Deda Mraz na ničijoj zemlji

Nova godina i praznici na ratištima

Pršti, pršti bela staza…između rovova. Svi mi koji smo bar jednu Novu godinu dočekali u uniformi i na zadatku, znamo kakav je to osećaj. Kako je bilo ratnicima koji su proveli mesece u rovovima i na ratištima širom sveta, možemo samo da zamislimo. No, ne moramo mnogo da se naprežemo. Toj temi kojom su se više bavili umetnici nego istoričari, posvećujem ovaj tekst. Reč je o incidentnoj situaciji najvišeg nivoa.

Vojnici u rovovima su svakako najveće žrtve rata. Tamo su ih poslali ljudi koji uglavnom nisu opalili, osim u lovu, nijedan metak, a uniforma im je služila za paradiranje i kačenje odlikovanja. Stoga su spontana primirija na ratištu, o čemu smo pisali kratko na temi o običajima rata, bila svojevrsni znak bunta i otpora običnog vojnika…a to nijedna vlast ne voli. Setimo se epizode iz romana ”Na zapadu ništa novo”, kada grupa nemačkih vojnika prelazi reku i u druženju s meštanima s neprijateljske teritorije na vrlo jednostavan način objašnjavaju uzaludnost rata koji su započeli pohlepni carevi, a vode ga i stradaju obični ljudi. 

Veći deo hrišćanskog sveta već vekovima kao značajniji praznik slavi Božić. Stoga nije čudo da se prvo, relativno organizovano primirje između zaraćenih strana dogodilo baš za Božić i to na Zapadnom frontu. U istoriji je kod Engleza poznato kao Christmas truce; Francuzi su ga zvali  Trêve de Noël, NemciWeihnachtsfrieden, a RusiРожде́ственское переми́рие.U prvim mesecima Velikog rata kada ništa nije podsećalo da bi to moglo da potraje i pretvori se u krvavu rutinu frontovskog rata, već nedelju dana pre Božića (25. decembra 1914. godine), nemački i engleski vojnici počeli su da razmenjuju poklone, pevaju prigodne pesme i dovikuju se.

U posebnim slučajevima stepen napetosti je toliko popustio da su se vojnici nalazili na ničijoj zemlji. Na Badnje veče i Božić vojnici obeju strana (u manjem broju i Francuzi) razmenjivali su poklone i suvenire. Davali su ono što su imali – hranu, piće, kape, delove opreme. Bila je to prilika da se pokopaju mrtvi, a čak su se organizovali i fudbalski mečevi između rovova. To je bio simboličan gest mira i čovečnosti na fonu dramatičnih događaja na koje vojnici nisu mogli da utiču. Komande su na vreme uočile ovaj fenomen, pa već iduće, 1915. godine znatno je smanjena takva vrsta aktivnosti, a posebno je bilo zabranjeno bratimljenje. Interesantno je da su obe komandujuće strane bile potpuno jedinstvene i saglasne u merama za sprečavanje ovakvih primirja.

Ova priča ima svoju predistoriju, kao i svaka druga. Nemci su uspešno prodrli preko Belgije i stigli gotovo do Pariza. Odatle su odbačeni za vreme bitke na Marni početkom septembra 1914. godine. Pod pritiskom savezničkih trupa Antante povukli su se  ka dolini reke En (Ain, na francuskom) gde su utvrdili odbrambene pozicije. Došlo je do strateške pat-pozicije.

Posle nekoliko pokušaja, britanska vojska je potisnuta u Flandriju, pa se i severni bok našao u zastoju. Od Severnog mora do Švajcarske granice zavladao je krvavi mir u kome su svakodnevno činjeni pokušaji da se protivnička strana odbaci, a odbrana probije. Glavnu ulogu su preuzeli inžinjerci sa bezbrojnim kilometrima raznih vrsta rovova i utvrda, a sve to su svojom vatrom obezbeđivale ”zvezde” ovoga rata – mitraljezi, topovi (prvi put skovan izraz topovsko meso) i bojni otrovi. Pri tom je logistika doživela do tada nepoznata iskušenja. Rat su vodile industrije i fabrike, strateške rezerve i resursi.  

