Ničja zemlja

Najopasniji deo ratišta, onaj na koji ne može da stupi nijedna strana, a da pri tom ne pretrpi fatalne, neprihvatljive gubitke. Pravno gledano, ovaj termin je postojao već u feudalizmu i njime je opisivano pusto zemljište (pustara, ledina), ili teren koji može biti uzrok spora. Takvu teritoriju ljudi nisu naseljavali iz straha, predostrožnosti ili neizvesnoti. Čak su i srednjovekovne deponije (eto, nije to izum novog doba) proglašavane ničijom zemljom. Međutim, u ovom tekstu nije reč o takvoj vrsti neodređenosti. Ovaj sociolekt postao je poznat kada i novostvoreni izraz ”topovsko meso”: rus. Пушечное мясо, engl. food for powder – hrana za barut, ali i cannon fodder – hrana za topove; izraz se prvi put pojavio kod Šekspira (kome se pripisuje preko hiljadu i po novih reči u engleskom jeziku) u ”Henriju IV”, kada Džon Falstaf tako naziva svoju vojsku u razgovoru sa princom od Velsa. Nemci su ga nazivali Kanonenfutter, a Francuzi Chair à canon. I ničija zemlja, kao ni ”topovsko meso” nije ostala bez bogatstva višejezičkih opisa: Englezi i Francuzi je zovu No man’s land , Nemci Niemandsland, Italijani Terra di nessuno, Rusi ничейная земля. Kad se začeprka po etmiologiji, toj najdragocenijoj lingvističkoj disciplini, može se svašta otkriti. Između ostalog i to da ovaj naziv ima i metaforično značenje (niko se još nije izborio za to područje), pa čak i konkretan toponim (Ničija zemlja pojavljuje se kao naziv određenog mesta u više zemalja).

Alsadair Pinkerton, savremeni stručnjak za antropogeografiju, pomoćnu naučnu disciplinu koja se bavi proučavanjem odnosa ljudi i prirode, predavač na Kraljevskom univerzitetu Holovej u Londonu ( Royal Holloway, University of London) bavio se i ovim terminom. Došao je do saznanja da se izraz ”ničija zemlja” prvi put spominje u Domsdej buk (Domesday Book, 1086) i korišćen je za opisivanje parcela koje su se nalazile tik uz gradske zidine Londona (City of London). Oksfordski rečnik ovu referencu beleži još 1320. godine u obliku  nonesmanneslond da opiše teritoriju koja je sporna ili je uključena u pravni nesporazum. Isti izraz korišćen je kasnije za deo zemlje van severnog Londona gde su vršena pogubljenja (kod nas se to mesto zvalo pozor). Ovaj izraz upotrebljavaju i nautičari za prostor koji se nalazi u sredini broda gde su prvobitno bili smešteni različiti pribori, užad, blokovi i razni drugi materijali – neka vrsta ostave, svaštarnice. Spomenuli smo i toponime; u Egleskoj postoji nekoliko mesta koja se zovu Ničija zemlja ( No Man’s Land). To su bili prostori van parohija, odnosno van vlasništva crkve ili feudalaca kojima je vladar dodeljivao feude. Najčešće su opisivani kao ”traka bez gospodara”.  

Kada je britanska vojska stigla na ratište Francuske 1914. godine nije široko koristila ovaj termin. Za ničiju zemlju koristili su radije sintagme ”između rovova” ili ”između linija” ( ‘between the trenches’  ili  ‘between the lines’). Termin ”ničija zemlja” u vojnom kontekstu prvi je upotrebio vojnik i istoričar Ernest Svinton (Sir Ernest Dunlop Swinton), general-major kog smo spominjali u tekstu ”Otac tenkova’‘ (). On je taj izraz upotrebio u svojoj priči ”Tačka gledišta” (”The Point of Wiew”). Taj termin on je koristio u ratnoj korespodenciji, a posebno je bio upadljiv prilikom operacije ”Trka do mora” (Race to the Sea) pred kraj 1914. godine. Čuveno anglo-nemačko božićno primirje o kome smo već pisali ovaj termin definitivno je ušao u opštu upotrebu. Ničja zemlja, u zavisnosti od konfiguracije terena, mogla je biti široka i nekoliko stotina, do svega desetak metara. Prilikom svakog pokušaja da se ona posedne s ciljem probijanja neprijateljske linije, dolazilo bi do uraganske vatre iz svih oružja i oruđa, pa je pejzaž bio upravo apokaliptičan i gotovo neprohodan za normalan hod. Pri tom je to područje po pravilu bilo i minirano (bili direktnim bacanjem mina, bilo potkopima, a nije bila retkost da se kontaminira hemijskim sredstvima kako bi se sprečilo neopaženo privlačenje. Noću bi se taj prostor periodično osvetljavao raketama s padobrana.

Ničija zemlja ostala je nerešiva enigma za obe strane sve do pred kraj rata kada su se pojavili prvi tenkovi uz čiju pomoć su pešadinci s manje gubitaka mogli da je savladaju. Efekti neviđene kanonade po tom uskom delu zemlje vidljivi su kod Verdena i danas, pa se to područje naziva Crvenom zonom (Zone Rouge, Red Zone). Ono je i danas zatrovano arsenom, florom i fosgenom i zabranjeno je za pristup građanima. Francuska vlada zasadila je ogromnu šumu crnog bora, kao neku vrstu živog sarkofaga, slično postupku koji je primenjen u Černobilu. 

