diplomatski odnosi ponovo su prekinuti 10. juna 1967. godine povodom Šestodnevnog rata, kada su Arapi nemilice, potpuno neodgovorno i štetočinski, ostavljali na ratištu sovjetsku tehniku i pretrpeli katastrofalan poraz. Duže od dve decenije interese SSSR u Izraelu zastupala je ambasada Finske, a izraelske interese u SSSR zastupala je ambasada Holandije. Godine 1987. zahvaljujući ”vetrovima promena”  odnosi su počeli da otopljavaju. Tada je u Tel Avivu formirano konzularno predstavništvo sa trojicom diplomata. U decembru 1990. godine sporazumno su formirani generalni konzulati u Moskvi i u Tel Avivu, da bi 18. oktobra 1991. godine obnovljeni puni diplomatski odnosi. Prema svedočenju Ane Azari (izraelski diplomata, rođena u Vilnusu, Litvanija), već 1985. godine vođeni su tajni pregovori, da bi 1988. godine prva izraelska delegacija otputovala u SSSR. Samo osam dana nakon predaje akreditiva, 26. XII 1991. godine prestao je da postoji SSSR, a Ruska Federacija nastavila je kao pravni naslednik diplomatske odnose s Izraelom. Prvi ambasador RF u Izralelu bio je Aleksandar Bovin (Александр Евгеньевич Бо́вин, politikolog i žurnalist) koji je samo produžio svoj status ambasadora, promenivši tablu na zgradi i zastavu. Izrael je, sa svoje strane, priznao nezavisnost bivših republika SSSR i s njima uspostavio diplomatske odnose.  

To je istorija. Složena, teška, ispunjena protivrečnostima. No, upravo su odnosi ove dve zemlje dobra ilustracija kako na teritoriji Azije, od Bliskog do Dalekog istoka, ništa nije jednostavno niti jednoznačno. Spremnost za prihvatanje promena radi prilagođavanja trenutnim, datim okolnostima jeste osnovno obeležje odnosa zemalja tih područja. Kako danas izgledaju odnosi Rusije i Izraela, dve nuklearne države?

Ruska federacija ima ambasadu u Tel Avivu i konzulat u Haifi, dok Izrael ima ambasadu u Moskvi i konzulat u Sankt Peterburgu (otvoren 2011. godine). Može se reći da su konzularna predstavništva ove dve države godinama imala pune ruke posla, jer je Izrael bio u pravom smislu reči ”obećana zemlja” za jevrejske imigrante iz nekadašnjih sovjetskih republika. Danas u Izraelu postoji značajna ruska zajednica. Njihov život je svakako olakšan stalnim razvijanjem odnosa. Taj razvoj ubrzan je  posetom Vladimira V. Putina Izraelu 28. aprila 2005. godine i to je bila prva poseta nekog šefa ruske države. Tri godine kasnije, oktobra 2008. godine, ruski predsednik Dmitrij Medvedev sastao se sa izraelskim premijerom Ehudom Olmertom. Ta poseta je visoko ocenjena jer su obnovljeni i potvrđeni načelni sporazumi koji su utemeljeni 2005. godine. Time je jasno stavljeno do znanja da je strateški dijalog obema stranama potreban i koristan. 

U dolazećim godinama, gotovo neprimetno, veze i odnosi su sistematski i neprekidno unapređivani na praktično svim poljima. Dug je spisak zvaničnih i nezvaničnih poseta svih vrsta, zajedničkih proslava pobede nad fašističkom Nemačkom, pružanja humanitarne pomoći prilikom stihija i elementarnih nepogoda (gašenje kataklizmičnog požara na planini Karmel 2010. godine), itd. U Moskvi su redovni i uobičajeni gosti bili Šimon Peres, Benjamin Netanjahu i drugi. Obavljale su se razmene skupštinskih i strukovnih delegacija (turističkih, saobraćajnih, privrednih, vojno-tehničkih,  bezbednosnih, policijskih). Priređivane su prigodne izložbe na najvišem nivou sa tematikom koja je odgovarala obema stranama. Ministar inostranih poslova RF Sergej Lavrov bio je sedam puta u poseti Izraelu. Učestao je broj radnih poseta zvaničnika i eksperata kao što su direktor odeljenja za Bliski istok i Severnu Afriku MIP RF, ministar MUP RF, i drugi. Naravno, u tišini i daleko od kamera, sastajali su se zvaničnici MOSADA i ruskih bezbednosnih službi jer su imali, pored protokolarnog i kolegijalnog razloga, mnogo profesionalnih, zajedničkih problema i interesa, pre svega u borbi protiv međunarodnog terorizma. Izrael je, podsetimo, jedan od vodećih proizvođača specijalizovane opreme za masovnu zaštitu javnih komunikacija (pošta, aerodroma, železnice, carinskih službi, tranzita, itd).

