Oružane snage Irana

”Moguće je samo ćutati i mirno sedeti kad se ima luk i strela. Inače se brblja i prepire”

Zaratustra

• Kopnena vojska
• Ratna mornarica
• Ratno vazduhoplovstvo i PVO
• Korpus Iranske revolucionarne garde

Na području Bliskog i Srednjeg istoka nastale su države i civilizacija kakvu poznajemo. Tim putem  kretali su mnogi osvajači. Svetske sile, nastale na upotrebi sile i prinude, sa istorijatima koji su tek delić trajanja zemalja kao što su današnje države Iran, Irak, Mesopotamija, Egipat, Indija, Afganistan, namerile su se, nepogrešivo osetivši plen, baš na taj pravac. Nisu prve (Aleksandar Makedonski se najpre okušao na tom putu), ali su najupornije. Uz njih su išle i neke evropske državice koje su tu vrstu pljačke nazivali eufemizmima kolonizacija i demokratizacija, privođenje civilizaciji i ”zapadnim vrednostima”. Država koja ima svoje, autohtone, višemilenijumske vrednosti, kombinujući znanja osvajača i mudrost Istoka, zna zbog čega su joj potrebne oružane snage. Tako je govorio Zaratustra.

Oružane snage Islamske republike Iran (pers.نيروهای مسلح جمهوری اسلامی ايران‎) jesu skup svih naoružanih oblika čiji je zadatak da štite slobodu, nezavisnost i teritorijalni integritet države. Sastoje se iz Armije sa tri vida (KoV, RM i RV/ PVO), kao i Korpusa garde islamske revolucije. Vojni rok se služi dve godine, a postoji mogućnost zakonskog otkupa pod određenim uslovima.

Istoriju ovih oružanih snaga nije lako predstaviti bez uvodnih napomena jer je reč o događajima koji su direktno uticali na sadašnje stanje. Reč je, naravno, o odnosima SAD i Irana. Njihova saradnja je počela već tokom Drugog svetskog rata. Sve je, opet, počelo zbog para. Čuveni zakon o Lendlizu o kome smo već pisali, omogućio je Amerikancima da na teritoriji Irana uspostave svoje baze za prijem, ali i vojne misije: ”ARMISH – MAAG” (”Army Mission Military Assistance Advisory Group Iran”) i ”GENMISH”(”Gendarmerie Military Mission in Iran”). Te misije su se postarale da organizuju  i obuče iranske oružane snage. Treba reći da je Iran prvi isplatio sve dugove Lendliza tako što je otkupio svu federalnu imovinu SAD na svojoj teritoriji (!). 

Posle rata osnovana je malo spominjana organizacija ”SENTO”; ”CENTO”, ”CenTO” (”Organizacija centralnog dogovora – Central Treaty Organization”), nazvana još i ”Pakt iz Bagdada” (”Baghdad Pact”, tur. Merkezi Antlaşma Teşkilatı, Bağdat Paktı, pers.سازمان پیمان مرکزی‎, arapskiلف بغداد‎). On će potrajati od 1955. do 1979. godine. Bila je to vojno-politička struktura Bliskog i Srednjeg istoka koju su inicirali Velika Britanija, SAD i Turska. Već početkom šezdesetih iranska armija bila je sposobna da učestvuje u nekoliko višeetapnih planova reorganizacije i modernizacije pod imenom ”Ef-Šin” i ”Tadž”.  Sve je iranskom vođi tada polazilo od ruke, pa je u prvoj polovini sedamdesetih Iran bio na dobrom putu da postane najveća regionalna sila, u čemu je oružana nadmoć igrala važnu ulogu. Povećavan je broj ljudstva, intenzivirano školovanje oficira i visokih kadrova, kvalitativno i kvantitativno podizan nivo dostavljanog oružja i vojne tehnike. Povećavan je intenzitet vežbi sa uslovima bliskim ratnim, a poseban značaj dat je ideolološkom pristupu u pripremi. Za samo osam godina (od 1970. do 1978) brojnost je povećana dva i po puta, a time i starešinski sastav.   

Ambicije Šaha su imperatorski rasle, a o tome govore i brojke – forsiranim tempom Iran se kretao ka prvoj petorci oružanih snaga regiona. Za sedamnaeset godina vojni budžet povećan je 12 puta! Iran je iskoristio istorijsku naftnu krizu iz 1973. godine kada mu se budžet povećao za četiri puta, pa je krajem 1978. godine on iznosio tadašnjih deset milijardi dolara.

