Top Hajduk Velјka 

Hajduk Velјko Petrović je jedna od retkih realnih ličnosti iz naše istorije koja je postala nacionalni mit, sinonim sa ponos, hrabrost, slobodolјublјe ali i nepoštovanje autoriteta. No, i o njemu su neke istorijske činjenice prerasle u legendu a mnogi detalјi iščezli iz sećanja. Najbolјi primer za to je ”smrt Hajduk Velјka na topu” ali i njegova sahrana i grobno mesto. Zanimlјivo je da priča oko ovih detalјa, ali i sam lik prkosnog ratnika, ima dosta sličnosti sa sudbinom novije istorijske ličnosti – Vojislavom Tankosićem.

Velјko je rođen u Lenovcu kraj Zaječara, 1780 godine. No, daeko je poznatije da je poginuo 1813, hrabro braneći Negotin i Krajinu. Istina, i danas je sporan tačan datum pogibije ali se kao najverovatniji usvaja 30. juli/11 avgust.Inače, Velјkov odbrambeni sistem je činilo polјsko utvrđenje sa 5 šančeva i dve kule. Istočno od Velјkovog šanca, kao prvi na udaru turskih snaga koje su nadirale iz pravca Vidina, bio je Mali ili šanac Nikole Abraša. Turci su izvodili opkoparske radove i svoje opsadne linije toliko približili srpskim da je svaki ispad bio onemogućen. Tako je vršena samo puščana i topovska razmena vatre. Poznato je da, kada je nestalo municije, Velјko za tanad pretapao kalajno posuđe i kandila a umesto kartečnih kuglica koristio čak i dukate. Devetnaestog dana odbrane, u uobičajenom obilasku položaja, Velјko se našao u Abraševom šancu, na tabiji topa kojim su rukovali Branko Momirović i Jovanča-Pelek Dimitrijević. Tu počinje stvaranje mita. Prema verziji Vuka Karadžića, Velјko je, leđima okrenut neprijatelјskim linijama,  izdavao uputstva o neophodnim popravkama položaja. U tom trenutku ”turski ga topdžija zagleda, pa potegne iz topa, te ga udari isprijeka krosred pleća, i tako ga prekine i raznese da ništa više nije mogao reći do: ”Drž-”. Postoji i narodno predanje prema kome je ”turski topdžija” u suštini bio ”bivši glavni Velјkov artilјerac”, izvesni Stevan. Jednom prilikom, u pijanom stanju, Stevan je loše rukovao oruđem. Ogorčen, Velјko ga je ošamario što je topdžiju u tom stepenu uvredilo da je prebegao Turcima.

Neprijatelј ga je,  nakon obećanja da će uspeti da topom pogodi lično Hajduk – Velјka, primio u službu uz dnevnu nadoknadu od 100 groša. Kako je dobro poznavao lik svog bivšeg zapovednika, upravo je Stevan ispalio kobni hitac kada je uočio Velјkovu figuru u srpskom šancu. No, kasnije će se utvrditi da nije postojao tako dobar artilјerac koji bi iz topa pogodio metu veličine čoveka. U svakom slučaju, Velјkov brat Milutin Petrović Era (1791-1861) i prisutni borci telo su brzo maskirali granjem kako smrt legendarnog komandanta ne bi demoralisala srpske vojnike. Iste noći, potajno su ga preneli do obližnje crkve Roždestva presvete Bogorodice i sahranili u porti. Crkva je, inače bilaizgrađena 1803, po nalogu nahijskog kneza Miše Karapandžića, na mestu stare crkve-brvnare. Kako Turci ne bi otkrili grob i oskrnavili telo, mesto je poravnato i utabano tako da je humka bila neprepoznatlјiva a tačno mesto je vremenom palo u zaborav. Hajduk-Velјko nstavio da živi samo u legendama sve do jednog bizarnog događaja 1835 godine.

