U više navrata mnogi od nas su, s lakoćom, citirali floskulu da u ratu ”najpre strada istina”. Ustvari, to i nije baš toliko tačno. Istina nikada ne može da strada, već može da bude privremeno potisnuta, pa kad-tad izbije na površinu. Tako će biti i sa ovom specijalnom vojnom operacijom kako se sukob u Ukrajini formalno-pravno naziva, odnosno ratom, što u suštini i jeste. Stoga smo u jednom od prethodnih tekstova (‘‘Šta je s ukrajinskom flotom”) pokušali da dođemo do približne slike stanja, što činimo i sada. Izričito naglašavamo da su mnogi podaci iz otvorenih izvora, pa iskusni čitaoci znaju šta to znači: podležu sumnji ili podozrenju i niko se u ove podatke ne može zakleti da su tačni. Provera je takođe otežana. Između ostalog i zbog toga što je reč o institutu prava koji se zove vojna tajna; ta sintagma je, izgleda, pomalo zaboravljena u ovoj medijskoj entropiji pa se ljudi relativno lako, bez ikakve zadrške, pozivaju na razne izvore koji su često loše obavešteni, a ponekad i lažni. To je sve deo rata, no o tome smo već dovoljno redova napisali.
Kakav je bio odnos avijacije ZSU (Збройні сили України, Oružane snage Ukrajine) i avijacije OS Ruske Federacije početkom ove godine, neposredno pre početka SVO? Prema ”FlightGlobal”, Ukrajina je posedovala 43 lovca MiG-29, 12 frontovskih jurišnika Su-24, 17 frontovskih bombardera Su-25, 26 lovaca Su-27 i 54 helikoptera u raznim modifikacijama Mi-8. U neposredna borbena dejstva po ovoj računici bilo je spremno da stupi 152 letelice. Prema podacima ”Military Balance 2022” koji obuhvata sve vrste letelica, Ukrajina je imala oko 124 borbena i školsko-borbena aviona, oko 63 transportna, specijalna i školska aviona i 46 transportnih i specijalnih helikoptera. To približno iznosi 233 letelice svih vrsta. Opsluživalo ih je oko 45.000 pripadnika RV, a srednji nalet je, prema podacima iz 2018. godine iznosio 40 sati.
S druge strane, ”FlighGlobal” u sastavu RV RF beleži: 240 lovaca MiG-29/35, 131 lovac MiG-31, 273 frontovska bombardera Su-24, 192 frontovska jurišnika Su-25, 350 lovaca Su-27/30/35 , 125 taktičkih lovaca-bombardera Su-34 i 788 helikoptera Mi-8 u brojnim modifikacijama. Reč je, kao i kod Ukrajine, o letelicama neposrednog borbenog dejstva i njih ukupno, po ovom izveštaju, ima 2.099! Međutim, ukupan broj (kako navodi Military Balance) je, naravno, mnogo veći: 1. 455 borbenih aviona raznih tipova (od lovaca, do strateške avijacije), 131 transportni, 83 aviona specijalne namene, 160 školskih (od kojih su mnogi u mogućnosti da obavljaju borbene letove) i 1.057 helikoptera. To ukupno iznosi 2.886 aparata. Ni kod jedne ni kod druge strane ne postoje podaci o ”zapasu”, odnosno broju aviona koji se nalazi konzerviran na čuvanju. To nisu avioni prve borbene linije, ali mogu da budu iskorišćeni pod određenim uslovima. Setimo se, uostalom, da je pred kraj rata Folkšturm u Nemačkoj naoružavan čak i puškama iz perioda Francusko-pruskog rata.
Šta nam ovih dana govore brojke i s jedne i s druge strane? Prema ruskim izvorima, do sada je uništeno 404 aviona i helikoptera Ukrajine i 1.600 bespilotnih jedinica. To je oko dva i po puta više od februarskog stanja (ako gledamo samo brojno stanje aviona), odnosno, slikovito govoreći, ukrajinska avijacija je uništena dva i po puta.
Ukrajinski portparol, pak, izveštava sledeće: od početka operacije Rusija je izgubila 223 aviona, 190 helikoptera i 736 bespilotnih letilica taktičkog nivoa. Kada je o avionima reč, oni su izgubili petinu borbeno upotrebljive flote.