Između Rusije i Izraela postoji strateški dijalog na nivou premijera, onako kako su to (do  SVO) imali Rusija i Francuska, Nemačka i Italija. Potpisan je niz ugovora u različitim oblastima počevši od kulture i obrazovanja, preko zdravstva, trgovine, viznog režima, bankarskog prometa, bezgotovinskog plaćanja, nano-tehnologije, itd. Ukupnom razvoju značajno je doprineo i turizam, najvidljiviji i najbrži način da se ljudi upoznaju i zbliže. Treba pomenuti da ni u tim odnosima ne ide sve glatko, ali se obe strane trude ”da ne duvaju u pepeo” i da ne ruše ono što je već izgrađeno. Medijska svetska scena na nož je dočekala jednu izjavu Segeja Lavrova koju je on izgovorio ove godine prvog maja, proglasivši je diplomatskim skandalom. On je dao intervju televiziji ”Medijaset” i pri tom, govoreći o antisemitizmu, spomenuo da je najveći antisemit bio Adolf Hitler bez obzira na to što je u njemu bilo jevrejske krvi, ”no to apsolutno ništa ne znači, jer mudri jevrejski narod kaže da su najveći antisemiti po pravilu Jevreji.” (parafrazirana i citirana izjava). Smesta su krenule medijske spekulacije, od kojih je najčešća ona koja se odnosi na izvlačenje iz opšteg konteksta, pa smo se tih nekoliko dana naslušali svega i svačega. Izraelci su reagovali s visokog nivoa (premijer Naftali Benet) koji je pozvao Lavrova da ne koristi holokaust jevrejskog naroda kao politički instrument. Bilo je i oštrijih reakcija, ali na nižim nivoima. MIP Ruske Federacije na svom ”Telegram kanalu” objavio je saopštenje pod naslovom ”O antisemitizmu” kojim je želelo da razjasni stav Lavrova kao pokušaj da skrene pažnju na to da Izrael podržava neonacistički režim u Kijevu. Kao svaka druga vest i ona je brzo sišla s naslovnih stranica, pa je saopštenje kancelarije premijera Izraela od petog maja da se Putin izvinio zbog reči Lavrova sigurno imalo drugu boju. Tada je Putin u telefonskom razgovoru s Naftalijem Benetom pojasnio stav Kremlja u povodu holokausta i jevrejskog naroda, pa je izvinjenje bilo prihvaćeno. Kremlj je takođe javio da je bilo telefonskog razgovora, ali nije saopštio ništa o izvinjenju koje je izgovorio Putin. 

Operacija SVO je mnoge diplomatske postupke iznudila, pa je tako u julu ove godine Ministarstvo pravde Rusije zamolilo da s radom prestane jevrejska agencija ”Sohnut” (”ха-Сохну́т ха-Йехуди́т ле-Эрец-Исраэль”, ”HaSochnut HaYehudit L’Eretz Yisra’el”). Ona je osnovana još 1929. godine i naslednik je ”Palestinskog jevrejskog biroa”, osnovanog 1908. godine s ciljem da pomaže repatrijaciju Jevreja i olakša im rešavanje emigracionih pitanja. Postupak je pokrenut pred reonskim sudom u Moskvi i prema najnovijim podacima, prvo ročište bilo је 19. avgusta ove godine. Znajući nivo tog suda (prvostepeni, reonski), očigledno je da je to jedan od diplomatskih znakova i pritisaka  da Izrael čvršće izrazi svoj stav prema SVO, jer je poznato koliko dugo ti sporovi mogu da traju. Rusi su kupili vreme, a kao odgovor na tu inicijativu Ministarstva, Izrael je poslao u Moskvu vladinu delegaciju kako bi isposlovala produžetak rada Agencije. Premijer Izraela, Jair Lapid, izjavio je da bi zatvaranje te Agencije imalo ozbiljne posledice. Da li je u pitanju diplomatska igra višeg nivoa, to još ne možemo znati, ali znamo da  se brže-bolje oglasila ruska redakcija ”Bi-Bi-Sija” smatrajući da se Rusi boje odliva mozgova Jevreja iz Rusije u Izrael, a takođe i sugerisalo je da se nepravilno postupa sa ličnim podacima Rusa.  Izvesno je da je u ovoj SVO Rusija odlučna da ide do kraja i da glavnu strategiju neće menjati, a da su svi drugi u situaciji da svoje stavove prilagođavaju datoj situaciji, trudeći se da ne skrenu s glavnog pravca i štiteći svoje interese.  