U predvečerje Božića bilo je nekoliko mirovnih inicijativa. Otvoreno božićno pismo, adresirano ”ženama Nemačke i Austrije”, potpisano od strane 101 žene sufražetkinje ( suffragette ) bilo je prvi pokušaj da se vlade zaraćenih zemalja, pod pritiskom javnosti, a najpre majki, supruga, sestara, privole na božićno primirje. Papa rimski Benedikt XV je sedmog decembra 1914. pozvao zaraćene strane na primirje.

On je rekao ”Da oružja mogu da zaćute u noći kada pevaju anđeli”. Naravno, ovi pokušaji ostali su bez uspeha. Bez obzira na mišljenje vlada i komandi, oko100.000 (!) britanskih i nemačkih vojnika učestvovalo je u nezavaničnom primirju, na celoj dužini fronta. Ono je počelo u predvečerje Božića, 24. decembra kada je nemačka vojska počela s prigodnim ukrašavanjem rovova u reonu Ipra u Belgiji. Vojnici na obema stranama su dobili bogate poklone od kuće, odeću, lekove, pisma, čak i grane jelki pa je imalo šta da se razmeni.

Nemci su započeli tako što su na svoje rovove postavili sveće i jelke i počeli s pevanjem božićnih himni. Britanci su uzvratili na isti način. Nastavili su da dovikuju božićne čestitke jedni drugima. Nemci na lošem engleskom (A happy Christmas to you, Englishmen!) , a Englezi su odgovarali:  ”Same to you, Fritz, but dinna o’er eat yourself wi’ they sausages!”. Posle toga se izašlo na ničiju zemlju i usledila je razmena poklona. Artiljerija je zaćutala. Vojnici su zajednički činodejstvovali nad poginulima. Ta atmosfera produžila se do kraja kalendarske godine. Zabeleženo je da je jedan od ogorčenih protivnika takvog primirja bio mladi kaplar 16. bavarskog rezervnog pešadijskog puka Adolf Hitler.

Na Istočnom frontu dogodilo se nešto slično, ali ne u tom obimu. Inicijativa je potekla od austrougarskih vojnika, a ruski vojnici su prihvatili pruženu ruku i sreli su se na ničijoj zemlji.

Šta se dogodilo posle s tim novonastalim običajem? 

Sledećih meseci bilo je nekoliko pokušaja s nemačke strane prilikom Uskrsa 1915. godine, međutim taj pokušaj, bez obzira na to što je bio pod zaštitom bele zastave, sprečila je britanska artiljerija. Krajem iste godine, saksonski vojnici kratkotrajno su se bratimili s liverpulskim bataljonom. Početkom decembra, u trupu su stigla vanredna, vrlo precizna naređenja vojsci Antante kako bi se predupredilo ponavaljanje prošlogodišnjeg Božića. Posebnim jedinicama naređeno je tog dana organizuju izviđanja i napade baš tog dana, a da artiljerija izvrši baražni, zaprečni, napad duž cele linije fronta kako bi doprinela onemogućavanju ponovnog Božićnog primirja.

Naredba sa zabranom nije u potpunosti ostvarena jer je izvestan broj jedinica ipak uspeo da ostvari kratkotrajno primirje na raznim delovima ovog dugog fronta. Poslednjih godina rata pokušaji Nemaca da ostvare Božićna primirja nisu imala uspeha. Ipak, na nekim delovima fronta prema Francuzima, kružila je krilatica ”živi i pusti druge da žive” i ona je bila prilično popularna u rovovima, pa je dolazilo do razmene poklona putem dobacivanja katapultima ili iznošenja i ostavljanja na ničijoj zemlji. Komande se nisu zaustavile samo na naređenjima i upozorenjima već su periodično premeštale jedinice kako ne bi mogle da učvrste veze s protivnikom, ali su zato artiljeriji zadavali da u određeno vreme tuku određene tačke, pa su svi mogli da predvide vreme i mesto napada i izbegnu gubitke.

Javnost je i tada u značajnoj meri pratila i uticala na ove događaje. Bez obzira na službenu cenzuru, Njujork Tajmsu je uspelo da 31. decembra objavi ponešto od činjenica vezanih za Božićno primirje. Englezi su smesta sledili taj uzor, štampajući mnogobrojna pisma i saopštenja vojnika s prve borbene linije, a redakcije su se utrkivale u slikovitosti naslova. Dejli Miror (Daily Mirror) i Dejli Skeč (Daily Sketch) na svojim prvim stranama objavili su fotografije boraca na ničijoj zemlji pišući o ”jednom od najvećih iznenađenja ovog zadivljujućeg rata”. Rekacija štampe je, uglavnom, bila povoljna. ”Tajms” je to predstavio kao znak dobre volje obeju strana, a Mirror je izrazio žaljenje što će se posle ovog čina bezumna tragedija produžiti.