Naravno da se ovi podaci ne mogu ni slučajno uzeti kao pouzdani iz mnogo razloga. Medijski razlog jeste važan, mada ni slučajno nije presudan. Zašto? Zato što mi ne znamo koliko su uopšte tačne početne brojke (avion nije teško sakriti), ali ne znamo ni realno stanje na terenu. Setimo se naših iskustava iz 1999. godine, kada su i najveće patriote, posle izvesnog vremena i početne euforije, s podozrenjem slušale vesti o tome koliko je tog-i-tog dana oboreno aviona, krilatih raketa, itd. Svakako ne treba očekivati ni od jedne, ni od druge strane da zadovolji radoznalost ogromnog internet čitališta, pa se svako snalazi kako zna i ume, upoređujući podatke iz različitih izvora, pokušavajući da dešifruje lažne vesti i fotomontirane slike, itd. Pri tom je vrlo malo onih koji znaju da razlikuju na havarisanom avionu neki deo, pa da po tome zaključe koji je model, koja modifikacija – i čiji je. O ponovljenim i montiranim snimcima (uzimanim čak i sa ratišta u Nagorno Karabahu) ne vredi trošiti reči.
Šta se, međutim, zna? Zna se da je reč o istim vojnim doktrinama i školama. U ovom ratu protivnici se odlično poznaju u tančine. Stoga Rusima nije moglo da promakne da su se i Ukrajinci veoma temeljno pripemali za ovaj sukob, računajući (s pravom, kako se ispostavlja ovih meseci) na veliku izviđačku i obaveštajnu pomoć NATO. Ipak, nije se moglo sakriti da je Ukrajina izvršila reviziju svoje ogromne flote od preko 1000 aviona. Od novembra do februara na teritorije Poljske, Bugarske i Rumunije tajno je prebačeno i raspoređeno do 100 aviona i helikoptera, kako bi izbegli prvi napad i mogli da uzvrate. Pri tom su u poljskim i rumunskim zavodima ostacima rezervnih delova iz doba VU koliko-toliko zanovljeni i remontovani prebačeni avioni. Smatra se da su na taj način ”podmlađeno” oko 30 MiG-29 i Su-25 i isto toliko helikoptera.
Bez obzira na sve te mere opreza, u toku prva tri dana specijalne vojne operacije, tokom četiri velika udara, kombinovanim napadima avijacije i raketnim udarima VKS RF (Воздушно-космические силы) u čijem sastavu se nalaze i VVS(Вое́нно-возду́шные си́лы – ratno vazduhoplovstvo) razbijena je većina infrastrukture PVO. Brojni aerodromi su razoreni (Ukrajina je imala 18 glavnih baza i šest rezervnih, uz niz rasformiranih, napuštenih ili ostavljenih u Donbasu) , a gotovo polovina ukrajinske avijacije uništena je na zemlji ili u vazduhu. Piste, hangari, skladišta, cisterne, rezervni položaji…Poletanja aviona svela su se na pojedinačne, rizične pokušaje. Tada je na scenu stupio informaciono-obaveštajni sistem SAD pa se ukrajinska PVO, koja je izgubila povezanu i celovitu sliku svog VaP, sada u potpunosti oslanja na obaveštenja s te strane, a ona stižu u realnom vremenu. Mora se reći da ukrajinski operateri, koristeći sistem zaseda na pretpostavljenim pravcima, dobijaju uzbunu onog mometa kada se neki ruski avion odvoji od piste.
Šta je još nepoznanica? Bez obzira na ogromnu obaveštajnu pomoć i koordinaciju, nešto ipak treba da uzleti i da se suprotstavi ruskim avionima. Šta je sa lendlizom o kome smo već pisali? Ko to sve može (i sme), da pošalje Ukrajincima avione i da li će to imati bilo kakvu svrhu, osim propagandne?
Isporuka sovjetskih aviona MiG-29 koji se nalaze u zemljama nekadašnjeg VU, ali i u nekim drugim, teorijski bi mogla da obezbedi delimičnu pokrivenost VaP Ukrajine. Međutim, tu se odmah javljaju sledeći problemi: većina tih aviona je u vrlo lošem stanju jer su ili konzervirani, ili na njima nisu rađene duboke modernizacije, već samo redovna, minimalna održavanja. Izuzetak je Indija koja je izvestan broj migova podigla na nivo 4++ generacije. Pri tom isporuka tih aviona može dodatno da isprovocira Rusiju da značajno podigne nivo svog angažovanja, mimo ograničenih akcija kakve su deklarisane Specijalnom vojnom operacijom. Početkom juna saznalo se da je u prvim borbama poginuo veoma važan oficir, načelnik obaveštajne službe 299. brigade taktičke avijacije Ukrajine, major Aleksandar Kukurba, koji je bio jedan od najtalentovanijih i najupućenijih ukrajinskih operativaca.