Mohammad Reza Pahlavi (محمد رضا پهلوی;). Posvetimo nekoliko redova ovom čoveku jer će nam njegova biografija olakšati da shvatimo događaje na tom uzavrelom terenu. Njegov otac Reza, abdicirao je 1941. godine pod pritiskom Sovjeta i Britanaca jer je izražavao simpatije za Nemce. Ambicije Rezinog sina bile su gotovo faraonske (nazvao je sebe šahinšahom – šahom svih šahova) i smatrao se reinkarnacijom najvećeg persijskog imperatora, Kira Drugog Velikog. To nije moglo večito da traje, pa 1953. godine dolazi u sukob sa predsednikom vlade. Sklonio se u Italiju, ali se posle intervencije vojske, kojoj su prijale njegove ambicije, vratio u zemlju, pokušao 1963. da je reformiše i značajno se vezao za SAD. To mu je donelo lično bogaćenje, ali i ”ispumpavanje” prirodnih bogatstava iz zemlje. Za takvim načinom vladavine neminovno je sledila i despotija, gušenje opozicije i demokratskih procesa; to vreme Iranci su nazvali pahlavizam. Kada je precenio svoju moć u odnosu na verske vođe, dogodilo se neizbežno: ajatolah Ruholah Musavi Homeini (pers. روح‌الله موسوي خمینی‎, arapski روح‌الله الموسوي الخميني‎;) revolucijom 1979. godine svrgao je Šaha i on je napustio zemlju. Homeini je nazvao demokratiju ekvivalentom prostituciji. Inače, on je bio ličnost godine (Person of the Year) časopisa ”Tajm” za 1979. godinu! Da podsetimo da ”Tajmu” ovo nije prvi put da ovako proglašava ličnost godine: Adolf Hitler je to bio 1938. godine, a već sledeće na tom mestu nasledio ga je Josif Visarionovič Staljin. Ličnost godine je i dve godine uzastopno bio i Ričard Nikson (1971. i 1972), koji se samo godinu dana kasnije spasao robije zahvaljujući milosti svoga naslednika Džeralda Forda. Usput, ličnost godine 1982. bio je i PC, odnosno personalni računar.  

Referendumom u martu 1979. godine izglasana je Islamska nacionalna republika Iran i dinastija je prestala da postoji, a odnosi sa SAD doživeli su kopenikanski obrt. Mnogo toga se preko noći promenilo. Setimo se samo debakla spasavanja osoblja američke ambasade u Teheranu, o čemu ćemo posebno pisati.

No, pre svog odlaska, Šah je još poradio na jačanju vojske. Tokom sedamdesetih godina pojačana je borbena priprema svih sastava oružanih snaga. Veliki broj kadeta i pitomaca primljen je na redovno školovanje, a brojni kursevi na raznim nivoima dodatno su osnaživali spremnost sveukupnih OS za eventualne ratove. Velika pažnja posvećena je, kako se ispostavilo – sasvim ispravno, rezervnom sastavu, a veliki broj specijalista prošao je razne vidove obuke u SAD i NATO. U odnosu na 1970. godinu, već 1976. brojnost obučavanih u SAD je bila učetvorostručena.  U Iranu se samo dve godine pred pad Šaha nalazilo 7.680 američkih specijalista, od kojih 1.300 su bili pripadnici OS SAD.  Takoreći preko noći u vojsci se našao značajan broj kadrova koji su diplome i zvanja stekli u vojnim školama SAD i NATO. To se posebno odnosi na visokotehnološke vidove OS (avijacija, flota) i specijalizovane rodove (rod veze, PNHBO, itd).

Ne treba zaboraviti ni to da je već pedesetih godina uz pomoć SAD (!) Iran započeo svoj nuklearni program kome treba posvetiti, nekom prilikom, posebnu pažnju. Logika nameće da je to bilo jedan od načina pritiska na SSSR tokom Hladnog rata. Pod nosom spremali su Sovjetima potencijalno veoma opasnog protivnika, koji čak nije ni morao (kao Turska tokom Kubanske krize), da se pravda kako rakete i nuklearne bombe nisu njegove. 

Iranske starešine i vojnici zahvaljujući ”Bagdadskom paktu” stekli su i značajna ratna iskustva, od kojih se najviše izdvaja intervencija u Omanu. U isto vreme, u OS tekla je intenzivna kampanja kulta ličnosti, monarhizma i veličanja Šaha. Ova politika donela je odgovarajuće rezultate: iranske oružane snage postale su jedne od najvećih na teritoriji Bliskog i Srednjeg istoka. Svejedno, ”šahinšahovska” armada nije uspela da spase svog idola jer je, zanesena činovima, paradama, privilegijama i vojnom moći, zaboravila ono što i sadašnji neprijatelji Irana olako shvataju – tradiciju, socijalni momenat i, iznad svega, nepomirljive religiozne razlike. Taj raskol je bio takav i toliki da se od Islamske revolucije 1979. godine u Iranu praktično računa nova istorija nastanka OS Islamske republike Iran. 