Naime, od 1819 godine su ispred Narodne Kancelarije u Beogradu bila postavlјena dva veća topa iz perioda Prvog srpskog ustanka, od kojih je jedan bio ”krnjav”. Sve do 1829, za održavanje ovih oruđa bio je zadužen kovačko-potkivački majstor Jovan Petrović-Kovač. Jovan je ”krnjav top” često ojačavao gvozdenim obručevima kako bi uošte bio upotreblјiv. Po nalogu kneza Miloša, oba topa su do 12. januara 1834 preneta u Kragujevac. Ovde ih je iste godine video i pitomac Sreten L. Popović i tom prilikom napravio značajnu zabelešku: jedno od oruđa u Kragujevcu ”bio je top takozvani krnja, na kome je poginuo Hajduk Velјko”. Topovi su se nalazili u nadležnosti bulјukbaše Miloša Saranovca, rukovodioca ”vojene radionice”. No, ”krnjom” je od 1832, dok je još bio u Beogradu, rukovao isklјučivo topdžija Janaćko Nikolić. Na svečanosti povodom Bogojavlјenja, 6/18 januara 1836, podnapiti Janaćko je toliko često i žestogo pucao iz ”krnje” da je cev eksplodirala i raspala se i bezbroj komada. Opisujući ”krnju”, autor pod inicijalima S.K.M. i Sreten Popović tvrde kako je ”on bio od gvožđa saliven, bez svakog ukrašenija, srazmerno po veštini pravilan, i primao je u sebe 3 funt(e) baruta… Koje zbog starosti, i ne najlepše mase gvožđa, top je istij kao trulo drvo utoliko samo crn izgledao… Iz ovoga svega se vidi, što je top taj ko zna kada livan, i slavnij ga ajduk Velјko jurišom od Turaka ote(o) da njime neprijatelјe svoje i svoga otečestva tuče… Iz povjesti ajduk Velјka zna se, da je on nedaleko od (ovog topa) stojeći poginuo, a to je bilo ovako: Tane neprijatelјsko udari najpre u top ajduk Velјka kod kojeg je on stajao, načini dubinu na njim i odskočivši udari u pasu ajduk Velјka i prekine na dvoje…” Zbog udublјenja od udarca đuleta top je i nazvna ”krnjom” a posle vojvodine pogibije ”dobije slavno ime top ajduk Velјkov”. Delovi topa su, navodno, sakuplјeni i čuvani u ”vojničko-srbsko-knjaževsko-narodnoj oružnici” u Kragujevcu ali, danas se ne zna sudbina ovih gvozdenih ostataka. No, zato je razjašnjeno da Hajduk-Velјka nije pogodio vešti topdžija nego da je stradao od kugle koja je rikošetirala od obližnjeg topa. 

Po izbijanju rusko-turskog rata 1828, Hajduk-Velјkov najmlјađi brat, krajinski kapetan i knez pekski Milјko Petrović (1795-1829), sa grupom dobrovolјaca se prebacio u Vlašku i stavio pod komandu generala Fjodora Gajsmara, zapovednika avangarde 6. ruskog korpusa. Milјko je poginuo početkom jula 1829 kod Deliormana (severoistočna Bugarska), blizu sela Eski Smila odnosno džamije ”Demir baba teke”, a sahranjen je ”s ove (rumunske) strane Turtukaje” (Tutrakana). Srednji brat Milutin je 1844 ekshumirao Milјkovo telo i preneo ga u Negotin. Sahranio ga je u porti negotinske crkve Roždestva presvete Bogorodice, uz severnu stranu oltarske apside, na kojoj je postavio dve velike spomen-ploče od crvenog mermera sa posvetom u vidu stihova Sime Milutinovića-Sarajlije. Milutin je, naime, znao da u blizini počiva i Hajduk-Velјko pa je istovrmeno odao počast i starijem i mlađem bratu.

No, 2/14 aprila 1854, preminuo je episkop timočki Dositej Novaković (1774-1854). Po kanonskim običajima, Dositej je trebalo da bude sahranjen 5/17 aprila u porti stare negotinske crkve. Tokom pripreme grobnicesa južne strane oltarske apside,  radnici su iskopali dva kostura. Od predmeta organskog porekla na jednom telu su se očuvali samo ”tozluci (dizluci, dokolenice sa podvezima, ostatak sredovekovnih metalnih zaštitnika podkolenica) od crvene kadife sa srmali gajtanom i kopčama zaklopčarama”. Upravo prema ovom detalјu, savremenici Prvog ustanka i rođaci, prepoznali su da se radi o – Hajduk Velјku Petroviću.

Tako je Milutin ostatke proslavlјenog junaka 3/15 aprila 1854 preneo i dostojno sahranio u grobnici najmlađeg brata Milјka, uz severnu stranu oltarske apside. Srenji brat, vojvoda krajinske nahije, član Državnog saveta i jedan od ustavobranitelјa, Milutin Petrović, preminuo je u Požarevcu 21 februara 1861, gde je i sahranjen. Na inicijativu građana, 18/30 jula 1892, na mestu nekadašnjeg Abraševog šanca, svečano je otkriven i spomenik Hajduk Velјku Petroviću, podignut prema projektu poznatog arhitekte i vajara Jovana Ilkića (1857-1917).

Danas se jedan tozluk, prema kome je identifikovano telo Hajduk Velјka, čuva u Istorijskom muzeju Srbije u Beogradu. Delovi kobnog topa ”krnje” po svemu sudeći su zauvek izgublјeni za ašu istoriju.