Brdski top 76 mm M48 B1

Neposredno nakon oslobođenja, 1944, u kragujevačkom Vojnotehničkom Zavodu razvijen je jedan od najbolјih domaćih topova. Ujedno, ovo je značilo obnavljanje proizvodnje artiljerijskih oruđa u Kragujevcu nakon pauze od skoro jednog veka. Višedecenijska pauza dovela je do osipanja kadrova, nedostatka tehnologije, repromaterijala i proizvodnih linija, pa je produkcija započeta, uglavnom, na sopstvenom principu know-how.

Narodnooslobodilačka Vojska Jugoslavije (NOVJ), odnosno, Jugoslovenska Armija (JA), 1945. godine je raspolagala najraznovrsnijim artilјerijskim materijalom, uglavnom trofejnog porekla. Ovakva situacija zahtevala je hitnu unifikaciju i, po mogućstvu, orijentaciju na domicilnu proizvodnju. 

Jula 1945, “Odelјenje artilјerije Generalštaba JA” preformirano je u “Komandu artilјerije”. U okviru “Komande”, ustanovlјena je “Tehnička komisija” sa “Artilјerijsko-tehničkim odelјenjem” (potpukovnik Boško Stanisavlјević na čelu), zaduženim za materijalno-tehnička pitanja. Josip Broz Tito je 16. avgusta iste godine potpisao naredbu o osnivanju “Vojnotehničkog saveta MNO”, s načelnikom Generalštaba, general-lajtnantom Kočom Popovićem kao predsednikom, zaduženog za “vođenje planske politike naoružanja Jugoslovenske Armije i celishodnog i planskog podizanja vojne industrije”. Savet je, “za izučavanje pojedinih problema,….mogao obrazovati posebne (povremene) tehničke komisije, a za “sva naučna ispitivanja (služio je) Centralni vojno-tehnički laboratorijum i poligon, pod rukovodstvom Odelјenja za vojnu industriju i vojne nabavke”. Istovremeno, pri fabrikama namenske industrije, grupisanim prema specijalnosti, nastala je ”Grupa za studije naoružanja MNO”. Grupa je locirana u krugu kragujevačkog ”Vojnotehničkog zavoda 21 oktobar” (bivši VTZ). 

Početkom 1946, “Vojnotehnički savet” i “Artilјerijsko-tehničko odelјenje Tehničke komisije Komande artilјerije”, po direktivi Generalštaba, izradili su projektni zadatak za prvo domaće, po svim parametrima, višenamensko artilјerijsko oruđe. Predviđeno je da se projektuje brdski top, koji bi, istovremeno, u sastavu pukovske artilјerije služio kao oruđe neposredne podrške, te bi bio sposoban i za protivoklopnu borbu. Top je trebalo izgraditi za municiju 76 mm za sovjetska pukovska (M27, M43) i divizijska (ZIS 3 M42) oruđa. Radi lakše vuče, odnosno, transporta po teško prohodnom terenu, ukupna masa ograničena je na 700 kg (autovuča, džipom, ili zaprežna vuča – 2 konja), a oruđe se moralo rasklapati na 8 podsklopova (pojedinačne mase ograničene do 110 kg, radi transporta na 8 grla). Konačno, jedan od uslova bio je i primena domaćih materijala.