Kopnena vojska (نیروی زمینی ارتش جمهوری اسلامی ایران‎)

Osnovna snaga iranske države. Obrazovana je formalno 1979. godine, a brojnost joj je, prema različitim izvorima, u zavisnosti od okolnosti, od 350.000 – 400.000 pripadnika. 

1. Organizacija

KoV Irana ima pet armijskih korpusa kojima su potčinjeni jedna divizija posebne namene, četiri oklopne divizije, dve mehanizovane divizije, četiri lake pešadijsko-streljačke divizije. U sastavu korpusa nalazi se i osam tenkovsko-oklopnih brigada, 14 mehanizovanih brigada, 12 lakih pešadijsko-streljačkih brigada i jedna vazdušno desantna brigada.

Snage posebene namene sastavljene su od jedne divizije (sa tri brigade posebne namene) i šest samostalnih brigada posebne namene.

Najveće borbeno iskustvo ova armada stekla je tokom osmogodišnjeg rata s Irakom (1980-1988). Posebno su pokazali svoju pripremljenost tokom prve dve godine kampanje. To je bila i jedina ratna operacija kada je Islamska republika Iran pokrenula svoju kopnenu vojsku. 

2. Naoružanje i tehnika (uključujući i sredstva KoV Islamske revolucionarne garde)
   • Oklopna tehnika:
     • Više od 600 borbenih vozila pešadije (BMP): 210 ”BMP-1”, 400-”BMP-2”, ”BMT-2 -Kobra”.
     • Preko 640 oklopnih transportera: 140 ”Boragh”, 200 ”M-113”, 300 ”BTR-50” i ”BTR-60”, nepoznat broj terenskih vozila ”Rakhsh” iranske proizvodnje; 35 ”BRDM” i nepoznat broj brazilskih ”Engesa EE-9 Cascavel”. 
     • Nešto preko 1.500 osnovnih borbenih tenkova: 480 ”T-72C”, 150 ”M60A1”, 75 ”T-62”, 100 ”Cheiftain Mk3/Mk5”, 540 ”T-54/T-55”, ”Type- 59”, ”Safir-74” (”Defense Industries Organization -DIO”, Iran) i 168 ”M47/M48 – Zulfikar” (domaća razrada na osnovu ”Patona” i ”T-72M1”).
   • Artiljerija:
     • Poseduje veliki broj različitih modela i kalibara: više od 292 samohotke, 60 minobacača ”2C1- gvozdika” od 122 mm, nepoznat broj ”Raad-1, pers. grom”, samohodnih haubica 122 mm iranske proizvodnje, 150 haubica ”M109A1” 155 mm (SAD), 30 komada samohodnih haubica ”Koksan” (S. Koreja), kalibra 170 mm, 22 komada samohodnih haubica ”M107” (SAD), 30 samohodnih haubica ”M110” (SAD). Pored toga ima više od 2.030 komada vučene artiljerije: 130 komada ”M101A1” (SAD), kalibra 105mm, 20 komada haubica ”M-56” (SFRJ), kalibra 105mm, 540 komada ”D-30” (SSSR) kalibra 122 mm, 100 komada kineskih haubica ”Type -54” kalibra 122 mm, 985 komada topova ”M-46” (SSSR) kalibra 130 mm, 30 komada haubica ”D-30” (SSSR) u kalibru 152 mm, 120 haubica ”GHN-45” (iranska proizvodnja po austrijskoj licenci), u kalibru 120 mm, 70 komada ”M-114” (SAD), kalibra 155 mm, 15 komada topa/haubice ”Type – 88 WAC 21” kineske proizvodnje i 20 komada ”M-115” (SAD), 203.mm haubica.
     • Pored topova i haubica, Iran raspolaže s velikim brojem minobacača: preko 3.000 komada u kalibrima 81, 82, 107 i 120 mm.
     • Impresivna je i brojka višecevnih raketnih bacača – 1.476 komada: od tog broja 700 je ”Type-63” (Kina) u kalibru 107 mm, 600 komada istog kalibra ”HASEB Fadjr 1” (iranska kopija kineskog ”Type – 63”), 100 komada 122 mm ”Grad” (SSSR), 50 komada 122 mm ”Arash/Hadid/Noor” (kinesko-ruska kopija iranske proizvodnje), približno 10 komada ”Fadjr-3” (kopija severnokorejskog modela), teškog višecevnog raketnog bacača kalibra 240 mm i devet ”Fadjr-5” u kalibru 330 mm. 
     • Od artiljerijsko-raketnih sistema Iran poseduje približno 30 lansirnih rampi za rakete ”CH-SS8” (NATO kod ”Sasin 1 i 2”, kao i domaće varijante ”Nazeat” i ”Oghab”).
   • PVO sistemi:
     • Od raketnih sistema i kompleksa Iran poseduje nepoznat broj ”9K36 Strela-3” i ”9K32 Strela-2” sovjetske proizvodnje. Pored toga poseduje ”Misaq 1” i ”Misaq 2” (”QW-1” i ”QW-18”), kineske kombinacije ”Igle” i ”Stingera”, zatim ”9K 338 Igla S” i ”HN-5A” (kineska kopija ”Strele-2”).
     • Od cevne PVO Iračani imaju 100 vozila ”Šilka”, 80 ”ZSU-57-2”, 300 ”ZU-23”, ”ZPU-2”, ”ZPU-4”, 92 ”GDF-002”(švajcarski ”Erlikon” u kalibru 35 mm), zatim ”M1939” (SSSR), 37 MM, 50 Boforsovih ”L70”, 200 komada ”S-60” (SSSR) u kalibru 57 mm i 300 komada ”M-1939” (SSSR) u kalibru 85 mm.

