OLOVKA –  RASPRSKAVAJUĆA PROTIVPEŠADIJSKA MINA ZA RPG-7

Olovka (ne) piše srcem…

Kao što su za vreme Drugog svetskog rata američka bazuka (”M1 bazooka”)  i nemački pancerfaust (”Panzerfaust 1”) postali generički pojmovi za prenosno PT oruđe kojim može da rukuje jedan čovek, tako je posle rata slavu stekao i ”RPG-7” (Ручной Противотанковый Гранатомёт). Međutim, nisu ni oni prvi u svojoj klasi. Bazuku je izumeo na kraju Prvog svetskog rata američki fizičar Robert Godard (Robert Hutchins Goddard, ”otac rakete”), u čemu je učestvovao i dr Klerens Hikman (Clarence Nichols Hickman). Ono je u euforiji pobede sklonjeno u zapećak i dočekalo je svoj trenutak. Inače, ni kumulativni mlaz, na kome se zasnivaju današnja najubojitija PT sredstava, nije baš u cvetu mladosti. Amerikanac Čarls Edvard Monro (Charles Edward Munroe) je već 1880. došao do tog rešenja. 

Vratimo se ručnom bacaču ”RPG-7”. O njemu je napisano mnogo tekstova, sve se zna, pa ipak nastavlja da iznenađuje svojom upotrebljivošću. Masovno se viđa i na ratištima tokom Specijalne vojne operacije u Ukrajini. Očigledno je da su konstruktori znali svoj posao – ili im se posrećilo. Dovoljno je spomenuti da je ovaj bacač vršnjak Gagarinovog leta u kosmos. On je konstruisan najpre kao PT oružje. Borbenu premijeru imao je u Vijetnamu gde su Vijetkongovci s lakoćom probijali, na opšte iznenađenje, sve protivničke tenkove. Za njega je, kao i za svako uspešno oružje, ovaj rat bio najbolja reklama, a mit o njemu počeo je da se širi po svim kontinetima. Ratište i okolnosti, kao i maštovitost korisnika učinili su ostalo. Nećemo se previše baviti istorijatom samog bacača.  Za one koji bi, ipak, nešto više da saznaju, recimo da je ”RPG-7”, kao i njegov prethodnik ”RPG-2”, napravljen za borbu protiv oklopne tehnike i dugo su za njega proizvođene samo kumulativne mine. Kad već spominjemo ”RPG -2”, da navedemo i to da je on  u trku s tadašnjim konkurentima uveo novinu – kalibar mine bio je veći od kalibra cevi (to se može videti i na našem RB ”M-57” koji je koristio natkalibarnu minu).

”RPG-7” su po po potrebi, veštini i hrabrosti koristili za sve moguće i nemoguće zadatke, tako da se on pokazao odličnim u dejstvu na utvrđene objekte, plovila, helikoptere pa i na živu silu kad drugačije nije moglo. Primera za to ima mnogo. Afganistanci i Čečeni (kod kojih je od 50-80 % boraca nosilo i ”RPG”), bacač su koristili kao ”partizansku artiljeriju”. Napad su počinjali masovnim dejstvom. Iznenadni plotun iz nekoliko desetina ručnih bacača ne samo da je nanosio gubitke protivniku (eksplozija kumulativne granate, njen mlaz i šrapneli mogu u radijusu do četiri metra da uništavaju protivnike kao da je reč o ručnoj bombi), već je unosio i pometnju. Za odlično oklopljeno vozilo dva ili tri strelca su bila dovoljna da sinhronizovano dejstvuju i da ga unište. Interesantno je da je ”RPG-7” bio izuzetno uspešan u borbi protiv helikoptera. Smatra se da je oko 150 helikoptera (od tog broja 128 u Vijetnamu), oboreno upravo ovim sredstvom. Tako je ova sprava postala univerzalni džepni top za pešadiju.