Razvoj novog topa prihvatila je “Grupa za studije naoružanja”, sa iskusnim stručnjakom, pukovnikom Boškom Stanisavlјevićem na čelu. Poseban doprinos razvoju dali su (Stanisavlјevićev predratni saradnik) major Dušan Janković, te pukovnik Marjan Čebulј. Tim je za polaznu osnovu usvojio nekoliko postojećih konstrukcija: sovjetske pukovske (M27, M27/39 i M43) i divizijski top (ZIS 3 M42) kalibra 76 mm, italijansku brdsku haubicu 75 mm 75/18 – M34 (Obice da Motagna 75/18, Modello 1934 – Ansaldo), te predratni jugoslovenski protivtenkovski top 76,5 mm VTZ M39  koji je konstrisao i razvio – Boško Stanisavljević u saradnji sa artiljerijskim majorom, Dušanom Ć. Jankovićem. Upravo iskustva na tazvoju oruđa M1939 bila su presudna za nastanak prvog domaćeg oruđa nove Jugoslavije. Ovde se moramo osvrnuti na ličnost pukovnika Stanisavljevića koji je pao u zaborav. Šta više, naši eminentni istoričari u knjizi o ”Odbranbenoj privredi Kraljevine Jugoslavije” autorstvo nad topom M1939 pripisuju  – vazduhoplovnom pukovniku Bošku Stanojloviću! Boško Stanojlović je završio 52. klasu NŠVA (1925-1927) i kao vazduhoplovni oficir je 21. jula 1927. raspoređen u 1 eskadrilu 1 vazduhoplovnog puka. Sedmu klasu Vazduhoplovne izviđačke škole završio je 1. jula 1928. а 1 aprila 1929.  proizveden je u ”diplomiranog izviđača”. Zvanje ”vojnog pilota” stekao je 1. avgusta 1929. i  Rešenjem VVBr.1707 od 6. avgusta vraćen je kao potporučnik-pilot u 1. vazduhoplovni puk. U vazduhoplovnu školu 6 vazduhoplovnog puka premešten je 25. marta 1931. Višu školu VA (33 klasa) završio je 5. oktobra 1933, kada je nagrađen ”zlatnim satom – darom kralјa Aleksandra”. Tokom 1934. postavljen je za v.d. komandira 274. eskadrile a 1936, kao kapetan II klase, za v.d. komandira  281. eskadrile. U generalštabnu struku preveden je 4. aprila 1939. i do rata je bio kapetan I klase za đeneralštabne poslove. Iz ove kratke biografije jasno je da kapetan Stanojlović nije imao nikave veze sa konstrukcijom artiljerijskih oruđa. Boško V. Stanisavlјević (1902-1983) je 3. decembra 1920, rešenjem  FĐbr. 47.999, primljen na 48 klasu NŠVA. Akademiju je završio 4. oktobra 1922. i naredbom  FABr. 33.483 od 29. septembra 1922,  raspoređen je za vodnika Artilјerijskog puka I Armijske oblasti. Kratko vreme je služio u Artilјerijsko-tehničkom odelјenju MViM, odakle je naređenjem AđBr. 32.734, 3. septembra 1926, premešten na mesto vršioca dužnosti nadzornika izrade u III odelјenju Uprave kragujevačkog ATZ.  Za nadzornika I odelјenja postavlјen 23. jula 1931. (AđBr, 17.999) a već 5. oktobra iste godine unapređen je za vršioca dužnosti upravnika I odelјenja. Naredbom AđBr. 13665 od 14. jula 1935. ponovo je  prekomandovan u Artinjerijsko-tehničko odelјenje MViM. Ispit za čin artiljerijsko-tehničkog majora položio 6. aprila 1938. U potpukovnika je unapređen 6 septembra iste godine. Višu aplikacionu školu završio je u Fonteneblou. Zvanje diplomiranog inženjera stekao na Sorboni, na Elektrotehničkom fakultetu. Nakon rata, po povratku iz zaroblјeništva, 1. maja 1945, postavlјen za načelnika „Artilјerijsko-tehničkog odelјenja Komisije artilјerije”. Na rad u VTI prešao je odmah po osnivanju Instituta, 1948, gde je ostao do penzionisanja, 1958. Jedan je od osnivača, profesor, te šef katedre Vojnog mašinstva na Mašinskom fakultetu beogradskog Univerziteta. Stanisavljevićeva biograafija ukazuje da je bio jedan od najkompetentnijih predratnih i posleratnih oficira, sposobnih da rade na konstrukciji kako oruđa M1939, tako i topa M1948.