Kako je tekla SVO u prvim danima? Odgovor na ovo pitanje ne može biti potpun iz već navedenih razloga, ali i ono što znamo jeste važno za razumevanje sadašnje situacije i mogućih planova obeju strana. Posle prvih udara krilatim raketama navedena brigada je evakuisana i sklonjena kod Nikolajeva, a ukrajinski odgovor avionima Su-25 vršen je u pratnji lovaca MiG-29 koji su činili okosnicu RV Ukrajine. Kao što je navedeno, na dan 24. februara Ukrajina je imala svega oko 30 tih aparata; međutim, već kod trećeg naleta, broj preostalih aviona smanjen je za deset letelica. Značajan broj aviona izgubljen je tokom sledeće tri nedelje ”Operacije Z”. Bojeći se potpunog kraha svoje avijacije, Ukrajinci su skoro sve ispravne lovce Su-27 i MiG-29 prebacili u centralne oblasti, dalje od prve borbene linije. Međutim, tada se dogodilo nešto što se dugo i vešto skrivalo bučnom medijskom ratu: zbog velike gustine tih poleta i prebaziranja, u tom sektoru odgovornosti ukrajinske PVO došlo je do brojnih grešaka u prepoznavanju aviona, loše komunikacije i loše konspirativnosti (ispostavilo se da je rad ruske obaveštajne službe bio veoma zastupljen i efikasan), posade PVO su oborile najmanje 12 svojih aviona, olakšavajući tako posao ruskoj avijaciji. Posle pet meseci od početka SVO gubici migova su evidentno toliko veliki, da su države koje šalju pomoć Ukrajini morale više puta da raspravljaju o svim aspektima prebacivanja preostalih lovaca koji su ostali po Evropi nakon raspada VU. Prvobitni stav je bio svima jasan: ne prebacivati teško oružje kako se ne bi isprovocirala Rusija. Međutim, jasno je da Poljska, Češka, Slovačka i druge države nisu odustale od planova da isporuče bar deo aviona Ukrajini.
Zbog čega su migovi toliko važni Ukrajini, bez obzira na to u kakvom su stanju? Ovaj sovjetski lovac četvrte generacije jeste jedini, pored Su-27, koji se može koristiti bez ikakvih posebnih priprema, jer su konstruisani za upotrebu na svim aerodromima VU, pa je sva oprema na aerodromima unifikovana i spremna za trenutnu upotrebu. Pošto Ukrajina (iz poznatih razloga) praktično ništa nije ulagala u zanavljanje svoje flote čekajući trenutak da uz pomoć NATO dođe do zapadnog oruđa i sistema, ovi avioni, ukoliko bi bili prebačeni, mogli bi da se koriste istog trenutka. Zapadni stručnjaci su ubeđeni da su ovi aparati zastareli i da ne mogu odgovoriti zahtevima velikih naprezanja kakva se očekuju. To isto misle i ukrajinski piloti koji potvrđuju da je MiG-29 mogao pre 20 godina da se takmiči sa lovcima svoje generacije bilo čije proizvodnje (kada se pojavio, bio je to avangardan, potentan avion, s velikim mogućnostima dubokih modernizacija). Oni se sada povlače iz naoružanja, i svako ko je mogao, rešio ih se bilo otpisom, bilo poklonom državama koje ni takve lovce nemaju. U Poljskoj, koja još uvek nerado koristi MiG-29, krajem juna dogodila su se u kratkom vremenskom roku dva incidenta s tim mašinama, pa Poljaci sve rade da ubrzaju prelazak na južnokorejske lovce FA-50 ”Zlatni orao”(The KAI T-50 ”Golden Eagle”, rađen u kooperaciji sa Lokid-Martinom). Sudbina 26 lovca MiG-29A i šest lovaca MiG-29 UB od kojih su Poljaci još pre mnogo godina praktično digli ruke, još nije poznata, ali se ne isključuje mogućnost da ih pošalju u Ukrajinu. Odluka, naravno, neće biti samo njihova jer je poznat viševekovni animozitet Poljaka i Rusa, ali i opšti stav NATO da se koliko je moguće, izbegne direktna konfrontacija sa RF.
Nisu Poljaci jedini koji bi preko Ukrajine da vrate neke dugove Rusima. Tu su i Česi. Njihovo ministarstvo odbrane saopštilo je pre samo nekoliko dana, 27. jula, da će RV te države zaštititi VaP Slovačke ako ona odluči da svoje migove preda Ukrajincima i pređe na avione NATO. Slovaci imaju 12 (10+2) MiG-29, od kojih su četiri u ispravnom stanju, a oni troše 70% budžeta RV! Ovaj potez nije bez osnova jer su Slovaci još pre četiri godine naručili od SAD 14 lovaca F-16 ”Fighting Falcon”, no stvar s njima se oteže zbog spora oko preoružanja turske avijacije. Pored Poljske i Slovačke, Bugari imaju 16 aparata (12+4), a Rumuni 18 iste verzije 9-12A kao Ukrajinci i četiri trenažna (UB). Često se zaboravlja da su i Amerikanci u više navrata kupili najmanje 30 lovaca MiG-29. Značajan deo tih aparata je u dobrom stanju i koristi se za vežbe mornaričke avijacije i testiranju novog oružja. U Iraku se nalazi još najmanje 40 letelica ovog tipa u različitom stanju, ali je veliko pitanje da li će ova zemlja rizikovati da ih prebaci u Ukrajinu.