Pregled ovih sredstava pokazuje i istorijat njihovih nabavki, kao i tipično šarenilo za države koje su menjale saveznike. U svakom slučaju, veliki problem za logistiku.

Ratna mornarica (نیروی دریایی ارتش جمهوری اسلامی ایران,)

Iran je, uglavnom, planinska zemlja. Međutim, ima 740 kilometara obale na Kaspijskom jezeru, a na jugu ima izlaz na Persijski i Omanski zaliv u dužini od čak 1.770 kilometara, kontrolišući vitalni Ormudski moreuz (Strait of Hormuz ,مضيق هرمز‎‎ –Madīq Hurmuz , Tangeh-ye Hormoz). Pri tom ima od početka sedamdsetih godina XX veka granični spor s Ujedinjenim Arapskim Emiratima zbog ostrva Tunb i Abu Musa koje je okupirao.

U RM Irana služi do 20.000 ljudi, od toga oko 2.600 u dve brigade morske pešadije i oko 2.000 u morskoj avijaciji. U Persijskom zalivu luke se nalaze u gradovima Bender-Abasu (glavni štab),  Buširu, Horemšehru (na Šat el Arabu), Čabaharu (u Omanskom zalivu), Bender-Lenghu i Džasku (Omanski zaliv). Na ostrvima Harsk i Farsi takođe ima baze, kao i na obali Kaspijskog jezera u gradovima  Bender-Mehšehr, Bender-Enzeli i u Bender-Pahlaviju (školski centar).

U naoružanju ima tri podmornice, pet korveta, 24 raketna čamca, deset malih desantnih brodova i 52 patrolna broda. Morska avijacija (pokriva samo Persijski zaliv) ima pet aviona i 19 helikoptera. Osnovni dobavljači morske tehnike su Rusija i Kina. Trenutno se u Iranu razvija sopstveni projekt male podmornice ”Sabiha”. Osnova flote su tri dizel-električne podmornice sovjetskog porekla ”Projekta 877 Paltus”, u modifikaciji ”877 EKM” (eksportno, komercijalni, osavremenjeni model). Posada se sastoji od 52 čoveka, autonomnost iznosi 45 dana. Podmornice imaju po 18 torpeda, 24 mine, a pored toga imaju i po šest lansera prenosnih SAM sistema ”Strela -3M”. Iran se opredelio za ove podmornice iz razloga što su to najtiše podmornice koje je ikada SSSR proizveo. U februaru 2019. godine u flotu je stupila najnovija podmornica tipa ”Fateh” originalnog projekta u kojoj su korićeni delovi nemačke podmornice tipa ”206”, a grade se još tri istovetne. U flotnom sastavu nalazi se još 20 minijaturnih podmornica glase ”Gadir” (”Al-Ghadir”) i ”Sabehat” (”Al Sabehat”). Njihove osovine su izuzetno mala uočljivost, ali i ograničena autonomija i dejstvo u samom priobalju. U udarnoj klasi brodova, raketnim čamcima, nalazi se 10 kineskih klase ”Houdong”, 10 nemačkih klase ”Kaman” i četiri iranska tipa ”Sina” . 

Pored ovih plovila, Iran poseduje i niz pratećih brodova: četiri tenkovsko-desantna klase ”Hengam” i oko 40 raznih pomoćnih brodova za snabdevanje, remont, spasilačku službu, itd. Najviše posla i glavobolje do sada su im zadavali somalijski pirati, a o slučaju ”tankerske blokade” i kamikaza-napada na brodove američke i britanske flote treba napisati poseban tekst.