Stanisavljevićeva grupa je tokom 1940. godine završila prototipsku partiju od 8 PT 76,5 mm (8 cm). Kako samo oruđe, ali ni dokumentacija nisu sačuvani, o konstrukciji topa možemo suditi samo prema jednoj sačuvanoj fotografiji. Stanisavljević je najverovatnije iskoristio cev sa hidraulikom starog austrougarskog topa 8 cm M 5/8. Na cev je ugradio gasnu kočnicu i istovremeno ležište cevi produžio da može da se koristi nova jača municija razvijena za polјski top 8 cm M28. Lafet je bio potpuno novi,  dvokraki. Napadom Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju obustavljen je dalji rad na ovom projektu, a jedna baterija od 4 topa je 11. aprila 1941. godine bila postavljena u Donjoj Sabanti (7 km južno od Kragujevca) radi odbrane grada pri napadu Nemaca. Po preuzimanju Zavoda Nemci su svu tehničku dokumentaciju i sve preostale delove ovih topova odneli. 

Idejno rešenje i projekat novog brdskog topa dovršeni su do marta 1947. godine. Top je imao cev sa plaštom (povećanje mase radi ublažavanja trzanja) i gasnom kočnicom (preuzeta sa oruđa 76,5 mm M39), poluautomatski klinasti zatvarač moderne konstrukcije, hidroelastični protivtrzajući sistem sa regulatorom dužine trzanja pri gađanju u ekstremnim klimatskim uslovima (patentno rešenje Boška Stanisavlјevića), te člankaste, rastavne delove lafeta (lakši transport, povećanje elevacije na brdskom i ispresecanom terenu). 

U toku realizacije, zemlјa se našla u svojevrsnoj ekonomskoj i političkoj blokadi (Rezolucija Informbiroa), što će poremetiti rokove zacrtane prvim petogodišnjim planom. “Planom (proizvodnje) vojne industrije i brodogradnje za period od 1947. do 1951″, koji je donet marta 1948 (praktično, revizija plana utvrđenog oktobra 1947), predviđeno je da se do kraja 1948. proizvede 80, tokom 1949. – 300, 1950 – 300, te 1951. godine, 400 ”brdskih topova 76 mm”.

Aprila 1948, MNO je u sklopu “Preduzeća Crvena Zastava” formiralo ”Institut (naoružanja) br. 11”, sa pukovnikom Dušanom Jankovićem na čelu (smešten u prostorijama “Stare laboratorije”). Novoformirani “Institut”, praktično, samo je nastavio poslove “Grupe za studije naoružanja”, vezane oko finalizacije topa. 

Posebna grupa radnika ”Preduzeća 44” je, međutim, tek trebalo da razradi konstrukciju alata, detalјe konstrukcije sklopova, tolerancije, celishodne tehnološke postupke, plan osvajanja repromaterijala, način kontrolnih merenja, te izradu alata i neophodnih instrumenata za merenja. Ovi poslovi povereni su grupi koju su činili Dobrivoje Jovanović, Mirko Dimitrijević, Branko Todorović, Milivoje Jovičić, Bogolјub Aranđelović, Velјa Prokić, Milorad Đurđević, Velјko Varagić, Stevan Tomašević, Tomislav Urošević i drugi, na čelu sa inženjerom Franjom Šternom. Treba imati u vidu da je poslednji veći posao na artilјerijskim oruđima, u ”Artilјerijskoj radionici”, obavlјen u periodu 1937-1938; u saradnji sa čehoslovačkom ”Škodom”, na 672 polјske haubice 100 mm sistema Skoda M14/19, ugrađene su cevi haubice 100 mm Skoda M1928. To, praktično, znači, da fabrika nije raspolagala iskustvima na ovakvim vrstama poslova. 

Prvi prototip oruđa dovršen je u staroj zgradi mehaničke obrade i ispitan do sredine iste godine. Iako je ispunjena većina taktičko-tehničkih zahteva, uočen je i niz mana. One su proizilazile iz nedostatka adekvatnih repromaterijala (specijalni čelici, bronza), nedovolјne opremlјenosti proizvodnih pogona (još krajem 1949. bilo je opremlјeno samo 35% kapaciteta), manjka tehnoloških iskustava, odsustva alata za serijsku proizvodnju, te konstrukcije livene kolevke (teške za obradu u serijskoj proizvodnji).