Interesantno je da američki mornarički piloti-veterani, imaju jedinstven stav kada je reč o ovakvoj vrsti pomoći Ukrajini. Oni smatraju da se dosadašnji gubici ukrajinske avijacije mogu nekako nadomestiti tek prebacivanjem raspoloživih migova iz svih zemalja sveta. Među tim zemljama ima, da podsetimo, i onih koje se nisu pridružili sankcijama Rusiji. Reč je o Mađarima i nekim afričkim zemljama, dok Srbiju, sa njenih 14 migova, niko ne spominje. Ni to nije jedini problem. Ne zaboravimo da mnogo dopremljene opreme nije ni stiglo do ”korisnika”. Najdrastičniji primer je uništenje sistema S-300 iz Slovačke, koji su uništeni samo dan pošto su prešli granicu. Pored toga, ruski lovci Su-30 i Su-35 mogu da otkrivaju i dejstvuju po ”dvadesetdevetkama” sa bezbedne udaljenosti. Zbog visoke indikacije EPR (Engine Pressure Ratio) i drugih parametara, ruske letelice mogu bez pomoći sa zemlje, ili od strane avaksa, da otkriju migove na udaljenosti do 300 kilometara, a da dejstvuju po njima sa udaljenosti od 150-250 kilometara; to avione ”MiG-29” u stanju kakvom se sada nalaze, lišava bilo kakve mogućnosti da budu ravnopravni u borbi, stavljajući ih u potpuno inferioran, čak samoubilački položaj. Ni to nije sve, jer ukrajinski piloti dobro znaju da, ukoliko Rusi uključe u SVO i S-400 sisteme (koji su sada masovno bazirani na Krimu ali i na drugim strateškim lokacijama), VaP Ukrajine bio bi potpuno ”zatvoren” za njihove avione. S obzirom na to da je efektivni domet S-400 do 250 kilometara, pojava aviona iz drugih država još više bi pomerila liniju fronta u dubinu teritorije, a RV lišila mogućnosti dejstva u sopstvenom VaP. Zašto je to tako, stručnjaci znaju: avionika je stara, vek motora se produžava do granica rizika, a niko nije vršio generalni remont ili menjao cele motore. Naoružanje je iz prošlog veka, a pri tom Rusi svoje rakete stalno modernizuju i ubacuju i nove modele. Čak i na vrhuncu svoje moći, MiG-29 je imao jednu veliku manu – otežanu upotrebu sistema ”svoj-tuđ”.
Na svu ovu ukrajinsku problematiku treba podsetiti i na onu našu narodnu izreku da se ”ne pravi račun bez krčmara”. Sigurno je da ruski planeri i njihova namenska industrija ne sede skrštenih ruku: tempo i uslovi rada sada jesu vanredni, odnosno ratni, a to Rusima nije prvi put. Pošto i ovaj rat mnogo zavisi od logistike i ekonomije (štaviše, ovde je ekonomija i sredstvo ratovanja), i tu komponentu treba uzeti u obzir. Stanje u ruskoj kasi je značajno promenjeno pristizanjem uplata u domaćoj valuti, podizanjem cena gasa, itd. To sve utiče i na proizvodnju u avio-sektoru, pa da navedemo samo jedno kratko poređenje: avion F-16 košta 34 miliona dolara, a MiG-29 22 miliona. Jas 39 Grippen košta 55 miliona dolara, a Su-27 34 miliona. Pišemo o generaciji aviona koja je najzastupljenija u ovoj operaciji, dok poređenja najnovijih aviona ne vredi ni spominjati jer su njihove cene (ali i mogućnosti), drastično više od gore spomenutih. Dok Ukrajinci moraju da čekaju na pomoć sa strane, Rusi sudbinu drže u svojim rukama. Kao što vidimo, osim propagande, sve veće ekonomske krize (ne vidi se kraj sukobu, a još manje kako će se i kada vratiti sva ova ”pomoć”), pa i stanja na ratištu, naspram VVS Ukrajine stoji jedna moćna flota još moćnije i bogatije države s, praktično, neograničenim resursima, što važi i za njene saveznike.
Pri pisanju teksta korišćena je arhiva autora i otvoreni izvori