Sve to je, kako već spomenusmo, diplomatija. I ovo o čemu će biti reči je diplomatija, ali ona koja se već izvesno vreme odvija uz pomoć Klauzevicevog recepta – oružjem. To je jezik koji i Rusija i Izrael odlično poznaju i razumeju. Rusija je 30. septembra 2015. godine najavila vazdušne udare na tzv. Islamsku državu. To je saopštio zvanični prestavnik ruskog Ministarstva odbrane, sada već celom svetu poznati general-major Igor Konašenkov. Za razliku od zemalja zapadne koalicije, ruska intervencija dogodila se na direktan zahtev aktuelnog rukovodstva Sirije, dakle – potpuno legalno. U oktobru se operacijama pridružila i ruska mornarica koja u Siriji ima svoju bazu u Tartusu; brodovi Kaspijske flote izveli su raketne napade na objekte ISIS u Siriji. Međutim, Rusija ima i svoju bazu Hmeim, a u julu je dogovorila i njeno proširenje, kojim povodom joj je besplatno ustupljena teritorija od osam hektara zemlje i isto toliko priobalnih voda za podizanje medicinsko-rehabilitacionog centra. Rusija i Izrael na ovom planu sarađuju jer imaju zajednički inteeres, pa se o pitanjima međunarodne bezbednosti razgovaralo i u Savetu Federacije na sastanku s delegacijom Kneseta. Razmotrena su pitanja svih nivoa, uključujući i borbu protiv ”Islamske države Iraka i levanta” (IGIL). Po mišljenju učesnika konferencije, sa bilo kakvim pojavama radikalizma mora se boriti zajednički, pa su utvrđeni tešnji oblici saradnje u tom pravcu. Delegacije su razgovarale i o aktuelnoj sitauciji koja se tiče SVO. Izrael, kao i Rusija, istupa protiv povampirenja nacizma, ekstremizma i njihovog pravdanja. 

”Izrael je upravo ta država koja razume šta je nacistička pretnja, koja razume do čega može dovesti veličanje raznih banderovaca. I nema nikakvih sumnji da fašiste treba podviti u njihovoj jazvini što je moguće žešće” izjavio je zamenik predsednika komiteta Saveta Federacije za međunarodna pitanja Andrej Klimov.

Situacija u Siriji je direktno vezana i za iransko pitanje i mnogi analitičari su se pitali zašto se Rusija trudi da ostane neutralna kada je reč o sukobu Irana i Iraka, uzimajući u obzir rusko-iranske odnose, o kojima smo nedavno pisali. Na tom terenu ništa nije jednostavno, pa nije lako i dokučiti sve dubine i finese tih odnosa; ipak se nešto može uočiti iz nedvosmisleno dokazanih akcija i poteza. Znamo da je latentna konfrontacija Izraela i Irana ozbiljno eskalirala pošto je iranski dron, lansiran sa sirijske teritorije, povredio izraelski vazdušni prostor. Kao odgovor, izraelska avijacija uništila je iranski kontrolni centar za BPL u Siriji. Sirijci su, pak, lansirali rakete na izraelske aparate i pri tom je jedan avion oboren. Kao odmazdu, Izraelci su bombardovali 12 sirijskih i iranskih vojnih objekata koji se nalaze na teritoriji Sirije. Premijer Izraela izjavio je da će Izrael nastaviti s odlučnom odbranom svog suvereniteta. Na prvi pogled čini se da Iran i Sirija misle isto, međutim, sigurno i među njima postoje razlike. Pre nekoliko meseci u Siriju je stigao jedan od čelnika iranskog GŠ za nizom zahteva u vezi sa pitanjima iz sektora privrede i bezbednosti. Traženo je da se Iranu omogući eksploatacija nekih minerala i uranijuma, kao i izgradnja baza za specijalne operacije. Sirijci su se uspešno oduprli ovom zahtevu jer Asad želi da izbegne, koliko god je moguće, direktnu konfrontaciju s Izraelom, a da zadrži svoj uticaj u Iranu. 

Gde je u tim odnosima Rusija? Generalno, ona pokušava da ostane neutralna kada je reč o odnosima Sirije i Irana, ali je dozvolila Izraelu da pokrene vazdušne udare po iranskim bazama u Siriji (!). Međutim, u isto vreme tolerantna je prema iranskim akcijama. Na svim drugim mestima, osim na bliskom istoku, to se ne bi zvalo neutralnošću, ali u odnosima Izraela i Rusije (uzevši u obzir kakvi su ranije bili), ovo jeste svakako neka vrsta toleratnosti i neutralnosti. Moskva je stabilizovala Asadov režim, omogućila mu da se samostalno nosi sa svojim problemima i sada se trudi da minimizira štetu koju je akcija u Siriji izazvala. Sve govori u prilog tome da će Rusi ubuduće (nezavisno od SVO), težiti da ne ulaze više u takve, niti bilo kakve unije. Jevreji imaju običaj da kažu – ”birajući dva zla, pesimista će odabrati oba”. Ovde, kako vidimo, mudrost vekova čini svoje, pa su i Rusi i Izraelci u ovoj, veoma složenoj situaciji, našli i tragove optimizma. Previše toga su poslednjih dvadesetak godina uradili i ukomponovali da bi tek tako razrušili zvog situacije koja nije dnevno-politička, ali nije ni nova u istoriji. Mnogo puta smo bili svedoci susedskih ratova, a zatim i miroljubive koegzistencije. Zemlje koje su manje-više u stalnoj ratnoj napetosti, kao što su Rusija i Izrael, to odlično znaju.