Naredbom MNO od 3. novembra 1948, u Beogradu je formiran “Vojnotehnički institut Kopnene Vojske” (VTI KoV). Dalјi razvoj topa preuzeo je “Odelјak za naoružanje” VTI, sa pukovnikom Boškom Stanisavlјevićem na čelu, dok su poslovi izrade dokumentacije ostali u nadležnosti “Preduzeća 44″. Drugi, pobolјšani prototip oruđa, završen je tek sredinom 1949. godine. Na njemu je primenjen lafet proizveden tehnologijom varenja, novi tip torzionih gibnjeva, te točkovi od lake legure sa poluelastičnim gumama. Treba reći da je i nova tehnologija izrade lafeta, u nedostatku iskustva i stručnog znanja, osvajana uz niz teškoća. Primera radi, detalјi kolevke su, pre varenja, stezani u poseban alat. Nakon postupka zavarivanja, međutim, ustanovlјeno je da se kolevka nije mogla skinuti iz alata! Osim toga, politička situacija, proizašla iz Rezolucije IB, odrazila se i na neposrednu proizvodnju. Grupa kragujevačkih  radnika, uklјučujući i vođu tima, inženjera Šterna, osumnjičena je za ”sabotažu” i osuđena na kazne zatvora. Kako razvoj topa ne bi stagnirao, Štern je kaznu izdržavao u posebnoj prostoriji u blizini ”stare Laboratorije”, gde je nastavio obavlјanje svakodnevnih zadataka. 

Nakon uspešno završenih ispitivanja, MNO u naoružanje JA usvaja “brdski top 76 mm M48  B1”. Nalog za izradu probne partije od 32 oruđa (do kraja tekuće godine) dobilo je “Preduzeće 44″ (kodirana oznaka za ”Preduzeće Crvena Zastava”). Uz teškoće prouzrokovane spolјnopolitičkim položajem zemlјe, u to vreme je započeto i sprovođenje decentralizacije vojnoprivrednih postrojenja. U selu Kasapović pokraj Travnika (Pucarevo, Novi Travnik, BiH), 1949. godine je započeta izgradnja novog preduzeća, “Bratstvo”, zaduženog za artilјerijski program. Tako je u Kragujevcu, 1949, praktično alatom za zanatsku proizvodnju, završeno samo 12 topova B1 iz “0” (“nulte”) serije. U međuvremenu, ustanovlјeno je da otkovci za neke delove, te 40 cevi, nabavlјeni iz Mađarske, nisu komplet naručenih garnitura, a čekalo se da železare Zenica (BiH) i Jesenice (Slovenija) osvoje proizvodnju CrNi čelika. 

Do kraja 1950. u Travniku je završeno 90% industrijskih građevinskih objekata, preko 130 stanova za radnike, sprovedena je dislokacija  projekata u razvoju, mašina, alata, kadrova, te montaža proizvodnih linija. Iz Kragujevca je preuzeto (ionako deficitarnih) oko 280, iz inostranstva je kuplјeno 60, a najveći deo mašina bio je iz reparacionog programa (u to vreme počela realizacija reparacija). Osim toga, iz Kragujevca je u Novi Travnik ”prekomandovano” oko 250 stručnjaka i majstora.  Primera radi, u Bosnu i Hercegovinu je prešao i osuđeni Franjo Štern, uz olakšavajuću okolnost što je u Travniku ostatak kazne od 10 godina zatvora izdržavao kao ”slobodnjak”. 

Proizvodnja u “Bratstvu” započela je 1951, tako da je, 22. decembra, armiji isporučena probna partija od 32 oruđa. Nakon početnih teškoća, u naoružanje artilјerije godišnje se uvodilo preko 100 topova B1 (deo je bio namenjen i izvozu). Do 1959, JNA je isporučeno 914 oruđa, doduše sa neodgovarajućim nišanskim spravama (razvoj  kasnio, probna partija isporučena tek 1957). Top je permanentno usavršavan (rekonstruisano preko 50% delova), tako da je poslednja 