U Drugom svetskom ratu ničja zemlja više nije zavisila od tehničkih i bojevih mogućnosti savladavanja, već od pokreta trupa. Dovoljno je bilo da se snažnim udarom u jednom uskom odseku probije linija fronta, a onda bi, shodno pravilima frontovskog ratovanja, i ostali delovi jedinica morali da se povlače, ostavljajući za sobom prave male gradove od rovova, tranšeja, zemunica, potkopa.

Nove primere ”ničije zemlje” doneo je Hladni rat. Praktično, sve zemlje koje su se nalazile duž granica Istočnog bloka, odnosno ”gvozdene zavese” kako je tu granicu tendenciozno nazvao Vinston Čerčil (”Od Šćećina na Baltiku, do Trsta na Jadranu, ‘gvozdena zavesa’ spustila se širom kontinenta”), kao da joj ni on sam nije kumovao. Ta zona je bila odlično fortifikacijski uređena: širina ničije zemlje bila je minimum 20 metara, najčešće sa obe strane bila je bodljikava žica i tornjevi sa optičkom vezom između stražara. Na mnogim mestima (kao između Rumunije i Jugoslavije) bio je posut pesak da bi se videlo da li je neko pokušavao da prođe, a podrazumevalo se da je taj pojas bio i miniran. Graničari su imali vrlo široka ovlašćenja, s pravom da posle upozorenja pucaju, rane ili ubiju begunca. 

Primera ima mnogo, pa ćemo navesti samo neke, najatraktivnije i najpoznatije. Pomorska baza SAD u zalivu Gvantanamo na Kubi (pisali smo o njoj pre izvesnog vremena), odvojena je od teritorije Kube tzv. ”kaktus zavesom”. Kubanska vojska je postavila barijeru od kaktusa ”Opuntija” (indijska smokva), duž severoistočnog dela ograde u dužini od 28 kilometara, kako bi sprečila ekonomske migrante da beže na teritoriju SAD. Ta barijera nazvana je ”kaktus zavesom” upravo kao aluzija na evropsku ”gvozdenu zavesu”, kao i ”bambusovu zavesu” u Istočnoj Aziji. ”Babusova zavesa” nije bukvalno fizička prepreka, već sistem i skup izolacionističkih mera koje je Kina sprovodila prema državama istočne, južne i jugoistočne Azije: Indiji, Pakistanu, Japanu, Indoneziji, Maleziji, Singapuru, Filipinima, Tajlandu, Tajvanu, Južnoj Koreji, tadašnjem Britanskom Hong Kongu i Portugalskom Makau. Amerikanci i Kubanci postavili su oko 55.000 nagaznih mina stvorivši drugo po veličini minsko polje na svetu, a najveće u Americi. Presednik Klinton je 16. maja 1996. godine naredio da se američke mine uklone i umesto njih postave odgovarajući zvučni i vibracioni senzori. Kubanci svoje mine nisu uklonili.

Veoma je poznat i primer ničije zemlje koja je nastala između Izraela i Jordana. Sporazumi o primirju iz 1949. godine između Izraela i Transjordanije potpisani su uz pomoć posredovanja OUN trećeg aprila 1949. godine. Linija primirja određena je ranije, novembra 1948. Između tih linija ostavljena je teritorija koja je difinisana upravo kao ničija zemlja. Takve oblasti postojale su u Jerusalimu, zatim u oblastima između zapadnog i južnog dela jerusalimskih zidina i Musrare. Pojas zemlje severno i južno od Latruna imao je isti takav status između 1948. i 1967. godine jer ga nisu kontrolisali ni jedni ni drugi.  

Koje su danas najaktuelnije demilitarizovane zone?  Korejska demilitarizovana zona postavljena je još 1953. godine duž 38. paralele. Između Izraela i Sirije, posle rata Jom Kipur uspostavljena je tampon-zona koju na Golanskoj visoravni, uključujući Kuneitru (Al Qunaytirah, praktično razoren grad)  kontrolišu snage Ujedinjenih nacija.  ”Zelena linija” na Kipru” uspostavljena je 1974. godine  i ona je takođe ničija zemlja koja razdvaja grčki deo Kipra od Severnog Kipra koji su okupirali Turci.

Kod nas je prva asocijacija na taj komad zemlje film istog naziva – ”Ničija zemlja” Danisa Tanovića. Između 1992. i 1995. godine u BiH je posejano između tri i šes miliona mina! Većina tih polja nalazi se na međuentitetskim granicama. To je bilo jedan od razloga da posle nekoliko dobrih filmova sa ratnom tematikom s tog područja, navedeni reditelj napravi upravo ovaj film. Pošto smo se već bavili ratnim temama na filmu (Vijetnam i Afganistan na filmu, kultura u rovu, itd), kratko bismo se osvrnuli na taj film. Produkcijski dobro postavljen, ima samo jednu manu koja ga izdvaja od filmova koji su imali isključivo umetničke pretenzije; rađen je svrsishodno, sa veoma taktično (pa i lukavo) postavljenom radnjom, s ciljem da se, koristeći još uvek saosećajnost međunarodne zajednice, osvoji taj famozni ”Oskar”. U filmskom svetu to se zove ”prerežirati”, a glumci tom prilikom koriste izraz ”preglumljavanje”, dodajući atmosferi filma određene poruke koje bi trebalo same da dobru do gledalaca, ako su istinski vredne. Filmu nedostaje iskrenost, a to pažljiv gledalac lako primeti. Reklo bi se da je i film doživeo sudbinu naziva – ostao je na ničijoj zemlji umetnosti, podelivši publiku i ne impresionirajući kritičare. Time je, po ko zna koji put, dokazano da je ova, nekada prestižna nagrada, odavno postala predmet političkog deklarisanja.