U Nemačkoj je sve to bilo značajno ”prigušeno” i skrajnuto. Neke novine su kritikovale učešće jedinica u primirju i nisu objavljivali fotografije, a imale su ih. U Francuskoj je cenzura bila maksimalna, pa se o primirju moglo saznati samo iz ličnog kazivanja boraca koji su se vraćali na odmor s fronta ili su se nalazili po bolnicama. Ipak, štampa je morala da nekako reaguje, preštampavajući objave vlade da je bratimljenje s neprijateljem ravno izdaji. Pri tome su Božićno primirje pripisali borcima s delova fronta koje su držali Britanci, a primirje su prestavili kao razmenu božićnih pesama posle koje se odmah prešlo na okršaj. 

Ovo Božićno primirje najviše se pamti i traje u popularnoj kulturi. Čuvena je balada Christmas in The Trenches (”Božić u rovovima” , muzika i tekst Džona Mektačena), zasnovana na istinitom događaju. Pol Mekartni, najizvođeniji pop-kompozitor svih vremena, snimio je video-klip ”Pipes of Peace” (Svirale mira). U njemu umetnik igra britanskog i nemačkog vojnika. Ti događaji bili su i osnova sižea umetničkog dugometražnog filma ”Srećan Božić”, snimljenog 2005. godine. U Belgiji je 1999. godine nedaleko od grada Ipr podignut spomenik posvećen Božićnom primirju na kome su vojnici prestavljeni kao ratni drugovi. Još jedan spomenik je podignut i otkriven 11. novembra

2008. godine u Frelingenu, Francuska. On je posvećen fudbalskoj utakmici. Decembra 2014. godine predsednik UEFA Mišel Platini u belgijskom gradu Komin-Varnetone otkrio je spomenik u čast stogodišnjice fudbalskog meča između vojnika s obe strane fronta. U posebnom božićnom izdanju serijala ”Doktor Ko”, 2017. godine ovaj događaj se tretira kao centralni u scenariju. Ni to nije sve – 29. oktobra 2021. godine švedska hevi-metal grupa ”Sabaton” objavila je snimak pesme ”Božićno primirje” posvećen tom događaju. 

Dok teče istorija…

Navike i fenomene iz Velikog rata ponavljali su i borci Drugog svetskog rata. Ipak, ta tema nije toliko izučena niti joj je posvećivana velika pažnja. Na više milona metara dokumentarnog materijala veoma teško je naći (bez obzira na digitalizaciju i međusobnu razmenu baza podataka), snimke takvih primirja kakva su bila u Prvom svetskom ratu. Ostaje kao jedinstven izvor svedočenje preživelih, a ono nije uvek pouzdano. 

Najveći front je ovaj put bio na Istoku. Tim povodom treba naglasiti veoma važnu činjenicu: u zapadnom svetu, odnosno katoličanstvu, daleko značajniji datum, svakako značajniji od kalendarske Nove godine, bio je Božić. Tako je bilo i u pravoslavlju, a Nova godina je dočekivana kao svaki drugi dan u kalendaru, tek nešto svečanije. Svedoci smo da se u Engleskoj prvog januara (ako tako padne raspored) igraju utakmice Premijer lige ili FA kupa, turneja Četiri skakaonice je takođe u vreme smene godina.

Kako se dogodilo da u SSSR i zemljama koje su potpale pod njegov ideološki uticaj dođe do toga da Nova godina postane važnija? Planski, naravno, kao sve drugo. U skladu s lenjinističkom doktrinom da je ”religija opijum za narod”, država je morala da ponudi važniji datum od Božića , a da sve verske praznike minimalizuje pa i zabrani. O tome smo pisali u tekstu ”Uloga RPC u Drugom svetskom ratu” (https://oruzjeonline.com/2021/07/01/uloga-i-polozaj-ruske-pravoslavne-crkve-u-drugom-sv-ratu/). Doček Nove godine postao je tako, pored drugih revolucionarnih praznika (Dan Oktobarske revolucije, osnivanje SSSR, Dan zastave, itd) glavni građanski praznik i na tome se temeljno i sveobuhvatno radilo. Stoga nije ni čudo da se Nova godina na svoj način dočekivala i u rovovima. 