varijanta nosila oznaku M48 B1A5. Razvijeni su, naime, modeli M48 B1A1, M48 B1A2, M48 B1A3, M48 B1A4, M48 B1A5. Topovi B1A1 i B1A4 imali su pneumatske gume, dok su modeli B1A2 i B1A3 bili  sa poluelastičnim gumama. Top B1A1 imao je ”satne” gibnjeve a prvi modeli i kožnu oblogu na gumenom zaptivaču slobodnog klipa (B1A2, B1A3 i B1A4 su imali spiralne opruge gibnjeva). Kod oruđa B1A3 stranke gornjeg lafeta, od čeličnog lima, bile su zavarene za osnovicu,  kod hidraulične kočnice i povratnika rekonstruisani su gumeni zaptivači i svi metalni delovi za zaptivanje, a zapinjača i skakavica su modifikovane. Tako su topovi B1A1, B1A2 i B1A3, do serijskog broja 3102, imali zapinjaču starijeg tipa, dok su oruđa B1A3 i B1A4, od ser. broja 3103, bili sa zapinjačom novijeg tipa. Kod topa B1A4  izvršena je promena na točkovima, i to na glavčinama, bandažima i poklopcima glavčina. ”Brdski top 76 mm M48 B1A1, B1A2, B1A3 i B1A4 Iako svrstano u kategoriju naših najbolјih oruđa epohe, top B1 nije ispunio jedan od početnih taktičko-tehničkih zahteva; zbog malog kalibra, rotacije kumulativne granate, te težine pojedinih delova,  nije bio pogodan za protivoklopnu borbu.

Pezo i Paligorić navode da je konstruktorima kao uzor poslužio sovjetski pukovski top 76 mm M1931. Pod tom oznakom i kalibrom, međutim, egzistiralo je samo protivavionsko oruđe (76 mm M31), čija municija nije prizvođena u Jugoslaviji. Postoje i neslaganja o broju topova izrađenih u Kragujevcu. Osim dva prototipa, koji su nesporni, Omer Pezo navodi „12 topova 76 mm B-1”, izrađenih u Kragujevcu 1949. godine. U arhivi Zavoda „Crvena Zastava” postoji zabeleška da je, 1949, u fabrici izrađeno „13 komada” (oruđa B-1), a Anastas Paligorić tvrdi da su u Kragujevcu, 1950, proizvedena (samo) 4 topa. Konačno, prema Omeru Pezu, tokom 1949, proizvedeno je 12, 1950 – 74, 1951 – 120, 1952 – 138, 1953 – 200, 1954 – 96, 1955 – 140, te 1956. godine – 122 komada. Očito je neslaganje o broju oruđa proizvedenih 1949, 1950. i 1951. godine.

Kako nismo uspeli da pronađemo fotografiju Boška Stanisavljevića, bili bi smo zahvalni svakome ko bi nam omogućio objavljvanje iste!

Konstruktivni i balistički podaci M48B1:

• kalibar cevi 76,2 mm
• broj žlebova i polja 24
• uvijanje žlebova — progresivno i udesno 3° do 3°18’10”
• početna brzina (Vo):
  • trenutno-fugasne granate 398 m/sek (Pe-4)
  • kumulativnog zrna M50 346 m/sek
• domet: trenutno-fugasne granate 8860 m (Pe-4)
• horizontalno polje dejstva 50°
• vertikalno polje dejstva od -15″ do +45″
• jedan obrt točka sprave za davanje nagiba cevi menja nagib cevi za 8 hiljaditih
• jedan obrt točka sprave za davanje pravca cevi menja pravac za 26 hiljaditih
• najveća dozvoljena dužina trzanja:
  • pri elevaciji cevi 0° > 830 mm
  • pri elevaciji cevi 40° (711 hilj.) > 550 mm
• količina tečnosti »Steola MM« u hidrauličnoj kočnici 1,200 kg
• količina tečnosti »Steola MM« u povratniku 1,240 kg
• količina tečnosti »Steola MM« u hidrauličnoj kočnici (kompenzatoru) 50 gr
• normalan pritisak azota u povratniku 62 ± 1 atm
• težina topa u borbenom položaju oko 705 kg
• dužina topa u borbenom položaju 3070 mm
• klirens 180 mm
• širina topa sa raširenim kracima 2650 mm
• širina kolotraga (između sredine guma) 1280 mm
• dužina topa na tandem vuči oko 8500 mm
• vrednost 1 hiljaditog u podeocima nišanskih sprava 1/6400 obima kruga