Šta je, izvesno vreme, bilo iznenađujuće za vojne stručnjake? To što se framentarna mina ”OG-7V- Oskolok” (komadić, fragment, šrapnel) pojavila tek 1999. godine! Već se znalo za raznovrsnu i uspešnu upotrebu  kumulativne mine, pa je kod mnogih neodlučnost da se protipešadijska mina uvede u naoružanje izazivala nedoumicu, pa i oštre kritike mnogih stručnjaka. Ništa joj nije stajalo na putu; tehnologija izrade bila je dovoljno razvijena, a dizajn je omogućavao modularan pristup, odnosno – mogla se konstruisati bilo koja mina po dimenzijama, nameni i težini.

Razlog je, izgleda, birokratske prirode: SSSR je u to vreme imao druge brige i projekte, pa je je klasična protivpešadijska rasprskavajuća mina morala da sačeka kraj XX veka i da se ono što je zamišljeno u SSSR realizuje u Ruskoj federaciji. Bez obzira na činjenicu da se potreba za protivpešadijskom minom za ”RPG-7” gotovo trenutno pokazala,  smatralo se da je izlišno ubacivati u BK punjenje druge nomenklature. U štabovima i konstrukcionom birou tvrdili su da bi se tako smanjio BK za PT borbu, otežala logistika i zakomplikovale stvari na ratištu. Setimo se da je u to doba SSSR bio u prilično konfuznom stanju nebrige i površnosti, što je tek kasnije izbilo na videlo (vreme Brežnjeva), pa ne čudi ovako inertno razmišljanje…A na ratištima širom sveta situacija je pokazivala upravo obrnuto!   

Konačno, iz АО ”NPO Bazalt” (Акционерное общество «Научно-производственное объединение – Ad ”Naučno-proizvodno društvo Bazalt”, ranije GSKB-47, Государственное союзное конструкторское бюро – Državni savezni konstrukcioni biro) na poligonska ispitivnja poslati su uzorci pod kodnim nazivom ”OG-7V” sa  rasprskavajućom  minom u kalibru cevi-lansera. Bila je tako projektovana da obezbedi efikasno uništavanje neprijatelja u ličnoj zaštitnoj opremi kako na otvorenom, tako i u zaklonima, rovovima i drugim fortifikacijskim strukturama. Zahvaljujući specifičnom eksplozivnom punjenju lako je mogla da uništava neoklopljene, ili lako oklopljene ciljeve (vozila). Mina nema pomoćno reaktivno punjenje (buster) kao druge mine za ovo oruže, koji bi joj obezbedio veći domet, jer su planeri predvideli da će se upotrebljavati u bliskoj borbi. Stoga je predviđeno da kao pogonsko punjenje koristi standardno barutno punjenje ”PG-7PM”. 

Zbog svog karakterističnog izgleda i kalibarnog preseka, dobila je smesta nadimak i u bogati sleng ruske armije ušla je još jedna reč – ”olovka” (карандаш).

Kada je ušla u naoružanje, ”olovka” je odmah pokazala odlične osobine, mada uopšte nije bila atraktivna na prvi pogled. Vojnici su je gledali s čuđenjem, poredeći je s masivnom glavom kumulativnog punjenja…A onda je u borbenoj upotrebi pokazala prave vrednosti ”partizanske artiljerije”. Eksplozivno punjenje postizalo je visok efekat ogromnim brojem parčadi (gelera), ostvarujući optimalni efekat. Ruski istoričari naoružanja i danas jetko, s razočaranjem, spominju vreme koje je propušteno da ”olovka” uđe u proizvodnju. Da su idejni tvorci ”olovke” bili u pravu svedoči i najnovija ratna praksa. U ukrajinskoj vojsci počeli su da se pojavljuju hibridi iz ”domaće radinosti” zasnovani na ”PG -7V”. Pogled na njih u prvi mah izaziva zaprepašćenje! Na osnovnu minu dodavana je minobacačka mina kalibra 82 mm sa rasprskavajućim punjenjem za ”SPG-9”. Podsetimo da je reč o bestrzajnom protivtenkovskom oruđu ”Koplje” (GRAU indeks ”6G6”) na stativu. Tako su na ”olovku” nakalemljena dva ”strana tela” – punjenje s drugog PT sredstva i mina sa trećeg (minobacača). Na taj način je ”RPG-7”, i pored brojnih naslednika (”RPO-A Šmelj”, ”RPG-18”, ”RPG-22”, ”RPG-26”) i dalje ostao ”u igri”. Razloge nije teško naći: ima ga u ogromnim količinama, novi sistemi su skuplji, teže dostupni, itd.  