Prvo masovno praznovanje javlja se kada su u sklopu operacije ”Uran”, novembra 1942. godine Sovjeti opkolili Šestu armiju Fridriha Paulusa u Staljingradu. Za njom je usledio potpuni slom nemačke operacije ”Vintergevitter” (zimska bura), 23. decembra i postalo je jasno kuda će odvesti potpuni razgrom, odnosno uništenje ove grupacije, samo je bilo pitanje vremena. U takvoj atmosferi dočekana je i Nova godina – pripreme za uništenje neprijatelja bile su u punom jeku. Ohrabrujući razvoj događaja omogućio je da se iz pozadine borcima na ”prednjoj liniji” pošalju i određeni pokloni, odnosno nestandardna trebovanja.

Najviše je iz pozadine stiglo tople odeće i domaćeg duvana za motanje (čuvena ”kozja noška” – kozja nožica, fišek koji je ličio na cigaretu, a i njega je virio duvan na sve strane, pa je to podsećalo na kozju nožicu; pri tom su borci dodavali i malo baruta, da bolje plane). Uz poklone je obavezno išlo pozdravno pismo sa željama da još jače tuku fašističku gamad, što njima nije trebalo dvaput govoriti. Sam dan Nove godine je obeležen prazničnom večerom s delikatesima – američka konzervirana govedina, kobasice i kačkavalj iz lend-liza. Naravno, od domaćih proizvoda tu su bili krastavčići, kupus, šargarepa i obavezna dopunska porcija žestokog pića (Rusi žestoko piće zovu ”spirtnoje” – špiritusno, jer je na toj bazi i pravljeno). Ona je iznosila do 100 grama po čoveku.    

Rusi ne bi bili to što jesu da nisu na svoj način zaželeli neprijatelju ”sve najbolje” u Novoj godini. Predstavnici komande bi se razmileli po rovovima i zemunicama, bolnicama i pozadini da čestitaju praznik svojima, a za neprijatelje je rezervisan bio ”vatromet” koji je postao tradicija: U 22 sata 31. decembra 1942. godine po nemačkim i drugim trupama u ”kotlu” nanet je moćan udar iz svih oružja! Pri tom je masovno korišćena obeležavajuća municija, tako da je taj pakao od vatre stvarno izgledao kao vatromet, ali ”na mrtvo”. Posle toga, ionako slab moral Nemaca spao je još više jer je poruka bila jasna: ”Kad smo dobre volje – onda je ovako. A kako će biti kad se naljutimo, videćete…”. Tako je RKKA pravila ”poklon sopstvenim rukama” od tada pa nadalje, koristeći svaku priliku da tim jedinstvenim vatrometima proslavi svaku pobedu.

Tog dana borbena gotovost je bila podignuta na najviši nivo i to nikome nije smetalo, naprotiv. Borci su slavili onim što imaju i što najbolje znaju: tukli su po ”gamadi” koja je načinila neverovatna zverstva do tada, pa o nekom ”Božićnom primirju” kao u prvoj godini Velikog rata na Zapadnom frontu nije moglo biti reči. Sam doček vojnici su zvali ”Jelka s epoletama”. Ispod nje bi se našli slatkiši – čuvene bombone Красноармейская звезда (Crvenoarmijska zvezda) i čokolada ”Gadrijska”. Glavne želje prilikom čestitanja Nove godine bile su, naravno, da se što pre uništi neprijatelj i da porodice u pozadini budu zdrave. Rusi imaju izvanredno uhodan i popularan običaj razmene poklona (”umetnost darovanja”) pa su shodno tome razmenjivali između sebe sitnice, bez obzira na njihovu vrednost . To je moglo da bude bilo šta – nož, muštikla, piksla..I obavezno bi se napisala neka poruka uz poklon.

Kako se danas širom sveta, na raznim ratištima, slavi Nova godina? S obzirom na to da nema klasičnog, masovnog rata, već čarki i intervencija, sigurno je da vojnicima nije dogorelo do noktiju da izađu na ničju zemlju, pošto u savremenom ratovanju nema takve vrste frontova. No, svakako, komande se potrude da tog dana jedinice dobiju ono što vojnik najviše voli – bolju hranu, piće, zabavu i malo više odmora. Eto, koliko je malo čoveku potrebno da bude zadovoljan, pogotovo ako mora da čuva glavu na ramenima.