Iz pojave ”olovke” stručnjaci su izvukli ispravne zaključke. Najpre, očigledno je da je rasprskavajuća mina za ”RPG – 7” bezuslovno potrebna pešadiji; u očaju borbe za život, pribegava u poljskim uslovima improvizacijama koje su veoma rizične za sve. Nije ni čudo, jer kada ništa više pešadija nema na raspolaganju, prinuđena je da improvizuje. Zašto ne ”nakalemiti” minobacačku minu koju bi lansirao ”PG-7V” kad ih već ima? Ova mina je već ozbiljna opasnost jer može da ugrozi živu silu u krugu od 60 metara, što je daleko više od bilo koje kumulativne granate ili podkundačnog bacača. Težina te mine je 3,6 kg, a tandemu sa minom ”PG-7VR” može da dobaci do 200 metara. Sasvim dovoljno za uličnu borbu, prepad na obližnji rov, zasedu za neopreznu grupu neprijatelja, vozila, itd. Pravljenjem čitave game raznih hibrida na fabričkoj osnovi izbegli bi se rizici improvizacije. Ovaj posao traži i izmene na ”olovci” čija bi proizvodnja morala biti jednostavnija. Deo mlaznice rađen je na strugu (!) što je ozbiljna kočnica za veliku serijsku proizvodnju. Mnogo toga kod ove ”olovke” je iznenađujuće, pa i to da je uopšte takav način proizvodnje primenjen na potrošnom materijalu. Ono što treba primetiti, a prošlo je relativno nezapaženo: mlaznice su  dizajnirane potpuno originalno. Postavljene su u prstenu ispred komore za sagorevanje, a ne iza, sa mlazom koji se okreće unazad. Učinjeno je to zbog kalibarnosti mine. Domišljato i originalno, ali takođe usko grlo u proizvodnji. 

Stručnjaci smatraju da je ”olovka” upravo idealna za razradu i uvođenje u naoružanje i drugih varijanti: zapaljive, koja bi mogla da bude na bazi napalma ili belog fosfora (samim razbijanjem o cilj zapalila bi se u dodiru s vazduhom); bez obzira što već postoji veliki spektar prenosnih SAM kompleksa (od ”Strele-1” pa nadalje), ”olovka” bi mogla da ima i svoju protivavionsku varijantu! Tada bi imala dva upaljača – kontaktni i bezkontaktni. Čemu ova verzija? Ustvari, vrlo je logična jer nema uvek u rovu poslužilaca sa prenosnim sistemima, a iznenađenja ratišta (nagla pojava helikoptera) bi se znatno lakše dočekala sa ovakvom bojevom glavom, s obzirom na to da je ”RPG-7” još uvek u masovnoj upotrebi. Svaki drugi ili treći borac bi mogao da ima spremnu takvu bojevu glavu i eto taktičkog rešenja od kog bi piloti helikoptera morali da se pripaze. 

Taktičko tehniičke osobine ”OG-7V”

• Tip BG: rasprskavajuća (fragmentarna).
• Kalibar: 40 mm.
• Masa: 2 kg.
• Domet: ‘RPG-7V’ : 280 m. 
• ‘RPG-7V1’: 350 m. 
• ‘RPG-7V1’ s ‘UP-7V’: 700 metara.
• Nišanska daljina za standardnu bojevu glavu ”RPG-7V” je 340 metara, a daljina direktnog gađanja je 165 metara. 
• Početna brzina: 140 m/sec.